Vaskršnja priča

Ne tražite nemoguće. Kad smo tražili nemoguće, kako smo mogli – dobro smo i prošli.

Mi smo mala barka u belosvetskoj oluji na otvorenom moru. Oko nas greben do grebena. Unatopakćene zemlje. Pa ti vozi motor „tomos četiri“ po takvom moru. Potonuli nismo. To je jedino što znaju putnici. A malo nas je. Taman za pod jednu šljivu. Ili za jednu barku.

Pišem ovo umoran. Cele noći sam putovao. Zato ne zamerite, uvaženi čitaoci.

Na crnogorskoj granici izbacili su nas iz autobusa firme „Božur“ u jedan sat noću. U koloni po jedan čekali smo da nam pregledaju dokumenta. Svako je morao da uzme svoju torbu i da je stavi na sto ispred carinika.

Prugom Beograd–Bar smo za pet sati stizali za Beograd. Vozovi su bili puni. U bifeu voza bi pred Beogradom nestalo pića. Ni osetili ne bismo put.

Sada se putuje autobusima.

Kad je građena pruga, prognan iz literature veliki srpski i svetski pisac Miodrag Bulatović održao je govor sa terase hotela u Bijelom Polju.

"Dajem hiljadu američkih dolara za onaj metar pruge koji spaja Srbiju i Crnu Goru. I još hiljadu dolara onom čobančetu koje tu granicu nađe.“

Sada su tu strašni carinici. Ni porad sebe ti ne daju da se olakšaš.

Zbog mačaka sam morao u Crnu Goru.

Mačka ušla kroz pritvoren prozor stana u Kumboru i tu se omacila. Poodrasli mačići. Stan smrdi na mačja govna. Četiri dana sam čistio. Dva dana mačiće ispod kreveta i po stanu jurio.

Uz pomoć komšiluka uspeo sam ipak da dovedem stvari u red. Ali me je kroz Crnu Goru pratio miris mačjih govana.

Vraćajući se, bežim pod Ostrog. Tamo se lakše diše. Dežurni kod ćivota Sv. Vasilija Ostroškog bio je moj drug i brat, otac Jovan Plamenac. Nekada je bio novinar i ratni izveštač iz Vukovara i Sarajeva.

Sedeli smo u ispovedaonici ostroškoj i potrajalo je to moje ispovedanje. Imao sam šta i da mu kažem. A posle, dok smo šetali ispred manastira, pričao je on meni.

Čuveno je prezime Plamenac. Nekoliko stotina godina njegovi su bili sveštenici u Crmnici. Čak je i jedan vladika bio Plamenac. Po majčinoj liniji preci su mu stotinama godina bili sveštenici u opštini Bjelopoljskoj. Njegov sin Krsto je sada sveštenik u Virpazaru.

Očišćen razrešnom molitvom, krenuo sam prema Srbiji. U kojoj živim, evo, četrdeset pet godina.

Još da se u Veliki četvrtak pričestim, pa mogu da putujem. Ne bojte se, neću brzo onamo-namo.

Pišem ovaj tekst u sredu, a na kioscima će se pojaviti na Veliki petak. Na dan kad je postradao Nazarećanin koji je učio ljubavi i praštanju. Svim mojim neprijateljima odavno sam oprostio. O svima pišem, a pisac mora da voli svoje junake. PISAC JE ADVOKAT NAJNESREĆNIJIH PRED BOGOM.

Jedne godine bio sam u Jerusalimu za Veliki petak. Nosili smo mi Srbi velike drvene krstove i jedini pevali. Jer na Veliki petak se ne peva. Sve su kamere iz Jerusalima bile uperene u nas, a mi smo pevali: "Oj, Kosovo, Kosovo...“

I svake godine se ta scena na jerusalimskoj litiji ponavlja.

Uskoro će Vaskrs. Najradosniji hrišćanski dan.

Čestitajte ga jedni drugima, oprostite svima, volite jer je to jedino što nas može spasiti.