Možda niste znali

Potpuno netačne naučne "činjenice" u koje mnogi i dalje veruju

Knjiga, zanimljivo — Izvor: Shutterstock

Iako živimo u dobu dostupnih informacija, mnogi od nas i dalje veruju u mitove koje smo čuli u detinjstvu ili videli na filmu. Neke od tih „činjenica” su toliko ukorenjene da ih prihvatamo bez razmišljanja.

Pročitajte neke od najčešćih mitova koji su toliko puta ponovljeni da su postali opšteprihvaćeni kao činjenice.

Ne koristimo samo 10 odsto mozga. Ovo je bez sumnje jedan od najčešće ponavljanih naučnih mitova svih vremena, a neuronaučnici žele da on konačno nestane. Snimci mozga pokazuju da je praktično svaki deo mozga aktivan u određenom trenutku, čak i tokom odmora, i ne postoji nikakvih 90 odsto mozga koji „spavaju” i čekaju da budu „aktivirani”. Mit je možda nastao zbog pogrešno citirane izjave psihologa Vilijama Džejmsa o neiskorišćenoj „mentalnoj energiji”, ali savremeni snimci jasno pokazuju: koristite ceo mozak, sve vreme, bilo da rešavate jednačine ili pregledate sadržaj na telefonu.

Kineski zid zapravo nije vidljiv iz svemira golim okom. Iako su nas tome učili decenijama, ova tvrdnja je netačna. Brojni astronauti, uključujući Nila Armstronga, potvrdili su da nisu mogli da vide zid, a čak je i iz niske Zemljine orbite izuzetno teško videti ga bez sočiva sa zumom – širok je svega nekoliko metara i stapa se sa okolnim terenom. Kineska svemirska agencija je na kraju uklonila tu tvrdnju iz udžbenika za osnovne škole nakon što je njihov prvi astronaut potvrdio da ni on nije mogao da vidi zid.

Bikovi ne mrze crvenu boju. Ispostavilo se da bikovi ne razlikuju crvenu od zelene boje, tako da ih ona čuvena crvena marama uopšte ne izaziva zbog svoje boje – ono što ih razbesni jeste brzo, naglo pomeranje tkanine. Bikovi će jurnuti na ogrtače bukvalno bilo koje boje, sve dok se njima agresivno maše, što je ekipa emisije „Razbijači mitova” (MythBusters) potvrdila testiranjem crvenih, belih i plavih zastava. Crvena boja je zapravo odabrana iz mnogo prozaičnijeg razloga: ona prikriva mrlje od krvi.

Kosa i nokti ne nastavljaju da rastu nakon smrti. Reč je o optičkoj iluziji. Nakon smrti, telo dehidrira i koža se skuplja (povlači). Zbog toga nokti i dlake na telu deluju duže i isturenije, iako je njihov rast davno prestao.

Pucketanje zglobovima prstiju ne izaziva artritis. Brojne studije – uključujući i onu koju je sproveo lekar koji je punih 50 godina pucketao zglobovima samo na jednoj ruci – nisu pronašle nikakvu vezu između te navike i artritisa. Onaj zvuk pucketanja koji pruža osećaj olakšanja zapravo nastaje pucanjem mehurića gasa u zglobnoj tečnosti.

Kako su nastala neka SUJEVERJA: Zašto se plašimo razbijenog ogledala, prosute soli...

Možda niste znali

Život 07.10.2025. 04:05

Kako su nastala neka SUJEVERJA: Zašto se plašimo razbijenog ogledala, prosute soli...

„Mapa jezika” koja prikazuje odvojene zone za slatko, kiselo, slano i gorko je mit. Taj dijagram jezika podeljenog na zone ukusa decenijama se nalazi u udžbenicima, ali se zasniva na pogrešno prevedenoj studiji iz 1901. godine. Receptori ukusa, sposobni da detektuju svih pet osnovnih ukusa – slatko, kiselo, slano, gorko i umami – raspoređeni su po celom jeziku, a ne ograničeni na određene delove.

Priča o tome da je Albert Ajnštajn pao na ispitu iz matematike spada u one „opštepoznate činjenice” koje zapravo nisu istinite. Njegovi školski zapisi pokazuju da je bio izuzetan u algebri i fizici. Ajnštajn je čak, nakon što mu je neko pokazao novinski isečak sa tom tvrdnjom, izjavio: „Pre nego što sam napunio petnaest godina, već sam savladao diferencijalni i integralni račun.”

Nojevi ne zabijaju glavu u pesak. Takvo ponašanje bi ionako bilo katastrofalna strategija preživljavanja, jer bi dovelo do gušenja. Ovaj mit verovatno potiče od posmatranja nojeva kako kopaju plitka gnezda u zemlji i spuštaju glave u njih da bi okrenuli jaja, što iz daljine može izgledati kao da zarivaju glave u tlo. Kada su zaista ugroženi, nojevi ili beže ili se priljube uz zemlju kako bi ličili na kamen.

Kameleoni ne menjaju boju prvenstveno da bi se stopili sa okolinom. Iako kamuflaža igra malu ulogu, oni menjaju boju uglavnom radi komunikacije sa drugim kameleonima i regulisanja telesne temperature. Tamnije nijanse im pomažu da apsorbuju više toplote kada im je hladno, svetlije im pomažu da se rashlade, a jarke, upadljive boje služe za privlačenje partnera ili zastrašivanje rivala. Kamuflaža je zapravo više sporedni efekat nego glavna svrha.

Dijamanti ne nastaju od sabijenog uglja. Većina prirodnih dijamanata stara je između jedne i tri milijarde godina, dok je proces nastanka uglja — koji potiče od drevnih biljnih ostataka — započeo tek u periodu karbona, dugo nakon što su se već formirali gotovo svi dijamanti. Dijamanti zapravo nastaju od ugljenika duboko u Zemljinom omotaču, pod uticajem ekstremnih temperatura i pritiska, a zatim bivaju izbačeni na površinu tokom vulkanskih erupcija.

Da li znate za još neke naučne „činjenice“ koje su zapravo mitovi? Pišite nam u komentarima…

Najpoznatiji "ukleti" DIJAMANTI i priče koje se kriju iza njih