Obožavali su je Staljin i Ruzveltovi

Najuspešnija žena snajperista u istoriji ratovanja usmrtila je, prema potvrđenim podacima, 309 neprijateljskih vojnika tokom Drugog svetskog rata, uglavnom Nemaca i Rumuna koji su opsedali gradove Odesu i Sevastopolj.

Ljudmila Mihajlovna Pavličenko bila je Ruskinja s prezimenom Bjelov, ali su je uglavnom znali po ukrajinskom prezimenu Pavličenko. Otac joj je bio odlikovani član sovjetskog NKVD, Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova. Kada je Ljudmila imala 12 godina porodica se preselila u Kijev, gde se sa svega 16 godina Ljudmila udala za doktora Alekseja Pavličenka. Nedugo potom rodila je sina Rostislava, ali i ubrzo shvatila da je taj brak za nju bio greška.

Na nagovor oca zaposlila se u fabrici oružja “Arsenal”. Uvek je bila sklona dokazivanju i takmičarskim izazovima kako bi pokazala da ni u čemu ne zaostaje za muškarcima. Tako je prihvatila i poziv da se okuša u streljani. U to vreme je čak 14 miliona građana Sovjetskog Saveza redovno vežbalo pucanje iz pištolja i pušaka. Na gađanju je pokazala dobre rezultate, pa su joj dodelili pušku TOZ-8, namenjenu pitomcima vojnih akademija. Uz redovne obaveze na poslu i u kući, Ljudmila je završila dvogodišnju obuku i stekla diplomu izvrsnog strelca.

Uvođenje finesa

Kada je upisala fakultet, posebno zanimanje je pokazala za vojnu istoriju. Međutim, dok se nalazila na završnoj godini studija u Odesi, Hitlerova Nemačka je napala Sovjetski Savez. Odmah se prijavila u vojsku, ali su je poslali među medicinske sestre. To nije htela da prihvati, tražila je iz Kijeva da joj pošalju streljačku diplomu, pa je s njom uspela da se ubaci u pešadiju. Dobila je pušku koja joj nije odgovarala. Zahvaljujući znanju o oružju i balistici, preuredila je pušku po svojim potrebama, dodala optički teleskop i postala snajperista.

Povezane vesti - Na njima stanuje samo smrt

Prve žrtve bili su joj Rumuni, nemački saveznici koji su vodili opsadu Odese. Ponašali su se razmetljivo, pa su za Ljudmilu bili relativno lake mete. Kada su došli Nemci, postala je obazrivija, ali je već posedovala veliko iskustvo.

Stariji ratnici su je uputili u tajnu da prvo gađa neprijateljske oficire jer će se obični vojnici demoralisati. Ali, ona je u to uvela svoje finese. Kada bi Nemci nastupali u redovima, prvo je gađala one u drugoj liniji, u stomak, iako joj je specijalnost bila pogodak u čelo. Dok bi se tako ranjeni vojnici presavijali od bolova, zbunjeni vojnici u prvom i u trećem redu, koji nisu shvatali šta se događa, postajali su joj lak cilj.

Na ratištu je uvek imala pomoćnike jer je usamljeni snajperista veoma ranjiv ako mu neko ne čuva zaleđinu. To se pokazalo posebno korisnim u njenom najvećem podvigu – uspešnom lovu na nemačkog snajperistu na srušenom železničkom mostu u Sevastopolju koji je trajao tri dana.

U trenutku kad se mogla pohvaliti sa 169 pogodaka, njen vršnjak koji ih je imao “samo” 105 puno brže je napredovao u vojnoj hijerarhiji. Nije se žalila, shvatala je da je to muški svet, ali i strpljivo čekala priliku da dokaže koliko vredi.

Znatno teže se snalazila na intimnom planu. Kako je sticala više činove, nije dopuštala da joj se udvaraju obični vojnici, a naporno joj je bilo sa oficirima, među kojima je bilo i generala. Pred njima se izgovarala na propali brak, objašnjavala da ljubavne veze nisu za nju. Međutim, kada je na frontu u Sevastopolju upoznala Ukrajinca Alekseja Arkadjeviča Kiženka, starijeg 10 godina i s nešto višim činom, nije odolela. Zaprosio ju je i uredili su kutak u oronuloj zgradi namenjenoj smeštaju vojske. Ponekad su se zajedno borili i pazili jedno na drugo, ali je Kiženko stradao od gelera granate. Posle njegove pogibije više nije pomišljala da se veže za nekog drugog.

Povezane vesti - Od simbola nacizma do luksuznih kvadrata

Nekoliko puta je ranjena, ali se brzo oporavljala. Bila je šokirana kada je čula da moraju da napuste Odesu i prepuste je Nemcima, pošto je vrhovna komanda shvatila da više ne mogu da brane grad. U Odesi je ostalo oko 80.000 stanovnika prepuštenih milosti neprijatelja. Isto se kasnije dogodilo u Sevastopolju, odakle je tada ranjena Ljudmila s drugim vojnicima evakuisana podmornicom.

