Pomama za garderobom će nas ubiti?!

Cena energenata, poskupljenja stanarina, troškovi hrane i dnevnih potrepština, školarine, prevoz, namirivanje elementarnih potreba većine, potisnuli su u daleki fokus praćenje takozvanih modnih kretanja.

Upravo objavljeni podaci dovoljno govore šta su postali istinski prioriteti. U Nemačkoj, najmoćnijoj evropskoj privredi sa platežno najsposobnijim potrošačima, sve je više slučajeva bankrota. Ogromni gubici vratili su se ove godine na rekordan kurs kakav je bio 2020. godine u jeku pandemije korona virusa. Među 45 bankrota velikih firmi, samo ove godine zaključno sa septembrom, u stečaj je otišlo čak 12 velikih tekstilnih preduzeća i modnih trgovina.

Ako je nekada na bilo koji način bilo “nužno“ dokopati se nekog dela garderobe, ne žaleći za to novac ili bilo koji drugi način pribavljanja, u samo nekoliko godina sve se izokrenulo. Nemački mediji objavili su ovog meseca kako se veliki lanac supermarketa “Lidl“ odlučio na drastičnu meru kako bi smanjio broj krađa hrane u svojim prodavnicama. Uprava kompanije odlučila se da zaposleni u prodavnicama prehrambenih proizvoda u Velikoj Britaniji od kraja novembra na uniformama moraju da nose kamere i snimaju kradljivce hrane. Sprovođenje ove mere obuhvata više od 960 “Lidlovih“ objekata. Nemački mediji navode da se u kompaniji nadaju kako pomenuta mera neće biti neophodna i u samoj Nemačkoj.

Bačen novac

Pomama za garderobom odnedavno je prošlost širom sveta. Bez obzira na sav uložen trud marketinških mamaca, ljudi su prinuđeni da izbor prioriteta svedu u ravan shvatanja da je takozvana brza moda postala poput brze hrane. Mnogima je pristupačna, ali suštinski nepotrebna i u krajnjem ishodu veoma loša na mnogo načina.  

Kad je reč o ovome, jasnih pokazatelja šta se u poslednje vreme događa u Srbiji nema. Izvesno je pak da su brojne radnje i butici zatvoreni, da svetski lanci prodavnica tekstila i ovde stavljaju katanac na svoje objekte, da ni doba godine u kojem jesmo – takozvani crni petak za koji zapravo niko ni ne zna šta znači ni koliko traje, sa navodnim ogromnim popustima za garderobu – u prodavnicama nije uslovio gužve koje su ranije bile uobičajene. Ni bliženje Nove godine koje je nekada podrazumevalo obnavljanje toalete bar za jedno veče, ne deluje obećavajuće za trgovce modom.

Prema prvom takvom istraživanju koje je pre tri godine sproveo Centar za unapređenje životne sredine, u našoj zemlji svake godine prodavalo se više od 80.000 tona odeće, ili gotovo 12 kilograma po osobi. Izvesnu skromnost naših kupaca ilustruju podaci da se ovde pazari pretežno najnužnije – hulahopke i čarape, bokserice i gaćice, majice i potkošulje. Nešto ređe novac se izdvaja za košulje, bluze, haljine, pantalone i farmerke, a tek povremeno skuplji odevni predmeti poput kaputa, jakni i mantila. Na začelju interesovanja građana su namenske stvari kao što su odela i kravate, skijaška oprema, bademantili…

Prema tvrdnjama većine ovdašnjih potrošača, odećom se najviše snabdevaju u prodavnicama globalnih brendova. To čini nešto više od 60 odsto ispitanika. Za domaće proizvođače i garderobu kupljenu na pijacama opredeljuje se njih 13,4 odsto, a preko interneta se snabdeva manje od 10 odsto. Nešto iznad 16 odsto kupuje polovnu odeću.

Kada se zasite odevnih predmeta, više od 55 odsto naših ljudi je poklanja, dok je 16 odsto čuva u ormaru. Istovetan je procenat onih koji žele da je doniraju u humanitarne svrhe, što je sve teže ostvariti jer polovne garderobe ima u izobilju. Oko četiri odsto građana odeću baca.

Iako je znatan broj građana Srbije upoznat sa fenomenom brze mode, što podrazumeva da se garderoba relativno kratko nosi i da podjednako brzo “zastarevaju“ modni trendovi, većina ne zna za konkretne posledice takvog ophođenja. Osim toga što se uludo troši novac i u ogromnom broju mladima poturaju prizemni statusni simboli, pretežan broj ljudi “pošteđen“ je činjenica koje im, prirodno, nijedan proizvođač odeće neće ponuditi na uvid. Između ostalog da je za proizvodnju samo jedne majice potrebno 2.700 litara vode, a za par farmerki više od 7,5 tona. Upravo su mladi najbrojniji konzumenti savremenih odevnih predmeta, pa je puki cinizam što upravo od novih generacija očekujemo ekološku osvešćenost u borbi protiv uništavanje prirode i odbrani ograničenih resursa.

