Ivan Radovanović: "Ništa ne uspeva kao poziv na smrt"

Tri godine nakon što je objavio poslednju knjigu, Ivan Radovanović nekada novinar, a danas, kako sam za sebe kaže, "čovek koji piše" izdao je novu knjigu. Predstaviće je na predstojećem Sajmu knjiga.

Reč je o romanu pod naslovom "Kreće se lađa francuska". I mada bi kod većine ovaj naslov izazvao svojevrstan patriotski naboj i ponos, tema ove knjige potpuno je drugačija i trebalo bi, zapravo, kod svih da izazove da se zapitaju o jednoj velikoj tragediji koja se desila pre više od 100 godina.

To je priča o tragediji desetina hiljada dece koja su stradala u maršu preko Albanije 1915. godine, zbog čega niko nije odgovarao, i zašto se cela stvar, kako se navodi u jednoj Uredbi iz 1920. godine, "ima predati zaboravu". Iako je knjiga bazirana na faktima, depešama, dokumentima, autor se ne ograničava samo na istorijske fakte, već se usredsređuje na duše - dečje duše, duše oficira, mornara, čak i na "dušu" rata - svakog rata. 

Na početku razgovora za "Ekspres", Ivan Radovanović, čija je ovo sedma knjiga, odgovara na pitanje i da li ova knjiga zapravo najbolje opisuje uvreženo, ali naopako shvatanje uloge i značaja jednog malog naroda u velikim istorijskim događajima?

"Države i nacije svakako su najveći kolektivi koji postoje. I dok država ima neke svoje mehanizme, zakonitosti, pravila, nacije (narodi), su kolektivi koji funkcionišu vrlo slično individuama, reflektujući pri tom sve one vrline i mane koje postoje u svakom pojedincu, individui, ali uz jedan problem više.
Pojedinac, naime, može na ovaj ili onaj način da se ostvari i da samim tim postane podnošljiv, pa i koristan i za sebe i za druge.
Nacije, narodi, pak, teže ostvarenju u istoj meri kao pojedinci, ali im taj posao mnogo teže ide. Pre svega zato što nacije čine pojedinci, u najvećoj meri neostvareni.
I onda dolazimo u tu tragičnu situaciju u kojoj neostvareni pojedinci pokušavaju da se ostvare kroz ostvarenje nacije, što po pravilu vodi u neku ozbiljnu nesreću, često i globalnu.
I to je stalno tako, pošto je svet sastavljen uglavnom od neostvarenih nacija, neostvarenih pojedinaca. Malo je primera ostvarenih nacija, neko vreme to su možda bile skandinavske zemlje, ali onda se i tamo dogodio Brejvik, danas u Švedskoj imamo veliki uspon rigidne, nacističke desnice i kriminala...
Sve to ne zvuči dobro, pogotovo za male narode, nacije koje žude za značajem, nekom ’istorijskom ulogom’, priznanjem. Još kada su, kao mi, opterećene tim nekim ’kolektivnim genom’ kojim se izbegava ne samo svaka individualnost, nego i svaka odgovornost, i kojim se i bilo čiji uspesi i neuspesi doživljavaju kao ili zajedničko dobro, ili kao zajednička tragedija, onda je, čini mi se, sasvim očekivana stvar i to veličanje neke svoje role, uticaja u velikim svetskim događajima.
I upravu ste, to jeste naopako, ali je razumljivo, a neki put, čini mi se, i preko potrebno ljudima na ovim prostorima. Još kada nema nikoga ko bi ti ponudio nešto drugo osim slavne pogibije, onda... Nije lako živeti u nekoj zabiti, na prostoru kojeg je veliki deo svetske istorije, od renesanse, pa do industrijske revolucije, preskočio. Svet ne zna gde smo mi, ni ko smo, i živeo bi sasvim lagodno u tom neznanju da nije tih incidentnih situacija u kojima potrčimo za slavom, za ostvarenjem.
Ipak, najgore od svega je to što danas, kada je moguće stići taj svet, tu istoriju, na najnormalnije moguće načine, veliki deo ovdašnje elite pokušava da veličinu nađe u izgubljenoj prošlosti, umesto u dostižnoj budućnosti.
Zato je i moguće da zaboravimo gluposti i greške, da ih obrišemo, da izbegavamo da ih pominjemo, da se pravimo bezgrešni. 
Od svega nam je najteže da učimo, da izvlačimo pouke, da prestanemo da radimo stalno jedno te isto, bez obzira na posledice. I tema u ovoj knjizi, koliko god da je strašna, i koliko god tera na razmišljanje o sebi, o onome što smo sami radili, ni danas nije dovoljno atraktivna da bi privukla veću pažnju. Malo je slave u njoj, čak je uopšte i nema, a previše greha. Onog koji bi, kao kolektiv, da zaboravimo".

