INTERVJU, SONJA LIHT: Pozicija Srbije je uslovljena rastućom tenzijom između moćnih centara u svetu

Srbija mora da se opredeli za ono što će joj obezbediti da se izvuče iz poluperifernog položaja koji u velikim turbulencijama kao što su ove u kojima živi ceo svet može da bude veoma opasan po sam naš opstanak

Da li znate da je pokret Solidarnost nakon vojnog puča koji je organizovao Jeruzelski sačuvalo šest Poljakinja? Gospođa Sonja Liht je govorila o tome kada je objašnjavala ulogu žena u osvajanju slobode u Srbiji i dodala: "Dok se rađa otpor, dok se rađa jedna nova scena, žene nose jedan ogroman deo tereta."

U međuvremenu, tone balkanskih ludila prešle su preko leđa žene bez koje se ne može zamisliti nevladin sektor u Srbiji, ali i regionu. A upravo je taj sektor kreirao društvenu stvarnost koju danas živimo.

Šta je to što vam je posebno smetalo u Brozovoj Jugoslaviji, zbog čega ste 1968. postali jedan od vođa studentskih protesta?

- Bila sam aktivna od prvog trenutka "okupacije" Kapetan Mišinog zdanja, članica svih akcionih odbora Filozofskog fakulteta, a potom i Fakultetskog, pa i Univerzitetskog odbora Saveza studenata tokom 1968. i 1969. godine. U klasičnom smislu reči vođa nije ni bilo. Bio je to pravi politički i socijalni pokret, bunt protiv onih koji su u ime socijalističkog projekta izdali ideju socijalne pravde. Uvodili su tržišnu privredu bez slobode, državni kapitalizam bez demokratije, gušili i kažnjavali i slobodu govora i pravo na protest, pa i na pobunu kao osnovna ljudska prava. Oni su 1968. nazivali pobunom protiv liberalizma, modernizacije... U stvari, liberalne vrednosti bez slobode su prazna floskula, a da slobodno tržište po sebi ne obezbeđuje razvoj demokratije vidimo danas i u nekim od najvećih i najmoćnijih zemalja sveta.

Socijalistička Jugoslavija je, naročito iz današnje perspektive, imala i veoma dobrih tekovina, ali joj je hronično nedostajala - sloboda. Sloboda da se misli, govori, piše, slika, peva po sopstvenoj želji i savesti, a ne po diktatu nekoga odozdo. Sam naziv u vašem pitanju "Brozova Jugoslavija" ukazuje na problem. Država i društvo koje "pripadaju" jednom, pa makar bio i najbolji, a ne svojim građankama i građanima, po definiciji je ne samo neslobodna već i bez mogućnosti da ikada sazri u ozbiljnu i održivu političku zajednicu.

Socijalistička Jugoslavija je, naročito iz današnje perspektive, imala i veoma dobrih tekovina, ali joj je hronično nedostajala - sloboda

Zbog protesta 68. nekoliko godina ste bili bez pasoša. Na koji način je to uskraćivanje slobode kretanja uticalo na vaše kasnije poimanje ljudskih sloboda?

- Biti bez mogućnosti da putujete izvan granica svoje zemlje je vrlo konkretno iskustvo uskraćenosti da se osećate kao slobodno ljudsko biće. No, ipak mnogo manje bolno od iskustva onih mojih prijatelja i prijateljica koji su zatvarani - kao, na primer, moj suprug. S dvadeset četiri godine, uoči diplomiranja, uhapšen je i posle pola godine pritvora osuđen na dve godine strogog zatvora samo zato što je bio jedan od istaknutih aktivista studentskog pokreta. I onda još dva puta zatvaran - da bi se, pre svega, dokazalo da je "neprijatelj države u kontinuitetu". I to samo zato što je verovao da socijalistički projekat mora biti demokratski. U njegovoj presudi iz 1985. sa suđenja "Beogradskoj šestorici" piše da je osuđen na dve godine zatvora (presuda je posle preinačena na uslovnu) zato što je "socijalista zapadnog tipa". Moram da napomenem da je tu presudu potpisao potonji ministar pravde Zoran Stojković. Eto, od negacije toga da su ljudska prava neprikosnovena i da je njihovo kršenje put ka uvođenju neslobode kao poretka, a odande do diktature pa i zločina u ime ideologije, klase, rase, nacije, put je izuzetno kratak. To sam naučila tokom i nakon 1968. Tu lekciju pamtim i ona mi je putokaz za ceo život.

Među nastradalima tokom Holokausta bilo je i vaših rođaka. Kako danas gledate na pokušaje minimiziranja i reviziju zločina tokom Drugog svetskog rata, pre svega u Hrvatskoj, ali kako gledate i na pokušaje rehabilitacije Milana Nedića?

- Pripadam drugoj generaciji onih koji su preživeli Holokaust. Svi mi iz te grupe smo samo sekundarno traumatizovani. Pokušaje minimiziranja i revizije najvećeg zločina u modernoj istoriji čovečanstva ne posmatram samo kroz ličnu prizmu, već mnogo šire - kao opasnost da civilizacijski okljastrimo ljudski rod, ugrozimo naraštaje koji dolaze. U eri u kojoj bi svi zajedno morali da se borimo protiv zla koje ugrožava celu planetu i njenu budućnost vraćanje aveti iz prošlosti koje su ubijale ili "samo" pravile spiskove onih koji su odvođeni u koncentracione logore, kako su ovih dana rekli za Nedićev režim, jeste ne samo neodgovorno, već i opasno po opstanak svih nas.

Kako biste procenili međunarodnu poziciju Srbije u ovom trenutku?

- Međunarodna pozicija Srbije je i dalje u velikoj meri uslovljena procesima i problemima unutar EU, budući da je naše strateško opredeljenje integracija u EU, ali i rastućom tenzijom između moćnih centara u svetu. Svet se nije pokazao dovoljno zrelim da na kreativan način iskoristi tranziciju ka multipolarnoj situaciji onda kada je nestala blokovska podela, te i dalje traje borba za sopstveni "deo kolača". S tim što se čini sve kako bi se taj deo osigurao i uvećao, a to sve čini i Balkan još nestabilnijim no što bi to bio zbog nasleđenih bilateralnih i regionalnih problema. Štaviše, sve do pre par godina problemi Balkana su izgledali manji u odnosu na postignuća nakon razornih devedesetih, ali nažalost mi sami a ni EU taj trenutak nismo dovoljno mudro i odgovorno pretočili u političke odluke. Da jesmo, danas bi ceo Balkan ali i EU bili i jači i stabilniji. Ali još uvek nije kasno da angažovanjem svih kreativnih potencijala i učešćem u rešavanju zajedničkih evropskih problema ceo region približimo evropskoj matici.

Kako komentarišete srpsko-hrvatske odnose i pokušaje opstrukcije pregovaračkog procesa Srbije od strane Republike Hrvatske?

- Dobri odnosi u našem regionu nisu slučajno jedan od prioriteta spoljne politike Srbije. Bez toga je nemoguće zamisliti, a kamoli ostvariti napredak svake zemlje ponaosob. Kao da sadašnje rukovodstvo Hrvatske, ili bar jedan njegov deo, smatra da se na njih ova istina ne odnosi, odnosno da su im kratkoročne unutrašnje političke dobiti važnije od investicije u budućnost. Po mom dubokom ubeđenju, takvo mišljenje i politika su potpuno pogrešni jer smo mi daleko više povezani, pre svega ekonomski, ali i mnogim drugim interesima nego što to izgleda na prvi pogled. A i sva neraščišćena bilateralna politička i pravna pitanja će se daleko lakše raščišćavati ukoliko Srbija bude započela proces pregovora nego ako se početak tog procesa odugovlači i otežava. "Da komšijina krava bude živa i zdrava" je najlepši i najmudriji PR slogan ikada smišljen u Srbiji, pod pokroviteljstvom Ministarstva za ljudska i manjinska prava koje je vodio Rasim Ljajić.

Kako vam se čine odnosi u regionu? Da li je "balkansko proleće" fikcija ili mogući scenario?

