Zašto bacamo hranu?

Zašto bacamo hranu?

Shutterstock


Ne bacaj hranu! Ne ostavljaj u tanjiru! Ne sipaj previše! Što ne pojedeš za ručak, ješćeš za večeru. Malo je osoba koje u ranim godinama života nisu dobijale ove prekorne rečenice od svojih roditelja ili baka i deka. Odmalena su nas učili da hranu ne treba bacati. Šta smo naučili?

Da li možete da zamislite koliko dostavnih kamiona može da stane u liniju dugačku 326 kilometara, koliko ima, na primer, od Subotice do Kragujevca. Sada zamislite da su svi ti kamioni puni hrane. Ako ste uspeli da zamislite ovaj vozni park i njihov tovar, sada sve to zaboravite. Otprilike je to količina hrane koja bude bačena u Srbiji svake godine.
Posle ovako plastičnog prikaza, hajde da se pozabavimo i egzaktnim brojkama. Reč je o skoro 247.000 tona hrane ili 247.000.000 kilograma hrane koju građani Srbije bace. A to je, posmatrano na dnevnom nivou, čak 676 tona. To pokazuje istraživanje koje je sproveo Centar za unapređenje životne sredine.

Shutterstock

Shutterstock

Stavimo sada ove brojke u novu perspektivu. U Srbiji je registrovano oko 35.000 korisnika narodnih kuhinja. Oni hranu dobijaju na 76 punktova u Srbiji (bez Beograda i Kosova i Metohije), a na još 52 punkta u Beogradu u 17 gradskih opština hrani se oko 12.000 ljudi. Narodne kuhinje su za mnoge od njih jedino mesto na kojem tokom dana dobiju topli obrok

Ako pretpostavimo da taj jedan obrok iznosi oko pola kilograma, to znači da se dnevno za korisnike narodnih kuhinja izdvoji oko 23,5 tona hrane dnevno. A to je skoro 29 puta manje od količine hrane koja se u Srbiji dnevno baca.
Svako od nas, računajući celokupno stanovništvo, bez obzira na uzrast, baci oko 35 kilograma hrane godišnje. Najviše se baca hleb (10,18 kg), zatim meso (7,18 kg) i mleko (6,74 kg), a najmanje voće (5,7 kg) i povrće (5,33 kg).

Alarmantni podaci

Hranu bacamo iz mnogo razloga – zato što nam se pokvari (67%), zato što mi ili članovi domaćinstva ne žele da jedu staru hranu (17%) ili mislimo da nije bezbedna (11%) – ali pre svega zato što nam se može.

Da li znate koliko nas košta ova bačena hrana? Procena je da je to skromnih 10.000 dinara. Ako živite u četvoročlanoj porodici, onda je to već 40.000 dinara. Da li nam se može ili nas jednostavno nije briga?

Do ovih rezultata se stiglo zahvaljujući analizi istraživanja o bacanju hrane u domaćinstvima u Srbiji, koju je Centar za unapređenje životne sredine radio tokom 2016. i 2017. godine. Bilo je to produženo istraživanje nakon čega je usledila analiza podataka koja je konačno objavljena krajem avgusta ove godine.

A ako vam se čini da su ovi podaci alarmantni, da vas zabrinemo još malo. Da bi rezultati analize bili kompletni, potrebno je dodati i, za sada nepoznate, količine otpada koje nastaju na izvoru, u procesu uzgajanja i otkupa namirnica, pri fabričkoj obradi i pripremi za dalju prodaju, viškovima koji se ne prodaju u trgovinskim lancima i prodavnicama, i otpad iz ugostiteljskih objekata.

