TURIZAM: Pravo iz busa na kafu do Trsta

“Čovek postaje najbliži sebi kada postigne onakvu ozbiljnost koju ima dete dok se igra”, reče davno mudri Heraklit iz Efesa. Vatra, za koju je smatrao da pokreće svet, rasplamsava se u detinjstvu, koje iz ugla odraslog čoveka deluje bezbrižno i lako. Želim da budem kad porastem učiteljica, glumica, pevačica, pLinc ili parketar majstor kako bi rekli anketirani u Kefalici. Da su mene pitali rekla bih Turista! Moje zanimanjenije nije zahtevalo milione izlizanih stranica udžbenika  ni fakultetsku diplomu, nije zahtevalo milijarde reči na različitim jezicima ni desetak hobija pored toga. Žao mi je što se taj plamen ugasio, ali ne žalim što sam čekirala sve ovo navedeno kao nepotrebno i što stojim sa druge strane naspram Turista, kaoVodič (između ostalog).

Autobus je postao moja druga kuća, putnici šira (za svadbe i slave) porodica, a vozači dosadni roditelji koji stalno gunđaju. i eto konačno neke ture da se i ja nađem u svetukojisamkreirala u detinjstvu, da sedim u trećemiličetvrtomredu, grickamsmoki i smejem se sasvojim drugaricama. Ne gledam putokaze i ne slušam po trideseti put iste šoferske priče, ne brojim ljude i ne konstatujem njihove zahteve. Uživam! Idem u grad o kome mi je baka pričala dok sam punila kamiončiće peskom (pošto sam pored turiste želela da budem i dečak). Trst – nekadašnji šoping raj za SFRJ-ovce danas je primorski grad habzburške arhitekture za žensko kafenisanje i dve-tri kugle čuvenog “Grom” sladoleda.

Starije gospođe upakovane u Luj Viton, šanerski Dolče i Gabana, dive sa cirkonima, poneka spisateljica u pokušajui pratilac Krvave Meri iz Džonijeve pesme… Eh, kakva ekipa! Imale smo nešto što drugi nisu, osmehe i pošalice do Zagreba dok nismo odlučile da odmorimo usta i oči, te bile sposobne za polu-dnevno razgledanje Trsta. Četiri drugarce i ja na obali Jadrana, pored kanala Grande gde su nekada naše bake i deke dolazile kod Đovanija. Tezge su punile “Ponte Rosso”, govorilo se jugoslovenskim jezikom i trgovina je bila glavn aprivredna delatnost grada. Ratovi, sankcije i besparica ne samo da su opustošili naše zemlje, već su Trstu dali novu notu, dimenziju obične jadranske luke… za obične ljude. Pitanje: “Šta ćeš u Trstu ako nećeš u Palma Novu?” tipično je pitanje tipičnih poznanika. Zar svi ovaj grad poistovećuju samo sa šopingom?! Pitanje atipičnih turista! Htele smo da oborimo tu hipotezu. Kako? Lako!

Jutro. Mirno more i beli grad koji kao da se naslonio na Jadran. Glavna železnička stanica i veliki parking autobusa sa srpskim tablicama. Miris parfema, preturanje po neseserima, puderi i maskare… Autobus se pretvorio u holivudsku šminkernicu, a nadute žene sa podočnjacima u top modele sa naslovnica Vogue-a. Grupa se prepolovila, jer su mnoge kvazi-vip ličnosti iz našeg autobusa već pedeseti put u Trstu i ne žele u obilazak grada. Grad se budio dok smo mu se mi šunjali po postelji. Duž kanala Grande iznošeno je cveće, ribari su vezivali svoje čamce već se vraćajući iz smene, galebovi leteli oko bronzanih skulptura, a sveštenik je škripao kapijom otvarajući pravoslavnu crkvu Svetog Spiridona. Tišina se povlačila iz ulica koje su vodile do Trga ujedinjenja Italije, najvećeg trga uz obalu mora na celom kontinentu (izvor ovog preciznog podatka – Tršćani). U svakom slučaju jedno je sigurno – izgrađenje u vreme najveće slave grada, u vreme vladavine Austro-Ugarske. Fotografisanje ispred barokne Fontane četiri kontinenta i gradske većnice preseklo je grupu. I od one polovine ostadosmo samo nas pet sa jednom misijom – upoznavanjem grada.