- Odnosi u regionu nisu idealni ali su i dalje najbolji od odnosa u drugim postkonfliktnim regionima u svetu. To je rezultat činjenice da sve zemlje našeg regiona teže ulasku i EU, a velika većina i u NATO. Solunska deklaracija sa Samita EU 2003. s obećanjem da će sve zemlje Zapadnog Balkana biti uključene u ovaj najuspešniji politički i mirovni projekat ikada ostvaren odigrala je odlučujuću ulogu u uspostavljanju maltene svakodnevnih odnosa između najrazličitijih subjekata i struktura u regionu. Mora se naglasiti da su organizacije civilnog društva bile pioniri u uspostavljanju i bilateralnih i regionalnih odnosa, rame uz rame s kulturnim poslenicima, a njih je sledila privreda. Vrlo je važno da sve veći broj institucija ali i pojedinaca shvata da su dobri odnosi u regionu u interesu svih koji brinu o sebi i svojoj budućnosti, a ne mantra koju treba slediti jer to tako želi ili zahteva neko iz Brisela, Berlina ili Vašingtona. Berlinski proces i Briselski sporazum su pored Solunske deklaracije otvorili veoma važna poglavlja u produbljivanju regionalne saradnje. Iako naš region, kao uostalom i EU, prolazi kroz veoma ozbiljne izazove, pa i krize, ja ne verujem u nekakvo "balkansko proleće". Uostalom, za razliku od "arapskog proleća", a to je inače jedna potpuno pogrešna a zavodljiva metafora koja se sve češće koristi za razne delove sveta, mi smo svoje velike potrese već prošli i verujem da se, i pored svega i uprkos svemu, nalazimo u eri konsolidacije.

Međunarodna pozicija Srbije je i dalje u velikoj meri uslovljena procesima i problemima unutar EU, budući da je naše strateško opredeljenje integracija u EU, ali i rastućom tenzijom između moćnih centara u svetu

Ko je najveće bure baruta danas - Makedonija, Bosna i Hercegovina ili...

- Ne bih ni o jednoj od zemalja našeg regiona govorila kao o buretu baruta. Pre bih govorila o suviše dugotrajnim lutanjima i saplitanjima nedovoljno kvalitetnih i odgovornih političkih elita, kao i o nasleđu loše izvedenih tranzicija. Da bismo počeli da popravljamo stanje moramo da konstatujemo da je loš nametnut dominantni neoliberalni model tranzicije po kojem je trebalo prvo sve prodati/privatizovati, a tek onda graditi institucije, podrazumevajući tu i sve neophodne mehanizme društvene kontrole, te da pokušamo da ga korigujemo koliko god je to moguće. A moguće je profesionalizovati javnu upravu, čuvati i dalje jačati nezavisne institucije, osnaživati parlament. Ako to ne činimo, ako ne jačamo uzajamne odnose i poverenje između građana i države, onda bojim se da nećemo uspeti ni da se svi zajedno izborimo za jače i razvijenije zemlje u koje će se stručni, kreativni ljudi vraćati umesto da iz njih i dalje odlaze.

Vi već četvrt veka svoj profesionalni angažman profilišete kroz nevladin sektor. Koliko su nevladine organizacije zaista nevladine i nezavisne i zašto se u javnosti prečesto posmatraju kroz negativnu prizmu?

- Bilo bi neophodno daleko više prostora od toga što može da obezbedi jedan intervju da samo navedem deo onoga što su nevladine organizacije uradile za dobrobit našeg društva. Od toga da su prve ukazale na nasilje u porodici, ali i razarajuće posledice uništavanja životne sredine, do toga da su u kritičnim trenucima prve pružale pomoć ljudima u nevolji: od izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine tokom devedesetih do izbeglica i migranata na "balkanskoj ruti" proteklog leta. Nevladine organizacije su prve postavile na dnevni red društva nužnost zaštite ljudskih prava svih građana, zaštitu manjinskih prava, neophodnost uspostavljanja nezavisnih institucija koje se bore za slobodan pristup informacijama od javnog značaja, protiv diskriminacije, za sistematsku borbu protiv korupcije. Moram da podsetim vaše čitaoce da su nevladine organizacije bile prve koje su se usudile da govore o do tada tabu-temama kao što je incest ili uspostavile sistem praćenja trgovine ljudima i pomoć žrtvama. Nevladine organizacije su izuzetno mnogo doprinele i razvoju kvalitetnog neformalnog obrazovanja - dovoljno je da pomenem Istraživačku stanicu Petnica.

PROČITAJTE JOŠ: 
MISTERIJA ČE GEVARA: Revolucionar, borac za slobodu ili svirepi ubica u ime propale ideologije
KOLUMNA, VIDOSAV STEVANOVIĆ: Susret s novim vođom Slobom i njegov broj telefona

Zašto je devedesetih godina razvijen odijum prema NVO?