“U Evropskoj uniji rađeno je veliko istraživanje u nekoliko zemalja. Na osnovu njihovih rezultata, procena je da oko 53 odsto bačene hrane dolazi iz domaćinstva, a ostatak iz proizvodnih lanaca, ugostiteljskih objekata. Ako uzmemo konzervativnu procenu, na osnovu različitih modela računanja, u slučaju Srbije sa sigurnošću možemo dodati bar još 40 odsto”, kaže za „Ekspres” Vladan Šćekić iz Centra za unapređenje životne sredine, koji je i jedan od autora istraživanja.

Shutterstock

Shutterstock

Osim što predstavlja enormno traćenje resursa, bacanje hrane istovremeno ima i negativan efekat po životnu sredinu. Bacanje hrane kao da je postalo globalna epidemija – više od 30 odsto proizvedene hrane završi na svetskim deponijama, procenjuje Organizacija za hranu i poljoprivredu UN (FAO). To je oko 1,2 milijarde tona hrane vredne 1.000 milijardi dolara.

U Evropi se baci oko 90 miliona tona hrane godišnje. Njena vrednost je veća od 143 milijarde evra.

U razvijenim zemljama se baca oko 40 odsto hrane u fazi prodaje i konzumacije, a u zemljama u razvoju 40 odsto u fazi proizvodnje.

Najviše se bacaju voće i povrće, potom riba i meso, a po domaćinstvu se baci hrane u vrednosti od oko 1.800 dolara.
Sva ta bačena hrana na deponijama truli i raspada se, ispuštajući metan – jedan od najopasnijih gasova koji dovodi do efekta staklene bašte.

Bacanjem neupotrebljene hrane se troši i neverovatna količina resursa – energije i vode u procesima proizvodnje, pakovanja i transporta. Proizvodnja jedne jabuke zahteva 25 litara vode, dok je za proizvodnju jedne teleće šnicle potrebno čak 4.000 litara vode

Kako bi se zaustavila epidemija bacanja hrane, prema oceni ljudi iz Centra za zaštitu životne sredine, neophodno je započeti sa kontinuiranim obrazovanjem svih učesnika u lancu, od proizvođača do krajnjih korisnika.

Ovo je, prema njihovoj oceni, najefikasniji način za rešavanje ovog problema, s obzirom na to da predložena mera spada u kategoriju tzv. mekih mera i ne zahteva velika ulaganja u sprovođenje programa koji bi adekvatno odgovorili na ovu potrebu.

“Akcenat je na edukaciji, treba se kontiunirano baviti time. Treba podizati svest građana i pružiti ljudima realne mogućnosti kako da se bave tim problemom. Problem bacanja hrane je rešiva stvar. Malo ličnog zalaganja može u znatnoj meri da sanira taj problem. Ne treba nama država da propisuje stvari, niti nam je potrebna posebna infrastruktura. To možemo svi da uradimo. Samo je pitanje volje i treba se ponašati u skladu sa maksimom “Misli globalno, deluj lokalno”. Lokalnije od ovoga, od naše kuhinje, ne može da bude”, kaže Šćekić.

Odgovornost kompanija

Svoj doprinos smanjenju količine bačene hrane mogu da daju i velike kompanije, bilo da je reč o proizvođačima ili trgovcima. Neki od njih hranu koja bi inače završila na đubrištu doniraju u Banku hrane. A iz Banke hrane ona posredstvom socijalnih ustanova, kao što su domovi za decu i omladinu, narodne kuhinje, centri za socijalni rad i dr.) ili drugih organizacija koje takođe pomažu ugroženima (udruženja samohranih majki, dece sa posebnim potrebama, invalida itd.), stiže do onih kojima je potrebna.

Radmila Ivetić, predsednica Udruženja Banka hrane, očekuje da će nedavna izmena Zakona o bezbednosti hrane, a koja se odnosi pre svega na rokove trajanja prehrambrenih proizvoda, omogućiti kompanijama da doniraju mnogo veće količine namirnica i sve vrste osim onih koje su životinjskog porekla.

“Potrebno je izmeniti Zakon o oslobađanju plaćanja PDV-a na donacije hrane, koji je usvojen u mnogim evropskim zemljama, što bi svakako povećalo količine donirane hrane”, kaže Ivetićeva za „Ekspres”.

Banka hrane Beograd, inače, dobije 1.500 tona hrane godišnje i to uglavnom voća i povrća, od kojih je jedna trećina prve klase, a dve trećine druge klase. Mesečno podele više od 120 tona hrane za oko 9.000 ugroženih sugrađana širom Srbije, u više od 30 lokalnih samouprava.

Realne potrebe za ovakvom vrstom pomoći su, nažalost, mnogo veće, tako da i sama Radmila Ivetić priznaje da ono što radi Banka hrane predstavlja samo kap vode u okeanu.

“Svakodnevno dobijamo zahteve za pomoć u hrani, ali zbog veoma ograničenih kapaciteta, kako u ljudstvu tako i logističkih, poslednjih nekoliko godina i ne tražimo donacije od kompanija jer ne možemo da ih preuzmemo i podelimo, već delimo samo one koje dobijemo. Naravno, nismo odbili nijednu donaciju. Nije problem u hrani već u logistici, jer hrane ima dovoljno i treba je samo preraspodeliti, odnosno dopremiti je do onih kojima je potrebna”, dodaje Radmila Ivetić.

Činjenice o bacanju hrane
• Okvirno, jedna trećina hrane proizvedene za prehranu ljudi godišnje – oko 1,3 biliona tona – bude bačena.
• Cena bačene hrane dostiže iznos od 680 milijardi dolara u razvijenim i 310 milijardi dolara u nerazvijenim zemljama.
• Voće i povrće, plus krtole i lukovice, čine najveći procenat bačene hrane.
• Količina godišnje bačene hrane ekvivalentna je polovini svetske proizvodnje žitarica.
• U trgovinama najveći deo hrane se baca jer ne odgovara previsokim standardima kvaliteta i estetike.
• Bacanje i gubitak hrane utiču na nepovratno trošenje resursa, uključujući vodu, obradivo zemljište, energiju, radnu snagu i kapital. Takođe, nepotrebno se stvara efekat staklene bašte, emituju se štetni gasovi i time doprinosi globalnom zagrevanjnu i promeni klime.
• Hrana koja se baci u Evropi mogla bi da nahrani 200 miliona ljudi.
• Ako bismo spasli makar jednu četvrtinu otpisane hrane, to bi bilo dovoljno da se nahrani 870 miliona gladnih u svetu.

A kada je reč o donatorima Banke hrane, to su, kako kaže, razne kompanije, kako proizvođači hrane kao što su “Soko Štark – Atlantic grupa”, “Carnex”, “Imlek”, “Jaffa”, “Coca-Cola HBC”, “KFC”, “McDonald’s” i dr., tako i trgovinski lanci: “Delhaize Serbia”, “Metro Cash&Carry”, kao i Credit Agricole banka, “Ikea”, “Trampex”, “Dulce di lece”, “Akorn Distribution” itd.
“Kompanija ‘Delhaize Serbia’ je naš glavni, tj. najveći i jedini redovni donator, sa kojim sarađujemo od samog početka našeg rada. Pored voća i povrća, dobijamo i osnovne životne namirnice: ulje, šećer, brašno, pirinač, konzerve, keks…” kaže Radmila Ivetić.

Sortiranje otpada

Posebnu priču predstavljaju ugostiteljski objekti. Oni bi po prirodi posla trebalo da racionalno postupaju kada je reč o nabavci namirnica, jer sve što ne utroše i propadne, njima predstavlja gubitak.

Zbog toga se trude da ostatke pripremljene, a upotrebljive hrane svedu na najmanju moguću meru, a ako nešto i ostane, često to pojedu zaposleni u ugostiteljskom objektu.

Problem, međutim, bar kada je o Srbiji reč, predstavlja postupanje sa ostacima koji se više ne mogu koristiti.

