"Zvuci srca“: Posetili smo kafić o kojem se priča

Kada sam na redakcijskom sastanku predložila da odem tamo i napravim malu pričicu, iznenadilo me je saznanje da taj kafić postoji već tri godine. Ja, vračarsko dete, koja sam obišla sve lokalne kafiće, nisam znala za ovo mesto.

Razočarana tim povodom, odlučila sam se da ipak odem. Prvobitna namera bila mi je da napišem neku lepu životnu priču, ali u trenutku kada sam ušla unutra, ta ideja se potpuno promenila. Više je bilo učenje još jedne lekcije.

Priča koju bi trebalo svi da čujemo

Odvojite nekoliko minuta

Odvojite nekoliko minuta

Zdravlje 18.05.2022. 15:05

Priča koju bi trebalo svi da čujemo

Drugarica i ja smo sele za sto. Odlučila sam se da to bude napolju, da bih mogla da zapalim cigaretu. Nisam želela da ih potencijalno ugrozim dimom. Prva greška. Prva nesvesna predrasuda. Pobogu, Teodora, došla si u kafić kao i svaki drugi, tako se ponašaj.

Onda je došla Milica. Milica ima 27 godina, radi kao konobarica, i ima problem sa razvojem socijalnih veština. Stručni naziv je socijalna deprivacija. Prišla nam je pomalo stidljivo, ali u isto vreme i samouvereno.

"Dobar dan, izvolite, šta želite da popijete?“, standardno pitanje koje dobijete kada sednete u neki kafić. Međutim, drugarica i ja pale smo i na tom pitanju. Moja narudžbina je uvek ista, produženi sa toplim mlekom, ali u ovom trenutku kao da te reči nisu mogle da izađu iz mene. Iako mi one dođu kao neka mantra, a ne bi me čudilo ni to da ih nekada ponavljam i u snu. Plašila sam se da li će me razumeti, da li ću je zbuniti, da li će se postideti, kakva će joj biti reakcija. I samo je izletelo iz mene: "Kafa sa mlekom, bilo kakva.“

Ko još tako naručuje? Kakva je to porudžbina? Ona me je pogledala i rekla mi "Znači, espreso sa mlekom”. I u tom trenutku ja sam se osećala postiđeno. Pre će biti sramotno i razočarano. Razočarana u samu sebe. Došla sam u taj kafić da napravim lepu priču o ljudima koji uprkos smetnjama rade i zarađuju, da proširim ljudima svest o tome da predrasude ne bi trebalo da postoje, a pala sam na "ispitu“ u samom startu.

Ipak, svako ima pravo na popravni. Moj je usledio na licu mesta.

Kafu smo dobile brzo i bila je veoma dobra! Danima se žalim svojim prijateljima kako ne mogu da sednem i da popijem kafu a da ne čekam 10 ili 20 minuta da me neko usluži, i kako više ne postoji mesto u kome može da se popije kafa na brzinu. I iskreno, nisam očekivala da ću baš ovde pronaći to što mi nedostaje. Direktor humanitarne organizacije "Dečje srce“, koja je i zaslužna za otvaranje ovog lokala, Goran Rojević izašao je da nas pozdravi. U razgovoru nas je ometala ulična buka, pa smo prešli unutra.

Drugarica i ja smo mu stalno ponavljale kako kafić lepo izgleda, a međusobno smo razgovarale o tome kako to nismo očekivale (još jedna nesvesna predrasuda). Jarke boje, veliki stolovi i udobne stolice, a na zidovima drveni i kameni detalji. Svuda su okačeni i njihovi radovi – slike, torbe, šolje… Pažnju nam je privukla slika motora na kome je srce. Goran nam je rekao da je pitao devojku koja je autorka ovog crteža zbog čega srce vozi motor, a ona mu je na to odgovorila "Ne, mene vozi ljubav“.

Beogradski kafić o kojem se priča...

"Dečje srce"

"Dečje srce"

Život 06.10.2022. 12:54

Beogradski kafić o kojem se priča...

Bila su popunjena tri stola, na kojima su se nalazile kafe, limunade i tople čokolade. Njih su u tom trenutku pravili Milica i Nemanja. Nemanja ima autizam, a kako Goran kaže, njegova kafa je uvek ista. Osobe sa autizmom su perfekcionisti, i tu nema greške. Kada jednom dobijete dobru kafu, uvek ćete je dobijati.

Milica nam je prišla i tada smo saznali da ima dečka već četiri godine, a možda uskoro bude i svadbe. Kod šanka nalaze se vrata od kuhinje, iza kojih je stajao Nemanja. Videli smo mu samo glavu, koja je virila kroz prozorčić na vratima. Goran nam je rekao "vidite, to je Nemanja, ima autizam, i trenutno se svađa sam sa sobom“. I stvarno je tako bilo. Nemanja je ušao u finu raspravu. Međutim, kada je rešio to što ga je ljutilo, vratio se svom poslu pravljenja perfektnih kafa.

Upitala sam Gorana koji je cilj otvaranja ovog kafića. I da ne zaboravim, ovde kafu ne plaćate, nema cenovnika. Na svakom stolu nalazi se drvena kutija u obliku srca u kojoj ostavljate dobrovoljni prilog. Moje pitanje bilo je i koja je namena tog sakupljenog novca.

Goran kaže da je cilj ovog kafića da se razbiju predrasude o ljudima koji imaju smetnje u razvoju. Na primer, onih koje sam ja imala kada sam se prvi put suočila sa Milicom. Na ovo mesto mogu doći i pušači i nepušači, osobe sa kućnim ljubimcima, u suštini svi su dobrodošli i svi su jednaki.

Kako Goran kaže, iako oni koji rade u ovom kafiću zarađuju, njima to nije bitno. Oni žele da imaju svoju svrhu u ovom svetu. Žele da budu kao i svi mi. Međutim, moram vam priznati da im je to kardinalna greška jer oni su bolji od nas. Njima je srce mnogo "čistije“.

Oni imaju nešto što ostali nemaju... jedan hromozom više! (FOTO)

Lepa akcija

Lepa akcija

Život 22.03.2022. 14:21

Oni imaju nešto što ostali nemaju... jedan hromozom više! (FOTO)

Tokom razgovora u lokal je ušao Fića. E to vam je živa legenda, pravi šmeker. Fića ima Daunov sindrom, ali u trenutku kada je zakoračio unutra uneo je toliko pozitivne energije da sam ja pod utiskom dok pišem ovo.

"Ćao svima, kako ste!“, a zatim nam je prišao i pružio ruku da se upozna. Kako kaže Goran, u kom vam se kafiću još desilo da vam ovako s vrata prilaze frajeri?! Iskreno, nikad. Drugarice i ja često pričamo da su današnji muškarci kukavice po tom pitanju. Ali, Fića nije. Otišao je u drugu prostoriju, navukao radnu uniformu i bio je spreman za rad.

A što se tiče kutije u obliku srca, sav prilog ide upravo na te kafe, limunade, tople čokolade. Sve što se sakupi daje se na ono što zahteva održavanje kafića.

Trenutno ima 15 zaposlenih, njih osmoro rade, a sedmoro se priprema za rad. Svako od njih je pre zapošljavanja i dobijanja ugovora o radu prošao kroz određenu obuku, odnosno programe "Škola života“ i "Škola životnih veština“.

U njima su uključene aktivnosti iz svakodnevnog života da bi komunikacija sa mušterijama bila što uspešnija. Ovi programi se konstantno nadograđuju jer veće promene na koje nisu pripremljeni mogu izazvati stres. Prijavom da su zaposleni stiču pravo na invalidsku penziju.

Međutim, kako Goran kaže, osoba sa smetnjama u razvoju je jako malo na tržištu rada. "Krivci“ su uglavnom roditelji, koji, logično, žele da zaštite svoje dete. Ukoliko ne rade i ne ostvare pravo na invalidsku penziju, nasleđuju onu od svojih roditelja, koja je i dosta veća. Ipak, ponavljam to da njima novac nije presudni faktor. Oni ne rade u kafiću zbog zarade.

I tako, dok smo sedele i ćaskale, kafić je odjednom postao krcat. Igla nije imala gde da padne. Došli su đaci iz obližnje osnovne škole, dovela ih je profesorka građanskog vaspitanja. Sela sam za šank i posmatrala kako će se snaći. Moraju da usluže celo odeljenje! Meni ne bi bilo svejedno, a verovatno bih imala poteškoće i da zapamtim sve te porudžbine. Međutim, Milica i Nemanja nisu izgledali uznemireno i uplašeno. Snašli su se kao pravi profesionalci. On je pravio kafe, ona je raznosila.

Nisam želela više da ih ometam u tolikoj gužvi, pa sam otišla u radnju koja se nalazi odmah pored. Zove se "Srcotvorine“ i u njoj su izloženi njihovi radovi koji se prodaju. Unutra se nalazi i radionica, a na samom ulazu nas je dočekala Milica, koja nas je sprovela i detaljno nam objasnila sve. Ona ima 36 godina, a bilo mi je previše degutantno da je pitam sa kojim se problemom ona bori. Bila je tako samouverena i nešto nalik kustosu u muzeju. Objasnila nam je namenu svake mašine, pokazala nam neke majice i rekla da ih slikamo, upoznala nas sa ostalim kolegama.

Iskrena da budem, sve vreme plašila sam se da im priđem. Ne jer sam mislila da će me povrediti ili mi nekako nauditi, već nisam znala kako to da uradim. Na koji način, šta da im kažem, da li ću ih nekako uvrediti.

Kada sam započela komunikaciju sa Milicom bila sam u grču, samo sam se smeškala i klimala glavom, ali nakon nekoliko minuta sve se promenilo. Ona je počela da me zadirkuje, postavljala mi je pitanja da li znam koja mašina za šta služi. Najviše je radovalo kada nisam znala odgovor na njeno pitanje, pa mi je ponosno objasnila da ta sprava služi za lepljenje slika na olovke. Zaštitila me od prese za majice koja je vruća i odvela me da pipnem onu drugu, koja je hladna. Rekla mi je "pazi da se ne opečeš, prođi drugim putem“.

Iako sam otišla s namenom da samo opišem ovaj kafić i prenesem neke osnovne informacije, naučila sam jako bitnu životnu lekciju. Čovek uči dok je živ, zar ne? Sve ove mlade osobe rođene su sa nekom smetnjom i nisu mogle da biraju svoju sudbinu. Jedino što mogu sada jeste da je sami kroje, što ponosno rade. Atmosfera u radionici je vesela, njima je tamo pravo zezanje! Isto tako i u kafiću. Svi oni rade svoj posao i uživaju u tome. I još nešto, ukoliko se odlučite da odete, ne budite kao ja. To je kafić kao svaki drugi. Tamo su svi jednaki.