Virus obmane opasniji od korone

Virus obmane opasniji od korone

Shutterstock


Malo obazrivo i uplašeno, više u neverici, ponegde s dozom senzacionalizma, u svetu su objavljene informacije da su na ilegalnom tržištu osvanuli prodavci krvi koja, navodno, sadrži antitela na virus Covid-19. S obzirom na to da iskustvo kazuje kako ne postoji roba koja se može sakriti od ilegalne pijace, osude i zabrinutost zbog takvih vesti animirali su zvaničnike nekoliko država da se oglase.

Prva se ovim problemom bavila vlada Australije, čiji je Institut za kriminologiju uradio studiju o ilegalnoj prodaji proizvoda u vezi sa Covid-19. Otkrili su da postoje ponude za prodaju krvi sa antitelima, navedene kao „pasivna imunizacija“. Ustanovljeno je da u 12 tajnih prodavnica, koje se oglašavaju na takozvanom mračnom internetu, postoji 645 ponuda za proizvode u vezi s koronavirusom, uglavnom zaštitne opreme, ali i navodnih lekova, još nepostojećih vakcina, testova…

Ilegalno tržište zaštićeno je jakim kriptografskim softverom, a pristupa mu se posebnim pretraživačima. Preko njega su se svojevremeno mogli naručiti narkotici, filmovi u kojima su snimljene autentične scena mučenja i nasilja, čak i ubistvo, pa se jasno mogu naslutiti neslućene mogućnosti prevara s krvlju koja se reklamira kao lekovita protiv virusa.

Shutterstock

Shutterstock

I specijalizovane firme za bezbednost na internetu otkrile su ovakve ponude, uz podatak da je nekoliko prodavnica krvi sa antitelima, o čijem poreklu prodavci naravno ništa ne saopštavaju, registrovano u Švedskoj. Krv ljudi koji su navodno izlečeni od korone kriminalci sa interneta nude po ceni od 10.000 dolara za litar, što je za iole upućene u znanja transfuzije krvi i njenih proizvoda potpuna besmislica.

Nažalost, lakovernih nije malo, o čemu svedoče primeri desetina mrtvih i zdravstveno unesrećenih širom sveta, koji su zarazu od Covid-19 pokušali da preduprede konzumiranjem alkohola iz domaće radinosti, ili korišćenjem neodgovarajućih medikamenata i svakojakih koktela čiju su preporuku dobili preko društvenih mreža.

Tragikomičnom primeru panične spremnosti da se spase glava bez obzira na zdrav razum svedoči zvanično saopštenje ministarstva zdravlje Francuske s početka pandemije u ovoj državi. Tamošnji trgovci drogom su preko interneta i društvenih mreža, s potpisom izmišljenih zdravstvenih eksperata, objavili da je najefikasniji lek protiv virusa kokain takozvane A kategorije, odnosno onaj najčistiji i najskuplji. Razmere koja je ova besmislica izazvala među građanima, izvesno i potražnja za “A kokainom”, bile su tolike da su primorani da reaguju bili i medicinari i političari.

Bes darodavaca

Nedavno se i u Americi raspalilo tržište krvlju. Prema saznanjima „Njujork tajmsa“, kalifornijska kompanija „Cantor BioConnect” pozvala je osobe koje su preležale koronavirus da doniraju krv kako bi pomogli istraživačima da razviju testove na antitela. Međutim, dokumenti, mejlovi i cenovnici do kojih su došli novinari ovog lista pokazali su da nekoliko kompanija širom sveta nudi uzorke krvi osoba koje su preležale koronavirus po visokim cenama, među kojima i pomenuta iz Kalifornije. Uzorak krvi sa antitelima naplaćivali su i do 40.000 dolara po mililitru, dok je druga kompanija iz Indije bila još skuplja – uzorak krvi sa antitelima naplaćivali su 50.000 dolara.

Predstavnici firme iz SAD odgovorili su da su njihove cene direktno povezane sa “visokim troškovima” lanca snabdevanja, što uključuje pronalaženje dobrovoljaca, testiranje uzoraka, troškove sigurnosti i logistiku.

„Nikada nisam video da neko uzorke krvi prodaje po tolikim cenama“, rekao je dr Džo Fičet, medicinski direktor kompanije „Mologic“, britanskog proizvođača testova kojem su ponuđeni uzorci krvi. “To je novac koji se stvara na patnji ljudi.”

Sve to je nanelo štetu istraživačima jer utiče na dobrovoljne davaoce krvi sa antitelima. Neki od dobrovoljaca voljnih da pomognu naučnicima da dođu do deficitarnih uzoraka neophodnih za razvijanje testova, nakon takvih saznanja su izgubili poverenje i odustali, besni zbog toga što neko koristi pandemiju da bi na njoj zaradio.

Uprkos u prošlosti više puta izrečenim sumnjama da ni Srbija nije pošteđena nekontrolisane trgovine krvlju, dosad zvanično nije evidentiran nijedan takav slučaj. Doktorka koja je radni vek počela i okončala u Institutu za transfuziju krvi u Beogradu, načelnica jednog od odeljenja, za “Ekspres” kaže da priče o preprodaji krvi u našoj zemlji plasiraju neznalice:

Pročitajte još: Da li asimptomatski slučajevi šire koronavirus

„Nikada u Srbiji nije bilo otkupa krvi. Sami davaoci o tome najbolje mogu da svedoče, neka ih pitaju oni koji sumnjaju. U bivšoj Jugoslaviji se to radilo do 50-ih godina prošlog veka, ali je to po preporuci Svetske zdravstvene organizacije promenjeno. Od tada se davalaštvo obavlja po tri osnova: dobrovoljnosti, što znači da niko davaoca na to ne može da prisili, anonimnosti, u smislu da se krv daje onom kome je neophodna, i na kraju besplatnost, da se za taj human čin ne daje nikakva nadoknada. U ogromnom broju zemalja je davanje krvi besplatno. Ne znam da li je ukinuta takva praksa, ali se u Nemačkoj nekada u državnim ustanovama krv davala besplatno, dok su pojedine privatne klinike plaćale davaocima. Kod nas toga nikada nije bilo i ljutim se kada vidim neki tekst koji to dovodi u sumnju. Ne prodaje se!“

Zakon koji reguliše ovu oblast je izričit: Krv i komponente krvi ne smeju se uvoziti, niti izvoziti iz Republike Srbije, a nadležni ministar, izuzetno, može u slučaju elementarnih i drugih većih nepogoda i vanrednih prilika odobriti uvoz i izvoz krvi ili njenih komponenata. Takvih situacija, srećom, nije bilo.

Više je faktora koji utiču na veliku obazrivost u pribavljanju krvi. Sumnje da se krv prodaje, uvozi ili izvozi, nisu prisutne samo u našoj zemlji, već u većini država čije se stanovništvo suočava s nezavidnom materijalnom situacijom:

„Krv se ne prodaje, ne izvozi, niti uvozi iz više razloga. Služba za transfuziju svake države prati epidemiološko stanje u zemlji, uslove života davalaca krvi i prema tim pokazateljima određuje kako i kojim testovima ispitivati krv na prisustvo uzročnika zaraznih bolesti. Zbog toga svaka država može biti sigurna samo u krv i krvne proizvode dobijene od davalaca u svojoj zemlji. S druge strane, pojedine manje zemlje u Evropi uvoze samo neke koncentrate faktora zgrušavanja krvi za lečenje bolesnika od hemofilije. Takvi lekovi se uvoze jer male države ne poseduju veoma skupe tehnologije za preradu krvne plazme i proizvodnju visoko pročišćenih faktora zgrušavanja. Takve laboratorije nisu ekonomične za malu proizvodnju, pa zato manje zemlje samo sakupljaju plazmu, a prerađuju je veliki centri u drugim državama.”

Izvor zaraze

U priči o mogućim zloupotrebama važno je, bar na laičkom nivou, znati razliku između „cele krvi“ i komponenata koji se daljom preradom iz nje dobijaju. Upravo to je teren na kojem se zasniva sada aktuelna ilegalna ponuda preko interneta, jer tek proizvodi krvi koji se dobijaju daljom obradom omogućavaju terapijsku primenu.

„Drugo je davanje krvne plazme. To je postupak kada je davalac priključen za aparat ponekad duže i od sat vremena. Uobičajeno, plazma nema neke naročite koncentracije antitela, ali ona koja je bogata antitelima na nešto određeno, kao što je to sada slučaj sa antitelima na koronu, jeste nešto drugo. Plazma može da se čuva zamrznuta na minus 25 do minus 30 stepeni Celzijusa do tri godine. Iz plazme bogate antitelima se proizvode i lekovi, to ne spada više u krv. Sada je za nas to nedostižno. Godinama smo to radili, imali davaoce s plazmom bogatom različitim antitelima, ali toga više nema, to se sada ne radi jer je oprema stara, potrebna je modernizacija i ulaganje velikog novca. Lek dobijen iz krvi, nažalost, više ne pravimo, moramo da ga uvezemo“, kaže bivša načelnica iz beogradskog Instituta.

Da skratimo nedoumice jednostavnom konstatacijom naše sagovornice: “Čak i da se u Srbiji pojavi neko dovoljno smeo da preko ‘tunela interneta’ nabavi krv navodno bogatu antitelima na Covid-19, ne postoji ustanova koja bi smela da mu u krvotok ubrizga ‘lek’ iz njegove torbe. Ni pod kakvim uslovima i ni za kakav novac”.

Nekontrolisana trgovina krvlju ipak nije nepoznanica u svetu. Početkom devedesetih godina prošlog veka Kina je liberalizovala prodaju krvi kada su počele da se otvaraju brojni zavodi za transfuziju krvi u komercijalne svrhe. U provinciji Henan lokalne vlati su tada pokrenule kampanju za otkup krvi od više od 90 miliona stanovnika ove oblasti kako bi je potom preprodali biotehničkoj industriji. Ta zamisao je imala dva cilja: privući strani kapital, a istovremeno zadovoljiti unutrašnje potrebe i ostatak prodati u inostranstvu. Ministarstvo zdravlja tada je potpisalo ugovor sa Crvenim krstom u ovoj državi.

Shutterstock

Shutterstock

Prodaja krvi se vrlo brzo pokazala kao odličan posao. Siromašno seosko stanovništvo je za prodaju 400 mililitara krvi dobijalo 50 juana, što je tada bila gotovo jedna mesečna plata. Posebno velika potražnja bila je za krvnom plazmom, a jedno lokalno preduzeće je potpisalo ugovor za izvoz krvi u Južnu Koreju. Zavodi za transfuziju prodavali su za malu cenu od svega pet juana krv koja je preostala posle odvajanje od plazme.

Industrija krvi je procvetala i zbog potpunog odsustva zakonske regulative i sanitarnih kontrola. Tvrdilo se da su tehničari koji su uzimali krv jednu iglu koristili više puta bez neophodne sterilizacije. Ali, prihodi od prodaje krvi stvorili su mogućnost za bogaćenje u regionu i niko se nije žalo.

Međutim, zbog nedostatka odgovarajuće kontrole i neznanja, ovaj “fantastičan posao” doveo je do epidemije virusa side. Krv stotina donatora mešala se u centrifugama, pa je bilo dovoljno da zbog samo jednog bolesnog donatora svi koji dobiju ovu krv budu zaraženi. Prvi znaci zaraze sidom uočeni su 1994. godine, kada je centralna vlast dekretom zatvorila zavode za transfuziju krvi u Henanu. Međutim, lokalne vlasti nisu poštovale tu oduku. Tek godinu kasnije, kada je u Pekingu potvrđen prvi slučaj side, centralne vlasti povećale su pritisak na nadležne u Henanu da prestanu s trgovinom krvlju. Ali, do tada se virus side već raširio po zemlji.

Očaj sirotinje

Svojevrsni eksperiment iz Henana može se, po uzroku i posledicama, posmatrati u svetlu velikog siromaštva koje je nateralo ljude da prodaju krv i zbog kojeg su zaraženi sidom. Sličnim razmišljanjima pre desetak godina vodili su se i stanovnici pojedinih područja u Srbiji gde je siromaštvo izraženije nego u drugim delovima zemlje. Primera radi, meštani Doljevca javno su govorili o svojoj nameri da osnuju agenciju koja bi ih, kako veruju, spasla nemaštine. Više od 1.000 ljudi bilo je spremno da na ovaj način potraži izlaz iz bede.

U ovom mestu je tada pokrenuta inicijativa za formiranje agencije za prodaju krvi i organa, iako su bili svesni da zakon takvu trgovinu zabranjuje. “Ljudi su spremni na sve. Odavde ima više od 1.000 ljudi spremnih da proda krv ili organe kako bi deci obezbedili parče hleba”, rekao je jedan od pokretača inicijative ubeđen da Doljevčani krv na Zapadu mogu skupo da prodaju.

Istovetno je razmišljao jedan od njegovih sugrađana: “Spreman sam da prodam krv ili organ da bih preživeo. U ovom delu Srbije situacija je najteža. U mojoj kući otac i ja ne radimo već šest godina. Pokušavam uporno da se zaposlim, ali bez uspeha. Država može da zabrani formiranje agencije za prodaju organa, ali niko ne može da nas spreči da u inostranstvu prodamo krv ili organe.”

Od namere velikog broja stanovnika ovog mesta na kraju, zvanično, nije bilo ništa, verovatno zbog u međuvremenu dobijenih saznanja da im zakoni država iz inostranstva na koje su oni mislili nisu saveznici.

U Srbiji se najviše krvi odvaja za beogradski Urgentni centar i ostale bolnice u okviru Kliničkog centra Srbije. Veliki deo rezervi krvi odlazi u kliničko-bolničke centre „Zvezdara”, „Dragiša Mišović”, „Bežanijska kosa”, Zemunsku bolnicu, Institut za majku i dete, Sokobanjsku, Tiršovu…

Veoma mala količina krvi isporučuje se privatnim zdravstvenim ustanovama koje, kao i one državne, moraju da potpišu ugovor sa Institutom za transfuziju krvi Srbije ili nadležnom transfuziološkom službom za njenu nabavku. Insinuacije da su privatne zdravstvene ustanove slaba karika u kontroli tokova krvi nema previše osnova. Prvo, ovdašnje klinike nemaju mogućnosti da same sebi obezbeđuju krv, a drugo, u njima je zanemarljiva potrošnja krvi jer se u tim ustanovama obavljaju jednostavniji hirurški zahvati. Od godine do godine, njihova potražnja varira između jedan i 3,5 odsto prikupljenih rezervi krvi u Srbiji.

Skromni benefiti

Incidenti, ako se tako mogu nazvati, s načinima nabavke i trgovinom krvi u Evropi povremeno ipak osvanu u medijima. Do pre desetak godina susedna Bugarska je često bila na tapetu zbog ilegalne trgovine krvlju. Jedan od uzroka takvog stanja bio je ogroman broj saobraćajnih nesreća tokom letnje sezone, kada su povređeni činili gotovo 80 odsto svih pacijenata u bugarskim bolnicama. Broj davalaca krvi u ovoj zemlji je za nekoliko odsto manji od evropskog proseka, pa su članovi porodica žrtava nesreća, često pod tajnim pritiskom lekara kako bi osigurali hitnu operaciju, obezbeđivali skoro 80 odsto zaliha krvi za njihovo zbrinjavanje.

S druge strane, neki su to pretvorili u posao. Pred centrima za doniranje krvi u Sofiji dežurali su u velikom broju Romi spremni za donaciju krvi po ugovorenoj ceni. Iako se trgovina krvlju u Bugarskoj kažnjava zatvorom do pet godina, nju je gotovo nemoguće dokazati jer kupci, pritisnuti svojim zdravstvenim problemima, ne žele da svedoče.

Pročitajte još – “Studenti doneli virus iz mesta iz kojih dolaze”

U septembru 2014. godine Radio Prag je objavio kako stanovnici prigraničnog grada Moravske Budejovice u grupama odlaze u Austriju i prodaju krv tamošnjim zavodima za transfuziju. “Putuju u grupama da bi uštedeli na benzinu. Pretežno su to studenti i ljudi iz siromašnijih slojeva za koje je davanje krvi dobra dopunska zarada. Jedan austrijski centar za kupovinu krvi otvoren je tik uz granicu sa Češkom. Samo u njemu krv je prodalo nekoliko stotina Čeha. Ovaj centar svoje usluge čak reklamira na češkom jeziku.”

Prema ovom izvoru, Česi su za jedno davanje krvi dobijali po 20 evra, plus još 20 do 50 evra ukoliko sa sobom dovedu drugog donatora. Donatorima je bilo dozvoljeno da krv prodaju svakog četvrtog dana.

Niko nije potvrdio tačnost ove vesti iako se dobro zna da se u Češkoj, susednoj Nemačkoj i u Austriji davanje krvi ne plaća. Posetioci bečkih šoping centara mogli su, uostalom, da se uvere u sasvim drugu sliku. U nekima od njih postoje mobilni centri u kojima dobrovoljni davaoci mogu da doniraju krv, a zauzvrat dobiju neku od sitnica iz prodavnica koje su u tom trenutku pokrovitelji akcije, što se svakako ne može nazvati klasičnom prodajom, već izrazom zahvalnosti za učinjen gest.

Što se Srbije tiče, beneficije na koje ovdašnji darodavci krvi i dalje mogu da računaju su dva slobodna radna dana, neplaćanje participacije prilikom odlaska kod lekara i podizanja lekova na recept, popust pri nabavci pomagala, jeftiniji bolnički dan ukoliko im je potreban boravak u zdravstvenoj ustanovi… Sve to se posmatra kao zahvalnost društva, a ne materijalna nadoknada. Međutim, pošto doniranje krvi ni na koji način ne utiče na radnu sposobnost pojedinca, realno je očekivati da, po primeru drugih država, i Srbija uskoro davaocima uskrati pogodnost od dva nagradna radna dana.

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar