INTERVJU SAŠA MONTILJO: Platna samotnog šetača

Saša Montiljo je miljenik publike. On posetioce njegovih izložbi vodi u tajanstveni svet šume koji izaziva prijatnu jezu, a ponekad drhtavicu ili strah. Bajkovitost njegovih slika pleni svakog gledaoca. Tu su ambisi i čovek koji iz njih izlazi. Ukoliko se zagledate u njegovu travu, otkrićete rosu, ali i najrazličitiji svet bilja koji uporno pokušava da vas uvuče u sliku. Kao u priči o onom slikaru koji je naslikao putić, a onda krenuo njime i izgubio se u perspektivi postajući sve manji.

Vaše slike se sklapaju u jednu mirnu kosmogoniju, čvrsto zasnovanu, lišenu slučajnosti i proizvoljnih ekscesa.

„Možda je sam način na koji gradim jednu sliku takav da njen konačni izgled ostavlja takav utisak. Ipak, tokom tog procesa mnogo se oslanjam na intuiciju tako da nikad nemam unapred isplaniranu konstrukciju, ali svaki element koji se našao na slici je prethodno prošao kroz analizu koja mora da mi da odgovor zbog čega je baš on potreban celini kompozicije. Manuelni rad na slici oduzima možda samo trećinu ukupnog vremena, ostalo je posmatranje kako bi se osmislili i preduzeli dalji koraci u ispunjavanju sadržaja slike i eventualnih prepravki, dok svemu tome prethodi mentalna vizualizacija koja možda crpi najviše energije.

"Nokturno"

Savremeni umetnik može da bude inspirisan različitim pravcima i stilovima. Zavisno od njegove kreativnosti, manje ili više će uspevati da izbegne ukalupljivanje u određeni pravac. Pokušavaće da napravi nešto što još nije postojalo. Podrazumeva se da mora biti upoznat sa svim što se dešavalo i što se trenutno dešava u umetnosti. Što je njegov spektar interesovanja širi, imaće i veću šansu da dođe do nesvakidašnjeg izraza. Međutim, autentičnost sama za sebe nije dovoljna. Bez smisla za estetiku ona je obična banalnost. Drugim rečima, finim kombinovanjem postojećih pravaca, oslanjanjem na dostignuća koja su se već dogodila u umetnosti, verujem da se može izroditi i nešto novo, vredno savremeno delo, čak i novi pravac. Za mene je umetnost igra mašte i veštine.“

Nema ni traga od haotičnosti, od koje u ovom dobu boluje mnogo šta, pa i mnogi artistički opusi. 

„Haotičnost se nalazi manje ili više u mislima i duši svakog čoveka. Borba sa tim haosom je večita, najčešće bezuspešna, ali vredna truda. Sa neredom u svojim mislima i emocijama, umetnik bi trebalo da se bori time što će se izraziti na što bolji i jasniji način. Sve elemente haosa u mikrokosmosu čoveka kao mislećeg bića, umetnik razvrstava i zatim prikazuje kroz svoje delo.

Povezane vesti - INTERVJU BUDIMIR DIMITRIJEVIĆ: Rušenje tradicije je opasna zamka za umetnika

Likovni jezik je univerzalan, komunicira među rasama, verama, mentalitetima i što je u svom izrazu umetnik jasniji, njegov značaj je veći. Tako jedan stvaralac postiže prepoznavanje, ogledanje u vrednostima istomišljenika i saznanje da nije usamljen u spoljnom svetu, a kao krajnji cilj svoju kompenzaciju u samospoznaji.“

Slici dodat jedan magični titraj, čudan sklad u rasporedu.

„Možda je taj titraj ono što od zanata pravi umetnost. Nadam se da ću uspeti da razvijem taj segment ako je ikako moguće to učiniti. Na sreću ili na žalost, slutim da je to nešto što se ne može steći već nam samo biva dato na dar. To treperenje se može definisati kao prikaz osetljivosti emocije, Bilo da se ono vidi u potezima kista, obrisima boje ili se jednostavno stvara između slike i posmatrača.

Stepen virtuoznosti koji se stiče napornim radom, takođe je najverovatnije uslovljen i nadarenošću individue za koju je bitno da ima bar grubu predstavu o tome koliko joj je poklonjeno od strane prirode, jer toliko je dužna i da joj uzvrati. Stvaralac ima dužnost da ono što mu je poklonjeno prosledi drugima, ako to ne učini ostaće uskraćen za lični razvitak. Posmatrano kroz istoriju umetnosti, najveći umetnici su najčešće bili i najproduktivniji. Taj odnos je bio plodonosan i za njih same, a ostaje plodonosan za celo čovečanstvo.“

"Preobražaj"

Lepota koja je uhvaćena na slikama je u isto vreme i bolna i veličanstvena. 

„Lepota u sebi sadrži svoje zakonitosti. One su isključive, čvrste, geometrijski ispravne, stroge. Ali u nekom smislu lepota je uvek prisutna gde god se okrenemo, nije potreban veliki napor da bi se pronašla. Što je čistija, to je i veličanstvenija a verovatno i bolnija.

Najbolji način za podsticanje svesti jednog društva je negovanje smisla za lepotu i bavljenje lepotom jer ona ima veći odjek od bilo kakve kritike. Lepo proističe samo iz prirode, ali je ljudska potreba da to lepo definiše sa svojim emotivnim doživljajem i sposobnošću da definišu lepotu u tome svoje mesto imaju umetnici. Zbog toga, potreba za klasičnim umetnostima nikad neće iščeznuti.“

Ljuba Popović je jednom rekao da ne može da zamisli nekog ko bi poželeo njegovu sliku u svom domu. Retki su oni koji ne bi poželeli da u prostoru u kojem žive ne bi poželeli Vašu sliku.

„Siguran sam da bi većina ljudi želela da svakog dana posmatra njegovu sliku u svom domu i da je toga bio svestan, čak i da je težio da svojim slikama pruži vizuelni praznik i sebi i drugima, ali uvek je zdravo šaliti se na svoj račun.

Isto je i u mom slučaju, bilo da želim da predstavim lepa osećanja ili ona manje lepa, ali i te kako važna za čulnost ljudske duše. Za iščitavanje i razumevanje umetnosti nije nam neophodan naučni pristup, niti bilo kakvo suvoparno poznavanje tokova istorije umetnosti, ili praćenje svega što se dešava na aktuelnoj svetskoj sceni. Za umeće razumevanja umetnosti potrebna nam je samo emocionalna inteligencija. Verujem da tu vrstu inteligencije poseduje veći deo populacije.“

Na mnogim od Vaših ambisa evocirate postapokaliptičku viziju, na njima u isto vreme treperi prapočetna nevinost i strahoviti mir nakon poništenja. 

„Parafraziraću Ničea: Ako uporno gledamo u ambis, počeće i ambis da gleda u nas. Smatram da je ljudska priroda sklona destrukciji ali i maniji veličine. Ali kad priroda pokaže svoju snagu, tad čovek moli za milost. Pokušavam da prikažem koliko smo slabi ako ne prihvatimo prirodne zakonitosti. Na to su ukazivali slikari germanskog romantizma koji su za mene jedni od najznačajnijih u istoriji slikarstva. Ambis je za mene simbol unutrašnjeg stanja, zagledanosti u sebe koja je neophodna, ali ne i dovoljna.

Povezane vesti - INTERVJU DEJAN ĐORIĆ: Glogov kolac u telu Hadži Čaršije Salijeri

Dakle, trebalo bi naći ravnotežu u zagledanosti spoljnog i unutrašnjeg sveta kako ni jedan ne bi bio zapostavljen. Na jednoj od mojih slika nalazi se ljudska figura koja se uspinje uz liticu, može se reći da napušta ambis. Mislim da sam tom slikom pokušao da napustim ponore i da je posle toga usledio ciklus slika koje gledaju uz vertikalu. Kao što se smenjuju godišnja doba, tako i u mom slikarstvu postoji putovanje. Već dugo šetam horizontalno kroz svet šumskih tunela, što bi se opet moglo definisati kao svet ambisa, samo što ti šumski ambisi uglavnom imaju svetlosne izvore. Svetlost se može sagledati samo iz mraka ili bar polumraka. Ako svetlost simboliše univerzalnu dobrotu, a nama je ipak potrebno da se od nje bar privremeno sklonimo u senku, onda to govori o našoj dualnoj prirodi.“

"Vila Ravijojla"

Jedan kritičar napisao je za Vas da razumete prirodu kao veliku knjigu stvaranja, ali i bajku satkanu od najfinije pređe snova i strahova.