U Velikom ratu Srbija je izgubila četvrtinu svoje populacije. Ipak posebno je iritantna priča o đacima vojnicima koji su se povlačili preko Albanije. Zasto? Da li je to pravo pitanje. Ko je to odlučio i zašto?

"Cela ta priča, o tome kako smo ubili možda i svih 40 hiljada dečaka, svojih, bez potrebe, naravno da izaziva gnev i vuče te ka osudi. Opet, meni se činilo da iz komfora u kojem živim danas, a pod komforom podrazumevam neki period mira koji te ne tera ni na kakve sudbonosne odluke, one od kojih zavisi nečiji život, dakle, iz te pozicije činilo mi se da nemam pravo da sudim, nego da treba jednostavno da zabeležim ostavljajući sud dugima. 
Nisam u tome do kraja uspeo, materijal kojim sam raspolagao, depeše, odluke, naređenja koja sam čitao često su me dovodili do besa, ali opet, ko sam ja da sudim, pogotovo što bih se u sličnoj situaciji možda ponašao i mnogo gore.
Dve komisije su formirane, dva anketna odbora, posle Velikog rata i trebalo je da one daju odgovore na ova pitanja koja ste postavili: ko je odlučio, zašto, kako, da golu i bosu decu, usred zime, povede na marš od nekoliko hiljada kilometara, bez hrane, bilo kakve opreme, drugim rečima, da ih osudi na najstrašniju moguću smrt.
Nikada te komisije, anketni odbori, nisu završili svoj rad. U aprilu 1920. godine doneta je Uredba kojom se, i to piše u njenoj prvoj rečenici, i ovaj i svi slični slučajevi grešaka, nemara, javašluka...’imaju predati zaboravu’.
I to je, možda, donekle i razumljivo. Novu, veliku državu, verovatno nije bilo moguće graditi na tolikom grehu, na takvom biološkom porazu, na strašnoj Pirovoj pobedi. 
Za to nešto novo bila je važna nada, a ona se ne nalazi u ovakvim pričama. Bili su joj potrebni heroji, slava, bol koji je glorifikovan, a ne prazan i tup. Jugoslavija, ta nova velika tvorevina, trebalo je da na neki način, uz sve ostalo, bude i kompenzacija za sav taj horor i gubitak i poniženje koje smo doživeli. U njoj je sve naše nesreće i poraze trebalo pokopati, zaboraviti, kako bi ona mogla da živi bez tog balasta. Kako se taj pokušaj završio, svi znamo.
S druge strane, zašto se danas baš zbog svega toga ne bavimo sopstvenom istorijom na ozbiljan način koji neće preskakati ovakve priče, sasvim je drugo pitanje.
To što se o ovome ne uči u školama, što nema nikakvog obeležja, što 99,99 odsto ljudi nikada nije ni čulo za taj masakr, e to je ono što je nerazumljivo.
Najgora posledica te silne potrebe za herojskim mitovima, negiranjem grehova, za slavom, nacionalnim ostvarenjem, kolektivnom bezgrešnošću jeste postepeno, a konstantno ubijanje empatije.
Zato i ne čudi to što se niko u ovoj zemlji, pa ni crkva, a čini se da bi njoj prvoj to trebalo da padne na pamet, nije setio da posle strašnih ovogodišnjih zločina, još jednog gubitka dece, pozove sve, i vlast i opoziciju, leve, desne, krive, prave, sve konfesije i nacionalnosti na zajedničku molitvu za decu.
Sve drugo smo uradili, a to nismo. Kao da nismo sposobni da zaista žalimo".

Ima li tragedije u svemu tome? Povesti decu, a onda ipak možda ne. Ali i kada je ne, ipak iz gluposti deca odlaze u smrt. Potpuno uzalud. Vidi li se ovde jedan univerzalni patern koji možda i definiše nasu istoriju?

