TRI PITANJA, ISTI ODGOVOR: Jok, ti ćeš da mi kažeš

Ima dana kad ne treba izlaziti iz kuće. Kad pada kiša, kad te mrzi da se očešljaš i kad imaš potrebe da pričaš sa nepoznatim ljudima. Ovo poslednje je možda i najgori izbor. Moja baba bi rekla "e baš ti đavo ne da mira".

Ali negde na Dorćolu morala sam da se obratim jednoj baš lepo skockanoj dami sa belom pudlicom. Kad je prošla pored mene osetila sam miris finog parfema i smrad onog što je "ispalo" pudlici. "Izvinite gospođo, nešto ste zaboravili!" Gospođa skine fensi naočare za sunce, a ja joj, ne baš fensi, pokažem prstom na ono što je ostavila njena mezimica. "A šta to tebe briga, seljančuro jedna. Nemo, da te sad namažem s lajna, da te naučim da ne gledaš u tuđu kapiju". "A da vi to pokupite", ne odustajem ja. Ali, dama ima spreman odgovor:"Jok, ti ćeš da mi kažeš, mrš, bre tamo!" I ode u oblaku svog finog parfema.

Nije lako sa beogradskim damama, one ne odustaju od "beogradskog" stila života. Deo tog ličnog pečata su i raznobojne spavaćice, peškiri, gaće koje vise na terasama. Život u prigradskim naseljima možda i pruža taj konfor, uostalom zbog takvih lagodnosti ljudi i pristaju da putuju sat vremena do centra grada. A kad stignu u taj centar, vide te iste pidžame, peškire... Samo za stan sa takvim balkonom morali bi da prodaju tri svoja sa nekom terasom. Balkon je ipak balkon. I u pozorištu i na ulici. Nekako se sve vidi.

I zato sam, u jednom onakvom danu, morala da priupitam nešto jednu gospođu, koja živi u zgradi gde često odlazim u posetu drugarici. Taman smo se srele na ulazu, a njen veš leprša li leprša - "Izvinite, zar nije zabranjeno da se u centru suši veš na terasi, pa baš je ružno." Odgovara ona: A šta to tebe briga!" Kažem ja:"Pa, ne samo kažem. Malo je bezveze, ipak je ovo ulica sa lepim starim zgradama. Možete da veš sušite i u kupatilu, ili bar da spustite konopac da se ne vidi." Žena se malo namrštila, premestila svoju skupu tašnu u drugu ruku, naočare istina nije skidala: "Jok, ti češ da mi kažeš di ću da razvučem veš! Mrš bre budalo, gledaj svoja posla."

E, kad bih ja umela da gledam svoja posla, ne bi me gospođe svako malo marširale. A ova mi se baš namestila. Krenem ka prodavnici i umalo da se sapletem o kese sa đubretom, tik ispred ulaza u zgradu, a kontejner na pola metra. Taman da ga pažljivo zaobiđem, kad evo domaćice. Nosi još jednu poveliku kesu i trpa na one prethodne: Pobogu ženo, pa kontejner je na dva koraka. "A što jel ti smeta", izbeči se gospođa? Pa da znate da mi smeta:"A je l' vama teško da pružite još dva koraka", podbočim se i ja. Valjda znate da taj kontejner u ulici služi za to. "Jok, tebe ću da pitam zašta služi i gde ću ja da bacam kese. Mrš bre, protuvo jedna beogradska. U mom selu takve motkom naučimo da ne maltretiraju poštene ljude."

Kad bolje razmislim, kakve običaje imaju dobro je što se nismo srele u njenom selu. Pogotovo kad pada kiša.