„Strahom su se bavili mnogi veliki umetnici, a i ja sam se neskromno odvažio da se pozabavim tom temom kroz jezik likovnosti. Čovek je krhko biće, potreba za oslobađanjem od straha je stalna. Verujem da je to slučaj i kod životinja jer je strah koliko koristan, toliko i fatalan i faktor koji nas sprečava da dostojanstveno živimo. Na mojim slikama se mogu videti motivi koji u čoveku izazivaju praiskonski strah, ali sam u isto vreme same te motive, ako se pažljivije analiziraju, predstavio kao manje ili više uplašene, podjednako spremne i na bekstvo i na agresiju koju strah izaziva. Kod posmatrača koji bi se opredelio za ovo drugo takva slika će izazvati nelagodnost.“

"Golem"

Fascinira Vaša neizmerna sposobnost da najfinijom paletom slikate samospoznaje i strahove, čineći da duhovi naše unutrašnje šume dobiju dimenziju naročite privlačnosti.

„Imponuje mi Vaša konstatacija iako znam da bi tek trebalo da uložim enormni trud da bih uspeo samo da nagovestim ono što je velikim umetnicima tako lako polazilo za rukom. Privlačnost je jedan od ključnih faktora koji neko delo čine izuzetnim. Što je ta privlačnost sofisticiranija, to je snažnija. Najveća umetnost je najčešće nenametljiva, možda je to nešto što se može naučiti napornim radom. Iako sam decenijama pred štafelajem, ne mogu da se pohvalim da nijedan dan nije bio bez povučene linije (što inače smatram za frazu), ali bilo je i biće dana u kojima me magnetizam slike neće puštati dan i noć.“

Kako doživljavate dešavanja na likovnoj sceni? 

„Postoji dva načina da se izdvojite kao umetnik. Prvi je da budete zaista originalni u onome što stvarate i da zahvaljujući umetničkom kvalitetu skrenete pažnju na sebe. Tada delo postaje vaša najbolja preporuka i oni koji zaista tragaju za umetnošću će vas pronaći. Drugi način je sposobnost da se aktivnim delovanjem na  polju marketinga nametne publici. Na ovaj način se stiže do cilja bilo da kvalitet postoji ili ne. Problem je u tome što danas sve može da se lažno predstavlja kao umetnost. Dobra okolnost je to da svaki autor vidi sebe u ogledalu kad god pogleda svoju publiku pa shodno tome nađe satisfakciju ili razočaranje.

Povezane vesti - INTERVJU STOJAN MILANOV: Moje slike će same naći svoje mesto, a i ja sa njima

Imam razloga i da budem zadovoljan pojavom sjajnih umetnika mlađe generacija na našoj sceni. Neki njihovi radovi su fascinantni i takvi su zbog toga što ulažu mnogo truda i ljubavi. Nemaju za cilj da skrenu pažnju na sebe jeftinim trikovima, ne igraju na kartu efekta šoka što je već dosadilo i onom delu publike koja u prvom mahu na takve stvari reaguje.“

Šta ima novo u ateljeu Saše Montilja?   

„Novo je uvek povezano sa onim starim. Mogao bih samo da kažem da je više vremena za to preispitivanje onoga što je do sada urađeno. Želim da se ne ponavljam u izrazu, temama i ostalim elementima, a opet, ne preostaje mi ništa drugo nego da se oslanjam na stečeno znanje. Stanje u kom se nalazimo je u isto vreme i podsticajno i deprimirajuće, ali u svakom slučaju pruža mnogo vremena za rad u miru i tišini.

"Raskršće"

Krajem 2019. godine sam imao jednu od najuspešnijih izložbi u Galeriji ULUS u Beogradu. Da bih opet izlagao u istom gradu, sebi, kao zadatak postavljam da svi radovi budu novi, do sada neizlagani. Za takav poduhvat potrebno je da prođu dve, tri godine, s obzirom na to da je moja produkcija oko desetak slika godišnje. S druge strane, uvek su moguće izložbe u drugim gradovima pa sam tako, tik pred pandemiju, imao sjajnu izložbu u Kragujevcu u Galeriji ’Atrijum’. Kad su u pitanju grupne izložbe, zahvaljujući entuzijazmu ljudi koji ih organizuju, i na taj način vraćaju kulturu u život, imaću priliku da izlažem neke od svojih novijih radova.“