- Odgovor je jednostavan - autoritarna vlast kojoj je sam pojam demokratije bio mrzak nije podnosila društvene aktere koje nije mogla da kontroliše. Ali treba naglasiti da to nije samo srpska specifičnost. Nevladine organizacije i manje-više autonomno civilno društvo sve autokrate doživljavaju kao opasnost. No bez njih i pre svega samostalnih i odgovornih građana koji učestvuju u javnom životu i utiču na njega nema istinske demokratije, naročito u vremenu u kojem su političke partije i institucije sve otuđenije od društva u kojem deluju.

Među NVO najčešće je na udaru bio Fond za otvoreno društvo, na čijem ste čelu bili od 1991. do 2003. Kako biste objasnili toliki odijum prema Fondu?

- Fond za otvoreno društvo je podrškom velikom broju građanskih inicijativa - od onih koji su pružali psiho-socijalnu pomoć izbeglicama već početkom devedesetih, do onih koji su osnivali alternativna pozorišta - igrao veoma značajnu ulogu u razvoju civilnog društva u našoj zemlji. Ujedno je pomagao i brojnim pojedincima da u vreme sankcija, u situaciji skoro potpune izolacije i samoizolacije zemlje ostanu u kontaktu sa svojim profesionalnim i naučnim krugovima i ne napuste zemlju. Na stotine putnih stipendija je deljeno svake godine za učešće u naučnim i stručnim skupovima. A odijum je bio onaj isti kao i prema NVO samo još veći jer je postojalo ubeđenje da bi mnoge građanske inicijative bile ugušene na samom početku bez pomoći Fonda. Mora se reći da to i nije bilo netačno. Ja sam ponosna da smo sprečili gušenje onih snaga u našem društvu koje su se borile i bore za njegov razvojni i demokratski potencijal, za evropsku perspektivu Srbije.

Zašto ste pre 13 godina napustili Fond i formirali sopstvenu NVO, Beogradski fond za političku izuzetnost?

- Zato što sam imala veliku želju i potrebu da se posvetim sopstvenom projektu posvećenom razvoju kapaciteta ljudi koji će odgovornije i uspešnije oblikovati javni i politički život naše zemlje.

Čime se, zapravo, bavi vaša organizacija?

- Kao što upravo rekoh, trudimo da se razvijamo i jačamo kapacitete pojedinaca i pojedinki koji se bave donošenjem odluka kako na lokalnom, tako i na nacionalnom, pa i regionalnom nivou. Mnogo smo sarađivali i sarađujemo sa Narodnom skupštinom, pomagali smo u formiranju neformalnih grupacija unutar Skupštine kao što su Zelena poslanička grupa, Ženska parlamentarna mreža, blisko sarađujemo sa Energetskim forumom Skupštine. Uz pomoć naših partnera iz regiona okupljamo i brojne donosioce odluka na pitanjima vezanim za održiv razvoj, energetsku efikasnost, razvoj demokratskih institucija, regionalnu bezbednost, uspostavljanje efikasnije politike migracija. Mnogo energije ulažemo u podsticaj ženskog političkog aktivizma.

Da li je conditio sine qua non opstanka Srbije jasno i neminovno opredeljenje - EU ili Rusija? Postoji li treći put?

- Srbija mora da se opredeli za ono što će joj obezbediti da se izvuče iz poluperifernog položaja koji u velikim turbulencijama kao što su ove u kojima živi ceo svet može da bude veoma opasan po sam naš opstanak. Ja lično ne verujem da je takva mogućnost isključivo u našem priključivanju "evropskom vozu". Ne zato što je on savršen, već zato što je daleko manja opasnost od gubljenja sebe unutar EU, gde svi sede za istim stolom i imaju svoj glas, od bilo koje druge integracije, ako nam je iko i ponudi. Mnoge članice Evropske unije sarađuju s Rusijom i bez obzira na sadašnje ozbiljne nesuglasice i jedna i druga strana su svesne da je ta saradnja na dugi rok neizbežna. Dakle, ne verujem da ćemo mi biti prinuđeni da biramo, a i uverena sam da treći put, odnosno put koji bi nas vodio van Evrope, kojoj geografski, istorijski i kulturno već pripadamo nije ni moguć.

Istraživanja pokazuju da dve trećine građana Srbije hoće evropske reforme. Zanimljivo, više ih hoće reforme nego priključenje EU. Kako ovo komentarišete?

