"Friziranje" srpske istorije

Italijani kažu: se non è vero, è ben trovato – i ako nije istina, dobro je izmišljeno. Ovaj se aforizam pripisuje Đordanu Brunu, za kojeg mnogi Srbi nisu čuli, ali su umeli da izmisle "kao da je pravo"...

Po drugom dolasku na vlast 1860. godine, knez Mihailo postavio je za svoj prvi i osnovni zadatak pripremu Srbije, tada autonomne kneževine u sastavu Osmanskog carstva, za rat do oslobođenja. Odnosi sa Turskom se zaoštravaju. Carigradska štampa optužuje Mihaila za sukobe duž granice Srbije i Bosne, a "Novine serbske" iznose podatke o turskim zločinima – ubistvima i pljačkama na teritoriji Srbije.

U samom Beogradu, u to vreme odnosi između muslimana i hrišćana bili su "veoma zategnuti": Jedan zapis iz onog vremena kaže: "Srpska masa je, u trenucima borbenog raspoloženja i oslabljene kontrole, muslimanima po čaršiji skidala čalme i obarala ćepenke, a oni ih odvraćali prijetnjom da će se osvetiti i ’najesti šumadijskih kokošaka’."

Petnaesti jun po novom, odnosno treći po starom kalendaru 1862. godine bio je nedelja. Najpribližniji opisi kažu da je bilo "između 4 i 6 sati" kad je na Čukur-česmi u današnjoj Dobračinoj ulici u turskom delu varoši došlo do sukoba Srba i turskih vojnika u redu za vodu.

Glavni učesnik sa srpske strane bio je dečak Sava Petković, koji je iz zabitog Lukova kod Kuršumlije došao u Jajince kod rođaka, a oni ga dali u Beograd da bude šegrt kod nekakvog bakalina Alekse čije ime nije precizno utvrđeno. 

Beograd je bio bez vodovoda, a na javnim bunarima i česmama vazda su bili redovi. Osioni Turci te nedelje, prema jednoj verziji, nisu hteli da čekaju, a u koškanju i svađi Sava je slučajno oborio i razbio njihov krčag. Prema drugoj, tražili su da piju vode iz Savine testije, ali im ovaj to nije dozvolio. U trećoj, sklonili su Savin krčag i pod česmu podmetnuli svoj... Sve se, u tadašnjoj zvaničnoj verziji događaja, završavaju isto: "Turci zemljanim krčagom ubijaju dečaka." A nju je, zarad pridobijanja evropskog javnog mnjenja na srpsku stranu, izmislio Jovan Ristić, srpski izaslanik u Carigradu.

Kosta N. Hristić, pravnik i diplomata, izvesno vreme i ministar pravde, u vreme ovih događaja imao je deset godina. O njima u svojim memoarima "Zapisi starog Beograđanina" piše na osnovu kazivanja i arhive svog oca Nikole Hristića, koji je u trenutku sukoba na Čukur-česmi bio ministar unutrašnjih dela. I on, Kosta N. Hristić, izričito kaže da je "Sava Petković bio samo teško povređen".

Ali istina se morala zataškati jer su neposredno posle događaja na Čukur-česmi počeli sukobi sa Turcima koji su okončani njihovim povlačenjem iz srpskih gradova, a Srbija se znatno približila nezavisnosti.

Izmišljena beseda

Govor majora Dragutina Gavrilovića uoči odsudne bitke za odbranu Beograda u oktobru 1915. godine poznat je svakom građaninu Srbije koji je prošao makar kroz osnovnu školu: "Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate više da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!"

Tačno u tri po podne bataljon majora Gavrilovića krenuo je u juriš. Većina vojnika je izginula, major Gavrilović je ranjen, a njegov govor ušao je u istoriju.

Opravdano? Teško.

Na prvom mestu – a ozbiljni istoričari su u tome jednoglasni – zato što Vrhovna komanda ni tada, a ni pre ni posle, naređenje kojim bi neku jedinicu žrtvovala – nije izdala! Što se toga, dakle, tiče, ono da su vojnici "izbrisani iz brojnog stanja" samo je besedničko preterivanje, sračunato na motivisanje boraca uoči bitke!

Na drugom, i možda još važnijem mestu – zato što major Dragutin Gavrilović, čovek van svake sumnje hrabar i odličan oficir, taj govor uopšte nije ni održao!

Prvi put se uopšte njegovo obraćanje borcima pominje tek 1930. godine i to u knjizi jedne veoma slikovite ličnosti – memoarima Đorđa Roša objavljenim pod naslovom "Na Dunavskom keju".

Roš, sin Nemca, koji je u Srbiju došao kao stručnjak za izgradnju železnice, i majke Slovenke, kao osamnaestogodišnjak je 1913. bio dobrovoljac u Drugom balkanskom ratu, a 1915. je učestvovao u odbrani Beograda i u jurišu koji je naredio major Dragutin Gavrilović. Tada mu je metak probio vrat, grkljan i nerve kičmenog pršljena, pa je zarobljen. 

Iz logora u Češkoj dva puta je pokušavao beg, da bi 1917. bio razmenjen, pa preko Švajcarske odlazi na Solunski front. Kraj Prvog svetskog rata dočekao je kao vojni pilot. Demobilisao se u činu kapetana, postao predstavnik nemačke industrije i obogatio se trgujući sa vojskom. 

Za vreme Drugog svetskog rata, po svemu sudeći, bio je saradnik nemačkog Gestapoa, a po oslobođenju je iz emigracije imao veoma značajnu ulogu u obnovi Hilandara. Jedino je nesvešteno lice sahranjeno u dvorištu ovog manastira. Sva je prilika da je on u memoarima izmislio Gavrilovićev govor u svrhu jačanja mita o srpskom junaštvu.

Iz Rošovih sećanja, govor je 1934. preuzeo Branislav Nušić i objavio ga u svom udžbeniku besedništva, a zatim ga je 1966. preštampao Miloš Đurić u antologiji "Besede". Popularnim u narodu, međutim, učinio ga je tek Antonije Đurić u svojoj knjizi "Solunci govore" 1979. godine, a pogodovalo mu je i "nacionalno buđenje" Srba u to vreme.

U mit o "vojnicima izbrisanim iz brojnog stanja" nikako se nije uklapala činjenica da je njihov komandant, major Gavrilović – istina, teško ranjen – bitku ipak preživeo! Zato Nušić, iako je vrlo lako mogao da zna istinu, navodi da je Dragutin Gavrilović poginuo sa svojim vojnicima, i ta će se tvrdnja ponavljati sve dok u Vojnoj enciklopediji 1972. ne bude naveden tačan podatak – da su ga Nemci, kao pukovnika, zarobili na početku Drugog svetskog rata, i da je umro u svom krevetu, u Beogradu, ubrzo po oslobođenju, 1945. godine.

Proroci ili...

"Naša će vojska, kume, dugo u Višegradu zastati. Višegrad će dugo biti ni u našim ni u neprijateljskim rukama. Ali, kad jednom velike sile nadjačaju, kad neprijatelju pukne po glavi, ondakar će naša vojska lako preći i uzeti cijelu Bosnu i Hercegovinu... Tada će se naša Srbija mnogo proširiti..."

Ovo nije ni iz eseja Dobrice Ćosića, ni govor Milorada Dodika, već citat iz Kremanskog proročanstva koji se, kao što znamo, nije obistinio. Nije ni čudo jer je celo "proročanstvo" izmišljeno iz političkih razloga, a zatim su navodne Tarabićeve reči dopunjavane i prekrajane kako je vreme nalagalo.

Prvi Tarabić za koga se tvrdilo da ima proročke mogućnosti bio je Miloš Tarabić (1809–1854). Izgleda da je bolovao od epilepsije. Njemu se "javljala budućnost", što u ono vreme nije bilo ništa čudno – svako drugo selo imalo je svoju vračaru ili svog vidovnjaka...

Mitar Tarabić (1829–1899) bio je Milošev sinovac i tvrdio je da je nasledio stričev dar. Za njih se, međutim, nikad dalje od Kremana ne bi čulo da kralj Milan 1888. godine nije rešio da se razvede od kraljice Natalije. Tome se oštro usprotivila većina njegovih ministara pa je kralj, da bi im zatvorio usta, pribegao lukavstvu – ustvrdio je da su razvod "videli" u svojim proročanstvima Tarabići iz Kremana! Da je to, dakle, volja božja! 

Četrnaest godina kasnije ovo je Peri Todoroviću, vlasniku "Malih novina", prvog tabloida u istoriji srpske štampe, ispričao Čedomilj Mijatović, Milanov ministar i ambasador. Čedomilj je, inače, bio čovek zaljubljen u magiju i bajke, pa je po Srbiji tragao za blagom cara Dušana koje su čuvali zmajevi, a Pera majstor svog posla. Ubrzo su "Male novine" počele da ispredaju priču o Tarabićima koji "znaju sve". Navodno su oni, pošto su bili nepismeni, sve pričali seoskom proti Zahariji Zahariću, na osnovu čijih rukopisa je štampana knjiga "u kojoj sve piše". E sad...

Godine 2002. objavljeno je istraživanje Voje Antonića, široj javnosti poznatog kao konstruktora prvog srpskog računara "Galaksija", koji je dokazao da je Kremansko proročanstvo – izmišljotina. Antonić je iščitao svih 12 izdanja ove knjige i ustanovio da je svako novo dopisivano – naknadnim! – "tačnim predviđanjima".