Ugostiteljski objekti trebalo bi, prema propisima, da sortiraju taj otpad, da odvajaju organski od neorganskog. Tako sosrtirani otpad bi potom preuzimale komunalne službe zadužene za čistoću.

U praksi se, kako za “Ekspres” svedoči više ugostitelja koji žele da ostanu anonimni, to retko dešava. Razlog je finansijske prirode, jer njihova računica pokazuje da ih više košta da te otpatke čuvaju dok ih ne pokupi gradska čistoća, nego da ih se otarase kao da je reč o običnom komunalnom otpadu.

“Najveći je problem što mnogi ugostitelji tako postupaju i sa velikim količinam ulja koje ostaju posle prženja. Umesto da to odlažu u posebne posude i potom prodaju firmama koje se bave tretmanom takvog otpada, oni svo to ulje bacaju direktno u kanalizaciju – priča za “Ekspres” menadžer jednog beogradskog hotela koji je već više od 20 godina u ugostiteljstvu. Gore od toga, kako kaže, može da bude samo to da se takvo ulje, koje je već zrelo za bacanje, ponovo koristi za pripremu hrane. A bilo je, kako kaže, i takvih slučajeva, naročito u pojedinim objektima brze hrane čiji su “specijaliteti” pržena piletina.

KAKO SMANJITI BACANJE HRANE

U Centru za unapređenje životne sredine imaju i predlog kako svako može da utiče na to da količina bačene hrane bude manja. Evo i nekih saveta.
BUDI KREATIVAN: Kada imaš namirnice kojima ističe upotrebni rok – upotrebi maštu. Napravi od njih supu, gulaš, picu ili šejk sa vodom illi jogurtom.
NAPRAVI PLAN: Pre pripreme hrane, uvek proveri šta imaš od namirnica. Planiraj obroke tako da ne moraš da kupuješ još namirnica.
DRŽI SE SPISKA: Hrana koju kupiš a ne pojedeš previše košta čak i kada je na akciji. Kada pođeš u kupovinu, napravi listu namirnica koje ćeš kupiti.
ORGANIZUJ POTROŠNJU HRANE: Uvek je najbolje potrošiti prvo namirnice koje si kupio ranije. Stavi nove namirnice iza starih i troši ih redom. Neke namirnice se brzo kvare ili stoje dugo u frižideru. Odredi u kom delu će ti stajati namirnice kojima uskoro ističe rok upotrebe.
IZABERI PRAVU VELIČINU PORCIJE: Posle obroka, hrana koja ostane najčešće bude bačena. Sipaj hrane koliko ti je dovoljno. Ako treba, sipaj još jednom.
AKO TI OSTANE HRANA NAKON OBROKA: Ponekad se desi i da ostane hrana kada završiš sa jelom. Možeš je ponovo jesti drugi put. Spakuj ostatke, napiši datum i stavi u zamrzivač.
ROK TRAJANJA: Proizvođači koriste formulaciju „NAJBOLJE DO” da bi ti rekli do kada garantuju za kvalitet proizvoda. To ne znači da sa tim datumom ističe rok trajanja. Proveri da li postoji natpis “UPOTREBLJIVO DO”: Ako ne postoji, ipak proveri da li je namirnica ispravna pre nego što je baciš.
PRODUŽI ROK TRAJANJA: Sveže namirnice mogu da traju duže nego što misliš. Koristi posebne posude za odlaganje u koje ne može da uđe vazduh. Namirnice kojima ističe rok možeš sačuvati i nekoliko meseci. Zamrzni, osuši ili dehidriraj.
PRONAĐI NEOBIČNO VOĆE I POVRĆE: Iako ne izgleda savršeno, voće i povrće čudnih oblika ima isti ukus kao i ono savršenog izgleda. Kupi namirnice čudnog oblika i spreči da završe u otpadu.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar