Strah od crvenog

Strah od crvenog


Naši preci koji su pre sto hiljada godina hodali planetom bili su mahom crvenokosi. Njihov gen je mnogo stariji od gena tipa Homo sapiens, kojem pripada moderno čovečanstvo. Dr Rozalind Harding, specijalista za genetiku i mikrobiologiju na Institutu za molekularnu medicinu „Džon Redklif“, veruje da se ovaj gen pojavio čak i među neandertalcima koji su nastanjivali Evropu pre 200.000 godina. Pretpostavlja se da oko 40 odsto crvenokose populacije planete potiče od drevnih Kelta.

Međutim, crvena boja kose je očigledno uvek izazivala strah i sumnju jer nađene mumije jasno svedoče da su još u kamenom i gvozdenom dobu ljudi koji su imali crvenu kosu žrtvovani i mučeni na najgori mogući način. Postoji legenda da je prvi crvenokosi princ bio Idon, koji je bio osvetljen neobičnom crvenom zorom na prvobitnoj Atlantidi, i ostao je u obliku pegica i crvene kose kako bi buduće generacije mogle saznati o prvom zalasku sunca na legendarnom ostrvu. Ali sve ostale priče o sudbinama ljudi vatrene boje kose su vekovima bile tragične.

Grci su verovali da riđokosi ljudi nakon smrti postaju vampiri, a Egipćani su smatrali crvenokose zgodne muškarce nesrećnima i radije su ih žrtvovali Amonu Ra u nadi da će okončati neuspehe koji bi mogli progoniti druge.

U srednjem veku crvenokose žene često su spaljivali kao veštice, pogotovo ako su imale i plave oči i beleg na telu. Decenijama su ljudi sa prirodno crvenom kosom bili izloženi sumnjama koje su aludirale na veštičarenje. U Engleskoj je to trajalo do trenutka kada je kraljica Elizabeta preuzela vladavinu, tada je crvena kosa postala prihvatljivija jer je i ona bila crvenokosa. Španska srednjovjekovna inkvizicija automatski je crvenokose svrstavala u zarobljenike „paklene vatre“, tretirali su ih kao čarobnjake i veštice i spaljivali na lomačama.

Međutim, Rimljani su crvenu kosu smatrali znakom neverovatne sreće, čak su kupovali crvenokose robove kao talisman. U Polineziji su crvenokosi takođe cenjeni kao posebni. Verovalo se da je solarna kosa znak plemenitog porekla i prijateljskog rasporeda božanskih sila.

Ali istorija pamti i da je Petar I izdao dekret kojim zabranjuje crvenokosim ljudima da zauzimaju visoke položaje u vladi i svedoče na sudu, a Hitler je zabranjivao brakove između riđokosih ljudi verujući da je moguće sprečiti rađanje perverznjaka.

Montag Samers, poznat kao prva osoba koja je prevela priručnik za lov na veštice iz 15. veka pod nazivom „Witch Hammer“, napisao je: „Ljudi s crvenom kosom određene nijanse, definitivno su vampiri“. A podatak koji je nemoguće dokazati je pretpostavka da je više od 45.000 žena koje su pogubljene kao veštice imalo crvenu kosu.

Na svetu danas živi 152.656.386 crvenokosih osoba. Većina crvenokosih ima recesivnu mutaciju gena MC1R, koja stimuliše proizvodnju pigmenata tela i kose. U stvari, skoro sve crvenokose osobe imaju dve kopije ovog gena, po jednu od svakog roditelja. Iako crvena kosa postoji kod mnogih etničkih grupa i na svakom kontinentu, ljudi sa ovom bojom kose je malo. Samo jedan do dva procenta ukupne globalne populacije ima prirodno crvenu kosu, pri čemu najveći deo crvenokosih osoba u svetu deli specifičan genetski faktor.

U Evropi ih najviše ima u Irskoj, gde čak 10 odsto stanovništva ima crvenu kosu. Škotska se po broju crvenokosih nalazi odmah iza Irske, sa šest odsto riđokose populacije, a prema jednoj od naučnih teorija, ljudi sa ovim pigmentom najčešće su se rađali tamo gde kiše češće padaju.

Međutim, mišljenja naučnika oko njihovog opstanka su podeljena. Dok jedni, poput dr Alistera Mofata, objašnjavaju da nedostatak oblačnog pokrivača u Škotskoj, zbog klimatskih promena, može promeniti gene stanovništva do te tačke da crvena kosa postane mnogo ređa, istraživači sa univerziteta u Daltonu tvrde da riđokosi ne izumiru, već imaju primat nad ostalima.

Crvenokosi možda neće biti najbrojniji na planeti, ali sigurno nikada više neće biti prokleti. Naprotiv. Filmska i kozmetička industrija su njihovu lepotu i različitost učinili veoma popularnim i poželjnim, i često nas podsećaju da su ovakvu boju kose imali car Neron, kralj David, trojanska princeza Jelena, Afrodita, Napoleon Bonaparta, Vinsent van Gog, Galileo Galilej, Vinston Čerčil, Kleopatra, Oliver Kromvel, Emili Dikinson, Antonio Vivaldi, Džejms Džojs, Vladimir Lenjin i mnogi drugi. Među njima je i Mark Tven, koji je šaleći se sa predrasudama jednom rekao: „Ako većina ljudi potiče od majmuna, onda su crvenokosi potomci mačaka“. I možda nije bio daleko od istine. Vekovno nipodaštavanje učinilo je od crvenokosih veoma uporne, borbene i prilagodljive osobe pa mnogi smatraju da je različitost samo jedan od devet života.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar