Neki novi Prvi maj

Međunarodni praznik rada 1. maj se u mnogim zemljama obeležava kao dan kada su se radnici, u 19. veku, u vreme industrijske revolucije, pobunili u Čikagu zbog nehumanih uslova rada: obeležili su ga protesti, a stradali su i radnici i policajci.

Dakle, uz prolivenu krv i smrt, radnici, koji su radili 12, pa i 16 sati, među njima i deca, uspeli su, uz pomoć sindikalnog organizovanja, naročito u 20. veku da se izbore za svoja prava – u pitanju su čuvene tri osmice: osam sati rada, odmora i spavanja. Prekovremeni rad se plaćao, bilo za državne praznike ili ne, dobijali su slobodne dane i godišnji odmor.

Prvi maj je, najpre, kao državni praznik, počeo da se obeležava u Sovjetskom Savezu, uz parade, kao podsećanje na borbu za radnička prava i socijalnu pravdu, pa je u prošlom veku uz njega uglavnom vezivan pridev – komunistički.

Kod nas se u vreme SFRJ išlo na prvomajski uranak kraj reke gde su trudbenici jedva čekali da uz gajbu piva ponosno izbace stomake i raspale roštilj: verovatno pojma nisu imali šta se desilo davne 1886. u Čikagu, niti su nešto znali o istoriji Praznika, osim da je u pitanju praznik rada i da ga valja proslaviti.

Praznik rada u svetu (FOTO)

1. maj

1. maj

U fokusu 01.05.2023. 10:46

Praznik rada u svetu (FOTO)

Foto

Mnogo je od tada vode proteklo rekama uz koje su roštiljali i pili, u prirodi, na svežem vazduhu.

Sindikati su, u vreme socijalizma, bili tu kao dekor, bliži vlastima nego pravima radnika, a sindikalni lideri, od članarine i države, gledali da izvuku što se više može za sebe dok su se deklarativno zalagali za radnička prava. Kod nas se u to vreme živelo pristojno i svi su bili, manje-više, zadovoljni.

Ali, socijalistička bajka ni kod nas – gde se živelo bolje nego u drugim realsocijalističkim zemljama – nije mogla da traje večno. Sve je krenulo Perestrojkom (tržišne reforme Gorbačova), ubijen je Čaušesku i srušen Berlinski zid koji je, simbolično, označio početak kraja realsocijalizma i Hladnog rata. Događaji su krenuli lančano, totalitarni jednopartijski sistem se raspadao i povratak na staro nije bio moguć: ono što je propalo, po nekim nepisanim zakonima istorije, moralo je da propadne. Negde mirno, a negde se ratovalo.

Čitav jedan diktatorski poredak u Istočnoj Evropi, zasnovan na lažima i održavan strahom, rušio se kao kula od karata i trebalo je da ga zameni demokratija.

Devedesetih godina prošlog veka usledila je tranzicija tj. prelazak iz nedemokratskog u demokratski sistem – sad, pogotovo danas u vreme neoliberalizma, pitanje je koliko je taj poredak demokratski. Ispostavilo se da nije jer je demokratija samo paravan za globalnu diktaturu koju predvodi Amerika.

Kako god, Istočna Evropa krenula je u liberalnu demokratiju koju je, pred raspad socijalizma, sociolog Frensis Fukujama označio kao „kraj istorije“. Bila je to oda, pamflet zapadnoj demokratiji, a ne ozbiljan politički esej ili naučni rad jer istorija društva nema kraja gledano dijalektički: svaka epoha i svaka civilizacija od praistorije preko robovlasničkog društva, drevnih civilizacija... od Grčkog i Rimskog carstva naovamo ima svoj početak i kraj kome prethodi razvrat, haos, uništene moralne i kulturne vrednosti i dekadencija.

Nameće se logično pitanje – kakve veze sve ovo ima sa Prvim majem?

Kad se jedan svet ruši i kad na njegovim razvalinama nastaje novi, kada iz haosa pokušavate da stvorite sklad, što se čini u početku kao nemoguća misija (osim za metafizičara Fukujamu koji je nastupanjem liberalne demokratije proglasio smrt istorije pa sve izgleda jednostavno i lako, mada nije), onda ne razmišljate o praznicima nego pokušavate da taj prelazni period (tranzicija) prođete što bezbolnije dok ne uđete u nešto nepoznato i novo.

Možda valja naglasiti, poređenja radi, da je i ruski hrišćanski mistik, Berđajev, pisao metafizički o smislu istorije, ali na dublji filozofski način sagledavajući istoriju kao sudbinu – njegov religiozni egzistencijalizam nema veze sa Fukujaminim političkim pamfletom.

U to "novo“ ulazilo se sa strepnjom i nadom istovremeno i ulazilo se uglavnom na dva načina: socijaldemokratski i liberalni. Prvi način bio je postepena promena sistema, koja podrazumeva opreznu privatizaciju, a drugi tzv. šok terapiju koju je u slučaju Srbije izabrala tadašnja vladajuća koalicija DOS. Dakle, kasnili smo 10 godina sa tranzicijom pa se ipak nismo učili na greškama drugih pošto smo izabrali ono gore: neoliberalni model, a on za zemlje u tranziciji znači moderno ropstvo.

Ono podrazumeva da nemate nikakva prava, da za male pare radite kao robovi, a ako se pobunite, ostajete bez posla, zajedno s pelenama, a nema ko da vam pomogne.

Tu nema ni O od tri osmice – jer liberalizam je surov za siromašne zemlje – ali ima Š od tri šestice. Da, u novom svetskom digitalnom poretku ima nešto neljudsko i satansko, i to nije teorija zavere nego empirijska činjenica.

Tačno je da i na Zapadu govore o modernom ropstvu, a razlika je u tome što ga ne vide u kršenju prava zaposlenih pošto im ne pada na pamet da seku granu na kojoj sede (jer bitno je jeftino tržište i jeftina radna snaga), nego ga vide uglavnom u kršenju prava LGBT populacije sa akronimima, i tada su neverovatno empatični i humani.

Malo pesničke patetike za kraj nije naodmet – Sloboda i demokratija nije umela da peva kao što su sužnji pevali o njoj...

Radnička klasa je ionako preskočila kršenje svojih prava u vreme modernog ropstva i nije "otišla u raj“. Trpeli su poniženja jer su bili užasno sami.

Da li će trpeti i kad ih zamene roboti pa ostanu bez posla, videćemo u bliskoj budućnosti jer se veštačka inteligencija ubrzano razvija u svim sferama.

Vladimir i Estragon i dalje čekaju Godoa, a radnička klasa neki novi Prvi maj.

Čekanje je apsurdno jer moraju sami da se izbore za svoje dostojanstvo.