Tako se ispostavilo da u Kremanskom proročanstvu štampanom pre Prvog svetskog rata nema ni pomena o ovom događaju! Tek 1915. godine Tarabići "predviđaju" Veliki rat, ali i kažu da se sličan sukob više neće ponoviti! A tek u Kremanskom proročanstvu izdatom u socijalizmu najavljuje se dolazak "crvenog kralja", odnosno Josipa Broza!

I tako, od početka do kraja!

Poslednji put, koliko se zna, dopisivano je uoči 5. oktobra. Branislav Lečić i pisac Dušan Kovačević priznali su da su popravljali Koštuničine šanse na izborima, tako što su u proročanstvo dodali da će se "u Srbiji pojaviti čovek čije će prezime biti isto kao i naziv mesta u kome je rođen" (Koštunica je poreklom iz Koštunića) i da ćemo za njegove vladavine "našijem parama ići po cijelom svijetu" (da će Srbiji biti ukinute vize).
Nema sumnje da se negde sprema novo izdanje, koje će nam protumačiti ono što sada proživljavamo.

Falsifikovanje Svetog Save

"Srbija pripada porodici evropskih vrednosti. Prvi srpski episkop Sveti Sava govorio je da je Srbija istok Zapada i zapad Istoka, a postoji veoma duga istorija uzimanja i davanja između nas i Evrope", rekao je patrijarh Irinej u februaru 2010. godine američkoj ambasadorki Meri Vorlik. I ne samo poglavar SPC, mnogi političari i pisci često navode da je naša zemlja "istok Zapada i zapad Istoka", smatrajući da je Sveti Sava vrlo zgodno opisao i današnji položaj Srbije.

Koliko samo greše!

Popularnost ovog citata rasla je osamdesetih i devedesetih godina i poklapa se sa "srpskim nacionalnim buđenjem". Navodno je deo iz pisma koje je Sava Nemanjić uputio episkopu Irineju, a u kojem je najmlađi Nemanjin sin navodno tvrdio da je "Istok mislio da smo mi Zapad, a Zapad da smo Istok... A mi smo Srbi sudbinom predodređeni da budemo Istok na Zapadu i Zapad na Istoku, i da priznajemo iznad sebe samo nebeski Jerusalim, a na zemlji nikoga".

Stručnjaci za hrišćansko bogoslovlje odmah su uočili da istinski posvećeni monah kao što je bio Sava, za koga je jedino Bog tvorac neba i zemlje i "gospodar naših života", nikada ne bi govorio o "predodređenosti sudbinom". Osim toga, izjava je nadmena i ohola – "ne priznajemo na zemlji nikoga" – i odudara od svih ranijih i kasnijih Savinih smernih i skromnih reči kakve i priliče duhovniku... Dodatnu senku sumnje na sporni citat bacila je i činjenica da je istoriji nepoznat episkop Irinej, koji je navodno živeo u Savino vreme, i kome je pismo bilo upućeno.

A na naučnom skupu "Sveti Sava u srpskoj istoriji i tradiciji", održanom u proleće 1995. povodom četiri stotine godina od spaljivanja moštiju prvog srpskog arhiepiskopa, akademik Sima Ćirković argumentovano je dokazao da su "reči Svetog Save" prvi put objavljene u zbirci pripovedaka Milana D. Miletića "Brojanice Svetog Save", štampanoj 1980. godine u Krnjevu, naselju u velikoplanјаnskoj opštini.

"Moglo bi se raspravljati", piše istoričar Radivoj Radić, "najpre o pobudama koje su dovele do toga da ova krilatica bude izmišljena, s jedne, i da bude nekritički preuzimana od strane istraživača koji bi trebalo da znaju šta je prava naučna istina, s druge strane. Ne možemo a da ne primetimo da u spornom citatu koji je pogrešno pripisivan Svetom Savi naslućujemo odjeke ’nesvrstanosti’ iz vremena hladnog rata. Tada je pored dva oštro sučeljena saveza, država Severnoatlantskog pakta i država Varšavskog ugovora, utemeljen i treći, po broju zemalja koje su u njega ušle najmnogobrojniji, ali po stvarnom uticaju na svetska zbivanja ipak najslabašniji od tri bloka."

Mi samo možemo da dodamo da se, s obzirom na sadašnju našu spoljnu politiku, može očekivati popularnost "reči Svetog Save". 
A što se patrijarha Irineja tiče, mogao je da zna za referat akademika Sime Ćirkovića jer je naučni skup "Sveti Sava u srpskoj istoriji i tradiciji" održavan u Beogradu, Studenici i Mileševi. A mogao je istinu da mu kaže i lično Milan D. Miletić, čiji se roman o Nemanji i Svetom Savi "Izvori" i ovih dana prodaje na sajtu Patrijaršijskog upravnog odbora SPC – kojem predsedava patrijarh.