Čuveni italijanski kratki espreso nas je čekao u nekom od kafića sa preslatkim bašticama duž Skadarlije na tršćanski način. Kroasani su iznošeni u rafove, a vanilice čekale u tacnama kome će se topiti u ustima. “Bongiorno, ciao!” Podsetišeme da sam u Italiji, zemlji koju mnogi zamišljalju kao Danteov Raj: opkoljenu morem, duge i burne istorije, ispunjenu modnim pistama i fudbalskim terenima, zemlju u kojoj se jede najbolja pica i najukusnija pasta, kojom koračaju najzgodnije žene i najšarmantniji mušarci! Nisam htela o mom shvatanju Čistilišta kako ne bih narušavala idilu koja je počela da struji oko niskog stola zauzetog šoljicama kafe. Veliki uzdah uživanja na suncu! I eto inspiracije za Džeki, devojku koja osvaja gradove i gradove u jednom danu, fotografiše se ispred svakog njegovog poznatog ali i skrivenog kutka, izbegava prevoz i prepešači kilometre u potrazi za, na forumima opisanim, lokalitetima. Trip Advisor u pokretu sa brošurama, mapama i neverovatnom energijom bez kočnica! Idemo do dvorca Miramare, koji se po njenim stručnim procenama nalazi na 5 kilometra od mesta na koje pristižu grandiozni kruzeri i gde luksuzne jahte uplovljavaju u luku.

Kej bez i jednog papirića, sa neobičnim klackalicama i ljuljaškama za decu, sa oktobarskim kupačima i pozerima na suncu, biciklistima i šetačima poput nas. Na petom kilometru žuljevi su počeli da niču u patikama brzo kao prve prolećne ljubičice, a Džeki nas je ubeđivala da je dvorac i dalje jako blizu. Hm, 30 puta optički zum i eto dvorca na fotografiji, onako omalenog pikselima prošaranog. Ima ovde bar još pet. Ostali su i oni pod nogama i postali zauvek zaboravljeni dok smo šetale parkom prelivenim jesenjim bojama, sa fontanama i figurama kojima je Miramare zaklanjao pogled na pučinu. Trst se kao kamenčić u moru blistao u daljini dok smo čekale bus za povratak i obilazak još jednog dvorca, ovaj put na brdu – Sen Đusto (San Giusto). Tunel, fontana, još jedan park i rimski Forum. Krug je napravljen i konačno je usledio povratak u centar što je značilo i vreme za ručak– picu. Sporazumevanje rukama, pokazivanje prstomna KoZnaŠta u meniju, tri pice zanas pet, sokovi i piva napola popijeni u polu čistim čašama – tipična italijanska kafanska atmosfera. Neko zgrožen, a neko potpuno naviknut. Sad znam da mi je Palermo bio dobar učitelj za sve potonje posete Italiji…

Kačkavalj je polakao počeo da klizi kroz digestivni sistem i taman smo imale vremena da obiđemo jedan “šoping krug”. Žene k`o žene, šoping kao kofein i kese sa renomiranim natpisima ispuniše autobus! Mešale su se kolekcije izašle iz mode koje su skupljale prašinu u autletima Palma Nove sa modernijim krpicama iz centralnih tršćanskih ulica, dok smo Džeki i ja same sa fotografijama i punim stomacima kao uspomenama oborile sedišta i tražile pravu pozu za dremku posle predoziranja “lako varljivom” italijaskom hranom. Armani tašnice, Rossini cipele i Šanel parfemi ne mogu zameniti svaki kamen pod našim nogama I erupciju smeha na putu do Miramare Deset Kilometara Pešačenja do Dvorca.

Naš svet je drugačiji, za nas je put u Trst- kafa nakon duge vožnje busom u prelepom gradu ušuškanom uz more, za nas je putovanje san deteta da vidi sliku koju mu je baka stvorila dok se igralo u pesku, za nas je još jedna tačka na mapi Evrope nova priča Spomenara Prijateljstva koji često otvaramo uz piće posle turbulentnog radnog dana. Naša očekivanja nisu velika, naši novčanici nisu puni, ali dete u nama se i dalje igra na svakom novom kilometru puta crtajući školice na mapi Evrope.