Poseban odeljak ove priče predstavljaju okolnosti u kojima se proizvode odevni predmeti. Svima je odavno znano da su proizvodne linije masovnih proizvođača stacionirane u siromašnim državama. Razlog tome isključivo je jeftina radna snaga, ljudi koji su zbog nemaštine prinuđeni da prihvate izrabljivački posao i uslove koji nemaju dodirne tačke sa civilizacijom kojoj je namenjena njihova proizvodnja.

Početkom ovog meseca imali smo priliku da saznamo kako su u Bangladešu, zemlji sa skoro 170 miliona stanovnika, izbili nemiri u kojima je u sukobu s policijom bilo stradalih demonstranata i veliki broj uhapšenih, a protiv 11.000 radnika podnete su tužbe. Povod za velike proteste predstavljali su veoma teški uslovi rada u fabrikama odeće. U ovom sektoru zaposleno je oko četiri miliona radnika, u najvećem broju žena, a mesečna plata iznosila je svega 75 dolara. Proizvodnja i izvoz odevnih predmeta u 3.500 ovakvih fabrika u Bangladešu čini oko 85 odsto ukupnog godišnjeg izvoza zemlje vrednog oko 55 milijardi dolara. Među onima čiji proizvodi nastaju u ovoj zemlji su neke od vodećih svetskih marki uključujući “Livajs“, “Zaru“ i “H&M“.

Radnici su krajem oktobra započeli proteste tražeći povećanje minimalne zarade, pa je vlada odlučila da im izađe u susret i poveća minimalac na 114 dolara. Radnici su predlog odbili zahtevajući da minimalna plata bude 210 dolara. Pošto dogovor nije postignut, više od 15.000 demonstranata blokiralo je puteve sukobljavajući se sa policijom, uništivši i opljačkavši više od 70 fabrika.    

Da li znate koliko mikroplastike pluta svetskim okeanima?

Strašan podatak

Strašan podatak

Život 11.03.2023. 15:10

Da li znate koliko mikroplastike pluta svetskim okeanima?

Nekadašnja Jugoslavija mogla se smatrati značajnom tekstilnom silom. Samo u Srbiji u ovoj oblasti bilo je zaposleno više od 200.000 radnika sa pristojnim primanjima. Veliki deo proizvodnje odlazio je u izvoz. Danas ova industrija u pravom smislu kao takva ne postoji jer se tkanina uvozi i ovde sklapa, pa deo ponovo odlazi preko granice. Pogodnosti koje su davane stranim investitorima da ovde pokrenu svoje pogone jesu imale efekta, ali je, nažalost, deo njih posle određenog vremena zatvarao fabrike i odlazio. Pojedini od njih, bez obzira na zvučnost svog imena, nisu se ni najmanje proslavili kao poslodavci. Zaposleni su otpuštani jer su se javno žalili na niska primanja i uslove rada: manjak neradnih dana u mesecu, nepostojanje ventilacionih sistema u pogonima, nemanje odgovarajuće opreme za rad, verbalno nasilje, neplaćen prekovremeni rad, ograničen pristup toaletu, loše higijenske uslove… U jednoj fabrici otpušteno je 30 radnika zbog navodne reorganizacije, ali se zapravo radilo o, prema mišljenju rukovodilaca, “previše bolovanja“. Činjenica je glasila da su među otpuštenima bile samohrane majke koje su brinule o bolesnoj deci i osobe sa invaliditetom.

Spaljivanje kao “spas“

Poznati modni brendovi problem viška proizvedene odeće koje niko nije želeo da kupi “rešili“ su na njima razuman i prihvatljiv način. Kako bi zaštitili ugled svojih firmi, sprečili da se njihova roba poklanja i preprodaje na sivom tržištu, te oslobodili skupo plaćene magacinske prostore za naredne kolekcije, oni garderobu jednostavno spaljuju.

Na prvi pogled čini se da je šteta koju sebi čine ogromna, ali nije tako. Da dokaže suprotno potrudio se tašner Volkan Jilmaz koji je poželeo da otkrije koliko zapravo vrede skupe torbe najpoznatijih svetskih proizvođača. Da bi to učinio, pribegao je drastičnim metodama ‒ sekao je skupe dizajnerske tašne kako bi ustanovio od kojih materijala su napravljene i koliko zaista košta njihova proizvodnja.

Ovaj ekspert za kožu poreklom iz Turske tako je kupio “Šanelovu“ torbicu po ceni od 995 funti. Kada ju je isekao i pregledao sve ugrađene “delove“ ustanovio je da njena vrednost u koži, drugim materijalima i troškovima rada iznosi svega 75 funti.

Na društvenoj mreži koju koristi, ovaj stari majstor ima skoro milion pratilaca. U poslednjem videu koji je postavio, Jilmaz je “rastavio“ torbu “Iv Sen Loran“ koja se prodaje po ceni od 1.690 dolara. Kada je obavio svoj deo posla i analizirao sastojke, zaključio je da prava vrednost, odnosno upotrebljeni materijali i utrošeni rad, dostižu tek 160 dolara: “Torba se nikada ne prodaje po ceni od 2.000 funti zbog sjajne kože. To je 2.000 funti zbog statusa i prestiža koji dolazi sa logom dizajnera i brendom… Nadam se da moj sadržaj može sprečiti ljude da bacaju svoj novac.“

Prema izveštaju Ujedinjenih nacija modna industrija proizvodi između osam i 10 odsto emisije ugljen-dioksida u svetu. Pre pet godina ustanovljeno je da ova industrija troši više energije od avionske i brodarske industrije zajedno. Ukoliko se ništa značajno ne promeni, pokazatelji su vrlo pesimistični ‒ do 2050. godine modna industrija trošiće četvrtinu maksimalne dozvoljene količine ugljen-dioksida na svetskom nivou.

Svake sekunde jedan kamion tekstila završi na otpadu ili se ta količina odevnih predmeta spali. Procenjuje se da se svake godine 500 milijardi dolara gubi na jedva nošenoj, gotovo novoj odeći.

Bojenje i obrada tekstila zaslužni su za 20 odsto globalnog prljanja vode, a pranjem sintetike u mora i okeane godišnje se ispusti oko pola miliona tona mikrovlakana. Mikroplastika iz sintetičkih vlakana dospeva do plovnih puteva i zbog toga postoji logična pretpostavka da zapravo jedemo sopstvenu odeću. Procenjuje se da u okeanima završi osam miliona tona plastike svake godine, što je jednako 15 kesa namirnica punih plastike na svaki metar obale u svetu.

Zatrpavanje kontinenata

Prema statistikama Fondacije “Elen Mekartur“ sa sedištem u Velikoj Britaniji, proizvodnja odeće udvostručila se tokom 15 godina, od 2004. do 2019. Prosečan građanin Evrope godišnje “troši“ gotovo 26 kilograma i baci 11 kilograma tekstila. Od ukupno bačene količine, 87 odsto odeće bude spaljeno ili završi na smetlištima.

Kada donira staru odeću, Evropljanin veruje da čini dobro delo i da će taj odevni predmet završiti kod nekog kome je potreban. U realnosti, od njegove odeće će najverovatnije biti napravljene krpe ili će završiti na deponiji u Africi ili Aziji.

Količina korišćenog tekstila koji je izvezen iz EU utrostručena je u poslednje dve decenije, sa tendencijom rasta. Izveštaj Evropske agencije za životnu sredinu upozorava da je količina izvezene odeće porasla sa 550.000 tona 2000. godine na skoro 1,7 miliona tona 2019.

Kada se izveze, sudbina tekstila je neizvesna, navodi se u izveštaju.

Dok je odeća ranije odlazila mahom u afričke zemlje, sada se izvozi gotovo podjednako u Afriku i Aziju, po više od 40 odsto. U Africi odeću uglavnom uzima lokalno stanovništvo jer postoji tražnja za jeftinom odećom iz Evrope. Ostatak završava na deponijama i neformalnim tokovima otpada.

Za razliku od Afrike, odeća u Aziji završava u postrojenjima gde se pretvara u industrijske krpe i punjenja, ili se odatle ponovo izvozi u Afriku. Ostatak najverovatnije završava na deponijama.

U međuvremenu, u potražnji za novim “pogodnim otpadima“ izvoznici nošenog i neprodatog tekstila počeli su da ovom vrstom otpada zatrpavaju pustinju Atakama u Čileu. U zemlju svakodnevno pristižu brodovi puni odevnih predmeta iz svetskih trgovina brze mode, a hrpe odeće tekstila u Atakami neprekidno rastu.

Agencija “Frans Pres“ ustanovila je da oko 59.000 tona odeće svake godine završi u lukama u Čileu. Deo se preproda širom Latinske Amerike, ali se najmanje 39.000 tona premesti na deponije u pustinji. Odbačena odeća danas već pokriva veliki deo Atakame kod gradića Alto Hospisia.

Zabrinjavajuće otkriće: Mikroplastika pronađena u majčinom mleku

Nevidljiva pretnja

Nevidljiva pretnja

Zdravlje 09.10.2022. 10:30

Zabrinjavajuće otkriće: Mikroplastika pronađena u majčinom mleku