"Univerzalno u tome jeste to što se svaki rat, i to sam negde već rekao, svodi na ubijanje svoje i tuđe dece. Sve ostalo smo mi, tragedija u kojoj smo se našli, raspad koji smo doživeli, haos koji nas je snašao. I niko u svemu tome nije znao šta tačno da radi. Zato se i desilo da se donese odluka o regrutaciji šesnaestogodišnjaka, pa da se ista posle izvesnog vremena ukine, ali da oni i pored toga nastave sa marširanjem. I zato se i desilo da za sve te dečake niko ne bude nadležan. I da oni na taj put krenu bukvalno bez ičega. Jedan od svedoka posle rata pričao je kako su u Kosovskoj Mitrovici već postojala naređenja koja su glasila: ’Bosi, u stroj’. Drugi svedok kaže kako im je bila deljena po jedna čarapa. Treći, da se ogroman broj smrzao još na Kosovu.
Najluđi i najpresudniji događaj zbio se dok su dečaci bili u Bitolju, desetak kilometara od Grčke. Tada je ministar vojni, koji je u tom trenutku bio u Solunu, poslao depešu da rezervne trupe (zvanični naziv za kolonu dečaka) mogu da pređu u Grčku, da je to sa grčkim vlastima dogovoreno. Onda je ta depeša ili zalutala, ili je neko prevideo, nije na nju obratio pažnju, šta god, svakako je iz Vrhovne komande stiglo naređenje da ni slučajno ne idu u Grčku, nego u Albaniju!
Tu su konačno pobijeni. Bez smisla, bez razloga.
Opet, istorija ratovanja je puna takvih gluposti. Juriš lake konjice na Krimu. Galipolje. Žrtvovanje miliona vojnika zbog Staljinovog spavanja. Perl Harbur, za koji je postojalo sasvim dovoljno informacija da bude sprečen. 
I tu smo ponovo kod univerzalnosti gluposti i ludila. I do univerzalnosti potrebe da se od gluposti i ludila kasnije naprave herojska dela.
Ovde, i to je specifično, nije bilo mesta za herojstvo. Toliko je to ubijanje sopstvene dece bilo banalno, glupo, surovo, da je bilo lakše zaboraviti ceo događaj nego naći neku herojsku notu u njemu.
Bilo je pokušaja, naravno, pa su neki oficiri posle pričali kako su izgladnela deca na Vidu vikala ’Živeo kralj’ i ’Živela Srbija’, ali u to niko nije verovao. Deca su bila tako izgladnela da nisu glas mogla da puste.
Zbog svega toga je i doneta ta strašna Uredba. ’Imaju se predati zaboravu’."

Francuski mornar odlazi u rat da bi postao heroj, čovek sa idealima o viteštvu. Na kraj, kako kaže, shvata da je rat samo smrad i raspadanje i njegov brod postaje poslednja stanica za poginule srpske vojnike i decu. S druge strane, srpskog dečaka u rat je odnela birokratija, nista o tome nje znao. Kako je sudbina tragično spoilja ova dva sveta na jedno mesto, i ima li i tu izvesne simbolike?

"Da. Ovaj svet koji je toliko velik, toliko različit, bukvalno se smanji u ratu. I onda je moguće da se jedan dečak iz sela u okolini Velike Plane, kojem je život bio predodređen tako što je trebalo i da se rodi i da umre na istom mestu, a da od sveta, pri tom, vidi Veliku Planu i ništa više, sretne sa mladićem iz Nanta, kapetanom koji se i školovao za to da krstari svetom i vidi sve, samo ne i Veliku Planu. 
More, brodovi, Albanija, Grčka, Francuska... Ništa od toga nije bilo zapisano u nebeskim kartama nekog seljačeta iz Srbije, baš kao što Srbija, Plana, srpsko seljače, nisu bili zapisani u nebeskim kartama mladića iz Nanta. Ni u jednoj, osim u toj, ratnoj. Ne bi znali jedan za drugog, pitanje je i da li bi znali za zemlje iz kojih su. 
A onda je nešto puklo, i svet se smanjio. Mehurovi su se sudarili, i kolidirali.
Privukla ih je ta gravitacija rata, crne rupe koja u njemu nastaje i zajedno su u njoj nestali, bez obzira na to što je jedan nekako preživeo. Ceo život posle toga proveo je suštinski udavljen u tom strašnom moru, pokušavajući da ukloni smrad svega što je doživeo i da sazna kako su se zvala deca koju je sahranio.
Da li je uspeo, to ostavljam čitaocima da saznaju.
Sve zajedno, strašno je, i uvek će biti, to ljudsko pristajanje na svođenje na puke brojeve. Na učestvovanje u nečemu u čemu nestaje, ali bukvalno, naše Ja, i u čemu nas svode na cifru u tom nekakvom Mi, bilo da to Mi ubija, ili je ubijano. 
I dan-danas ljudi svesno biraju to, u ime nekih bajki o slavi, rodu, krvi, zemlji, naciji. Ugrađuju sebe u beskonačni niz bezimenih cifara, niz kojem stalno fali još jedan broj, pa još jedan, još jedan. 
Ništa ni u XXI veku ne uspeva kao poziv na smrt, na ubijanje. Ništa nema toliku pažnju, ništa ne izaziva toliku popularnost. 
Vrhovni bog današnje civilizacije i dalje je Rat, i to se očigledno nikada neće promeniti.
Bez obzira na mrtvu decu. Ona se lako zaborave."

Da li je ikada iko odgovarao za to što su deca povedena preko Albanije? Ako nije, da li je to još jedan obrazac koji se pomalja? Besmislenost kao jedina istorijska konstanta…

"Naravno da nije, i to smo već rekli. I dosta je to obeshrabrujuće, i zaista se svodi na to što ste rekli - besmislenost kao jedinu istorijsku konstantu. Opet, ako nešto treba da naučimo, a plašim se da nećemo, jeste upravo to: da prestanemo da tražimo smisao u istoriji. Nema ga. Čak ni kada ono što radimo počiva na čistom raciju, što je veoma retko, istorija to doživljava i pamti, potvrđuje čak, samo kao još jednu u nizu besmislica.
I ne treba tražiti dokaze u dalekoj prošlosti za tu tvrdnju. Nama se sav taj besmisao dogodio u poslednjih manje od sto godina. I 1945. godine imali smo razvaljenu i rasparčanu Nemačku, i Sovjetski Savez kao veliku silu. A nekih 45 godina kasnije gledali smo obnovljenu, ujedinjenu Nemačku kao silu i rasparčani Sovjetski Savez, razvaljen skroz.
Isto tako, 1945. godine, novu Jugoslaviju, pobednicu, a 45 godina kasnije ta država se krvavo raspala, reklo bi se nepovratno.
Ili, kada pogledate priču o Jevrejima i Arapima. Dve hiljade godina te Jevreje proganjali su, ubijali, poništavali i istrebljivali pre svega hrišćani. Od njih su i bežali, toliko puta, baš na orijent. A danas izgleda kao da su dva milenijuma u ratu sa Arapima.
I kakav je onda smisao cele te priče sa toliko miliona mrtvih? 
Opet, i pored svega toga, mi i dalje tražimo, baš u istoriji, i razloge i opravdanja za nove besmislice. Da sve bude još gore, besmislice smo opteretili ideologijom i, bar za nas, a bogami ni za ostatak sveta, ne postoji istorija koja je oslobođena tog gadnog detalja.
Ovde, za jedan deo elite, istorija počinje i završava se devedesetih godina prošlog veka, sa greškama i glupostima koje je pravila sama Srbija, i sve ostalo ima da se uklopi u tu sliku, sliku večne krivice, za sve što se ikada dogodilo.
Drugi deo elite ne prepoznaje devedesete nego ih boji, objašnjava i čak glorifikuje, brani, opravdava svim onim što se Srbima dogodilo ranije, od Kosova, do Jasenovca. Nikada krivi ni za šta, osim za stvaranje Jugoslavije koja je isključivo nas upropastila.
Sredine nema. 
Možda i zato što se u toj sredini nalaze i ovakve, strašne, priče. Koje niko ne želi da čuje.
I to čak i razumem. One nemaju objašnjenje. Ne može o njima ništa razumno da se kaže.
S druge strane, možda je za početak dovoljno i da ih se samo setimo. 
Da ih obeležimo nekako. Ili bar da se pomolimo, što sigurno neće da se desi."