- Naši građani su u poslednjim decenijama ozbiljno politički sazreli. To su između ostalog pokazali svi izbori - od 2000. pa do sada. Većina bira proevropsku opciju jer veruje da je to za nas najbolje, upravo zbog evropskog tipa reformi koje obezbeđuju snažnije institucije, odgovorniji odnos prema građanskim, socijalnim i ljudskim pravima nego bilo ko drugi. Dakle, građani u evropskim reformama vide put ka uozbiljavanju i države i društva, biraju demokratski razvoj bez obzira na to što su s mnogim pojavama u toj istoj Evropi nezadovoljni, pa i zaplašeni. Uz to se, i usled često veoma polovičnih interpretacija i političara i medija, sve više pribojavaju uslovljavanja te pada broj onih koji bi se i opredelili za ulazak u članstvo te iste Unije.

Gde prestaje prednost a počinje rizik kad jedna stranka dobije ogromnu podršku, a opozicije gotovo nema?

- Prednost je neosporna - lakše se vlada. Rizik od slabe opozicije je da se smanjuje kontrola nad onima koji vladaju, a bez te kontrole demokratija može biti u ozbiljnoj opasnosti. Da bi se ovaj rizik smanjio mora se razvijati kritička javnost jer jedino ona može obezbediti neophodno ogledalo u kom će svoju pravu sliku videti i vlast i opozicija. Nama trebaju ozbiljne javne debate o svim pitanjima značajnim za društvo jer će tek one iznedriti i najbolja rešenja, ali i obezbediti da i vlast i opozicija zastupaju opšte interese, interese celog društva a ne parcijalnih, interesno povezanih grupa.

Izneli ste javno primedbe na partizaciju javnog sektora. Kako biste vi izveli taj komplikovani operativni zahvat departizacije?

- Mora se pružiti šansa najboljima, uključiti u javnu upravu oni koji žele da popravljaju društvo a ne samo da prigrabe moć radi sopstvene koristi ili da se udome u sigurnu, doduše i najčešće slabo plaćenu državnu službu. Partijsko zapošljavanje nikada nećemo moći da iskorenimo u potpunosti, ali se mora smanjiti na podnošljivu meru. Nažalost, često su oni koji su bili najglasniji zastupnici departizacije prvi udomljavali svoje kadrove i time još više doprineli gubljenju poverenja građana u institucije, ali i u političke stranke.

Jednom prilikom ste rekli da neće biti reformi ako parlament ne bude drugačiji. Pa koliko je sad drugačiji?

- Upravo ovih dana su nas preplavile ružne slike iz parlamenta. Iskreno se nadam da su to samo naknadni talasi predizbornih i izbornih tenzija i da će poslanici prionuti na ozbiljan rad. Nažalost, javnost mnogo manje vidi one trenutke kada skupštinski odbori raspravljaju o ozbiljnim temama, a mnogo više one kada se bore da dobiju koji politički poen ponašajući se često nedostojno ulozi i obavezi narodnih predstavnika. Poslanici ali i njihovi partijski šefovi moraju da shvate da je svaki njihov nastup u javnosti teg kojim raste ili pada poverenje građana i u parlament i u politiku u celini. Narušavanjem tog poverenja, otuđenjem od javnog života ugrožavamo sami sebe jer može celo društvo da upadne u anomiju - u gubljenje spremnosti za učešće u javnom životu, u prepuštanje najodgovornijih poslova onima koji za to naprosto nisu spremni, u gubljenje poverenja građana u društveni sistem u celini.

Da li i dalje tvrdite da će vlast, ako ne bude gajila kritičku javnost, učiniti sebi medveđu uslugu? Ne čini li vam se to, u društvu nerazvijenih demokratskih kapaciteta kakvo je naše, kao kontradikcija?

- Apsolutno. Demokratski kapaciteti se grade, oni nikome nisu urođeni. Naprotiv. Vidite šta se događa i "starim" razvijenim demokratijama. Jača ekstremna desnica, prete im antisistemska rešenja. Sva dosadašnja iskustva su pokazala da demokratski poredak nije savršen ali je i dalje najefikasniji od svega ostalog. A najvažniji element demokratskog poretka je kritičko javno mnjenje. Slabljenjem demokratskih kapaciteta vlast ugrožava i sopstveni opstanak, jer seče granu na kojoj sedi. Naime, vlast izabranu na demokratskim izborima u situaciji ugrožavanja osnovnih poluga demokratskog poretka zamenjuju oni koji ne drže ni do demokratije ni do sopstvenih građana.

Da komšijina krava bude živa i zdrava" je najlepši i najmudriji PR slogan ikada smišljen u Srbiji

Veliki ste zagovornik građanskog aktivizma. Koliko je njegov razvoj u zajednici ljudi urušenih vrednosti i kolektivne indolencije zaista moguć?