Njena reputacija je već sredinom 1942. bila visoka. Dostigla je broj od 309 ubijenih neprijatelja, ali je više nisu puštali na front. Upućena je u Moskvu koju je tada videla prvi put i bila impresionirana širokim ulicama i visokim zgradama. Dobila je Orden Lenjina i proizvedena u čin mlađeg poručnika. Postavili su je za zapovednika padobranskog voda. Protestovala je jer se plašila visine i nije htela ni da čuje za iskakanje iz aviona. Uverili su je da će se baviti samo organizacionim, a ne i praktičnim delom posla.

Susret sa Čaplinom

Boris Lavrenjov, autor poznatog romana “Četrdeset prvi”, napisao je o njoj poduži članak prepun faktografskih grešaka, tako da je postala podozriva prema medijima. Umirili su je novinari iz vojnih biltena jer su tačno citirali njene izjave, s preciznim biografskim podacima. Dugo su je i pažljivo fotografisali, tako da njene postojeće fotografije nisu nastale na ratištu, već u simulaciji fronta.

Tada je dobila poziv koji nije mogla da odbije - uvrstili su je u delegaciju troje mladih komunista zaduženih za promociju sovjetske borbe protiv nacista u Americi, Kanadi i Velikoj Britaniji. Opet je bilo prigovora da se mlada žena - tada joj je bilo 26 godina - neće snaći u takvoj prilici. Ali, ona je uz činjenicu da je vrhunski snajperista imala još jedan adut. Njena majka bila je profesor književnosti i engleskog jezika.

Ljudmila nije savršeno govorila engleski, ali je razumela šta joj drugi govore i mogla je da učestvuje u jednostavnoj komunikaciji.

Pre odlaska na put lično ih je primio Staljin, koji je smatrao da je mudra odluka da Ljudmila bude u delegaciji. Obezbedili su im garderobu o kojoj su prosečni građani mogli samo da sanjaju.

U Ameriku su putovali preko Kaira, gde su isprobali kako im pristaje nova odeća. Ali, u Vašingtonu su se odmah presvukli u svečane vojne uniforme. Prvi susret s američkim novinarima i odabranom publikom nije bio najprijatniji za Ljudmilu koja je bila u središtu pažnje. Pitali su je kako mlada žena može bezdušno da ubija “obične” nemačke vojnike, a da zbog toga nema nikakvu grižu savesti.

I bez pomoći prevodioca objasnila je da ona brani svoju domovinu i upitala kako bi Amerikanci postupili da neko napadne njihove gradove.

Eleonora Ruzvelt, supruga tadašnjeg američkog predsednika Frenklina Ruzvelta, sprijateljila se s Ljudmilom koja je ponosno isticala da je po nacionalnosti Ruskinja, a da je Ukrajinka samo po muževima. Eleonora joj je pomogla da se izbori sa novinarima koji su postali suviše agresivni.

Povezane vesti - Dame krvavih ruku

Sovjetska delegacija povela je u Americi kampanju za otvaranje drugog fronta u Evropi, ali je za Amerikance tada to još bilo rano pošto su vodili žestoke okršaje s Japancima na Pacifiku. Sam Ruzvelt je objasnio Ljudmili da je u kontaktu sa Staljinom i da će se već 1943. štošta promeniti. Tokom višemesečnog boravka u Americi sakupljeno je 800.000 dolara za pomoć Sovjetskom Savezu. Predsednikova supruga pobrinula se da delegacija upozna i holivudske glumce. Među njima je bio i Čarli Čaplin, koji im je pokazao tada novi film “Veliki diktator”. Ali, gosti nisu mislili da je smisleno sprdati se s Hitlerom.

Nakon povratka u domovinu, Ljudmilu je drugi put primio Staljin, čestitao joj na američkom nastupu i oglušio se na njene molbe da je vrati na front. Ostala je u Moskvi i podučavala mlade žene i muškarce u školi za snajperiste.

Završila je fakultet, posvetila se sinu i majci i ostala u Moskvi. Ponovo se srela sa Eleonorom Ruzvelt kada je ova posetila Nikitu Hruščova. U razdoblju od 1967. do 1972, seleći se od Moskve do Sevastopolja, napisala je autobiografiju “Gospođa smrt: Sećanja Staljinovog snajperiste”. Iz biografije se vidi da je bila fascinirana Staljinom, ali velika ratnica je imala meru, uglavnom je pisala o oružju i vojnim operacijama, a ocene državnika prepustila drugima.

Umrla je 1974. godine. O njoj je snimljen film sa izvornim naslovom “Bitka za Sevastopolj”, a ponegde se pojavio pod imenom “Neuništiva”.