- Pre svega, ne slažem se da je naše društvo u tako lošem stanju kako bi se moglo zaključiti iz ovog pitanja. Osvrnite se oko sebe i pogledajte kako su naši građani reagovali u situacijama velikih potresa, nesreća. Setite se poplava 2014. Na hiljade ljudi je bilo spremno da brani gradove od poplava. A onda se narednog leta hiljade građana odazvalo na poziv "Mikser hausa" da pomognu izbeglicama koje su pristizale u naš grad. Dakle, građanski aktivizam se pokazao na delu i kod nas kao i u drugim zemljama Balkana, ali i u Mađarskoj, Austriji, Nemačkoj. Duboko sam uverena da je upravo taj aktivizam kombinovan s izrazito ljudski i politički pozitivnim porukama s vrha države učinio da Srbija, po prvi put, nakon mnogo godina, bude predstavljena u pozitivnom svetlu u većini svetskih medija.

Da li Srbi kao narod imaju kompleks više vrednosti, garniran zabludom o istorijskom značaju na svetskoj sceni? Da li nam je to ostalo od Obrenovića ili Broza?

- Ovaj odgovor moram ostaviti istoricarima i socijalnim psiholozima. Sve što ja mogu reći je da je Srbija, pre svega zbog svog geopolitičkog položaja, bila izložena velikim stradanjima i ranije, ali naročito tokom dvadesetog veka, da je podnela ogromne žrtve i bila višestruko traumatizovana. Teško da je postojala ijedna porodica koja nije imala žrtve tokom dva svetska rata, a raspad Jugoslavije je samo doprineo daljim traumama njenih građana. Te velike traume su dovele do toga da se Srbima često čini da su centar sveta. To nije baš neka stabilna podloga za racionalno razmatranje svoje uloge u svetskim zbivanjima. Ali moramo biti racionalni jer kao što smo to i iskusili i devedesetih, emocijama i strahovima se lako manipuliše i oni nas mogu lako gurnuti na stranputicu.

Čini se da EU na putu od ekonomske ka političkoj zajednici ide opasnom nizbrdicom. Da li je to politička neminovnost ili samo privremen kvar na istrošenim kočnicama?

- EU se suočava s ozbiljnim problemima, možda najozbiljnijim od svog nastanka upravo zbog toga što stvaranje te političke zajednice jeste najsloženiji projekat te vrste u modernoj istoriji. Istovremeno, nemojmo da zaboravimo da je raspad ove zajednice već predviđan, na primer kada je uvođena zajednička moneta. Mogu se naći bezbrojni tekstovi iz tog vremena čiji su autori predvideli sigurni kolaps evropske ekonomije. Prisustvovala sam decembra 2010. razgovoru dvojice veoma uglednih evropskih ličnosti koji su bili uvereni da će evro pasti za mesec, dva. A EU je još uvek ekonomski najmoćnija sila na svetu. Kada se 2004. proširila za deset novih članova skeptici su bili uvereni da je to neminovan kraj. Sada je na redu Bregzit. Videćemo rezultat referenduma za dve nedelje. Ne verujem da će Velika Britanija napustiti EU. Zašto? Zato što verujem da će razum nadvladati i da će doneti racionalnu umesto emotivne odluke.

Da možete da birate tutora Srbiji, modernije rečeno strateškog političkog partnera, kom biste se carstvu privoleli?

- Srbija mora da se posveti sebi, jasno definiše svoju strategiju razvoja, okupi svoju pamet i znanje, rečju - iskoristi sve svoje potencijale da bi bila privlačna svojim sopstvenim građanima i građankama, kako onima u zemlji, tako i onima koji žive širom sveta. Nama ne trebaju tutori, već prijatelji.

Kakav je danas odnos vlasti prema nevladinom sektoru?

- S mnogo više razumevanja oni koji shvataju koliko im je taj sektor neophodan kao partner u savladavanju izazova današnjice, s mnogo manje oni koji i dalje žive u ideološkim matricama prošlosti.

PROČITAJTE JOŠ:
BOKANOV IDEJNI VODIČ KROZ AMERIČKE IZBORE: Borba za dušu Hilari Klinton i periku Donalda Trampa
SLUČAJ JELJCIN: Pijani klovn koji je Rusiju bacio na kolena a Srbiju ostavio na cedilu ili mudri državnik sa brojnim talentima?