INTERVJU STOJAN MILANOV: Moje slike će same naći svoje mesto, a i ja sa njima

INTERVJU STOJAN MILANOV: Moje slike će same naći svoje mesto, a i ja sa njima


Njegovo estetizovano, kultivisano i artificijelno slikarstvo postoji na samoj granici simbolizma i ekspresionizma. Ono se kreće u pravcu obnove tradicionalnih vrednosti slike, poetiziranog realizma i slikarske svesti koja teži da izrazi ideju uzvišenosti običnog, svakodnevnog prizora. A prizor nije ništa drugo do drugačije uobličena realnost. Milanov je pobožno okrenut jednom svetu koji živi u harmoniji sa samim sobom.

Čitav svoj opus ovaj umetnik je izgradio na veličanju kulta lepote i svečane ozarenosti slikarskog prizora. Njegovo slikarstvo ima svoje prastaro rodoslovlje u uzvišenosti prerafaelitskih tema. Daleko od buke i besa vremena, on nam predočava jedan svet koji za svoje postojanje ima da zahvali samom tvorcu – zapisao je veliki srpski pesnik Dragan Jovanović Danilov o slikarstvu Stojana Milanova.

Čovek, njegova uloga i poimanje sveta oko sebe, njegovi ponori i visine, predstavljaju nepresušnu inspiraciju i polazište za mnoge umetnike u prethodnim epohama.

“Ubeđen sam da će tako biti i sa umetnicima budućih generacija. Od pećinskih slika, preko antike, renesanse, sve do današnjeg vremena, umetnost se stalno vrzma oko čoveka, uzimajući na sebe i za sebe obavezu i pravo da ga predstavi, razjasni posvedoči o njegovom postojanju.

Povezane vesti – INTERVJU ALEKSANDAR ĐURIĆ: Distanciranje od sveta je kukavičluk

Slika je, koliko prozor u neki drugi svet, ujedno i ogledalo u kojem svako može nazreti svoj lik, a ponajviše sam autor. A šta će tamo videti, dvonožnu životinju sa više inteligencije od drugih (samim tim opasniju po druge i sebe) ili oličenje više svesti, zavisi od svakog od nas. Spadam u ove druge, koliko god to delovalo bezizgledno.“

Svojim delima objedinjujete lepotu i smisao, nastojite da obogatite svet vizuelnih značenja u okviru korpusa savremene figurativne umetnosti u nas.

“Talenat treba shvatiti kao jednu vrstu poklona, dar koji treba prepoznati, posvetiti mu se i predati ga ljudima, jer poklon se kao i radost umnožava kada ga podelite sa drugima, a time dobija i smisao. Slikam zbog sebe, ali za druge, jer smatram da je to najbolje što im mogu dati. Lepota i smisao su iz jednog ishodišta, njihovo prisustvo priziva svetlost. Primećujem odavno jednu vrstu iskrivljene percepcije (čak zablude) da se značajne, duboke, po čoveka bitne stvari neizostavno trebaju prikazati teškim, uznemirujućim, upozoravajućim sadržajem i jezikom.

Stojan Milanov 2

Takav pristup ima svoje opravdanje u ’srećnim vremenima’ kada većina gleda na svet kroz ružičaste naočare i po dobrom starom običaju ne želi da ih skine. Već duže vreme živimo ciklus distopije (neko je to shvatio ranije, neko tek u poslednje vreme), a umetnost koja ima moć da uteši, povrati samopoštovanje i podseti da imamo jedni druge, treba da deluje u tom smeru. Koliko je nekad potrebna kao opomena i šut u cevanicu, toliko je danas potrebna i kao spoznaja da nije baš sve tako crno i kao nešto što će nas odvratiti od preteranog straha i samoprezira.”

Kao i za flamanske slikare, detalj iz životne svakodnevice od najveće je važnosti za formiranje poetičkog rafinmana.

“Jedan mnogoznajući čovek je napisao da sva mudrost ovog sveta može stati u knjigu od stotinak listova. Suviše deskripcije, događaja, fantastičnih zapleta i zamisli, detalja i koječega još, skreću pažnju sa suštine a često i prikrivaju njen nedostatak. Spadam u one koji su mnogo više pronašli u kratkim Čehovljevim pričama o običnim ljudima, nego u grandioznim romanima sa velikim temama.

Povezane vesti – Reprize neće biti

Veći je izazov otkriti ili bar naslutiti neizrecivo u jednostavnom, svakodnevnom, naizgled trivijalnom, nego u fantazmagoričnim maštarijama koje su ponekad isuviše blizu proizvoljnosti. Ver Mer ispred ’velikog’ Rubensa – svakako!”

Kod Vas klasična figurativna veroispovest uspeva da svet vidi jednim novim pogledom.

“Formalnog slikarskog obrazovanja nemam, sam sam sebi učitelj, bio i još uvek sam. Takav put je pun rupa, ima mnogo raskrsnica na kojima nema pomoći sa strane i jedini je oslonac sopstvena intuicija, ali je zato i zadovoljstvo veće. Ne znamo gde je cilj, ali je bitno imati smer. Moj pristup slikarstvu počiva na neophodnom poznavanju i veštini crtanja i slikanja, neophodnim (u svim vremenima bez izuzetka) da bi slikarstvo održalo svoj legitimitet i samosvojnost. Ne kao takvi da budu sami sebi cilj, već kao sredstva kojim se stvaralac iskazuje.

Postoje, svedoci smo, i drugačija mišljenja, ali ja ih, uz sva tumačenja kojima se poštapaju, smatram linijom manjeg otpora ili jednostavno snobizmom. Tokom ovih trideset i kusur godina bavljenja slikarstvom, moj rukopis se menjao srazmerno promenama koje su i mene oblikovale. Nalazim da su to promene u pravom smeru i raduje me što mi se i dalje dešavaju.”

Ima na Vašim mediteranskim pejzažima nečeg od bahanalijskog drhtaja vrelog žara leta. To su prizori iz unutrašnje ekspresionističke mitologije.

“Na liniji ljudskog postojanja, način na koji živimo poslednjih pedesetak godina, predstavlja tek mali deo, možda tačku. Onaj mnogo veći deo, u kome je nenarušena priroda bila čovekovo okruženje, postao je neprimetno dalek, bivši, nedostupan, a na to smo dobrovoljno pristali povodeći se za komforom i prednostima života u gradu. Ipak, malo ko od nas ne oseti olakšanje propraćeno razvučenim osmehom kad se nađe u prirodi. Znam to iz ličnog iskustva. Pejzaže slikam kad mi bavljenje ljudima postane teret, ili jednostavno nemam šta da kažemo njima. Oni su neophodno podsećanje, nama gradskim ljudima, da još postoje negde čisto nebo, nezagađen vazduh i voda koja ne teče samo kroz cevi. Oni su moja spona sa prirodom, vizuelna mantra, a tako ih doživljavaju i drugi.”

Povezane vesti – INTERVJU MILAN NENADIĆ: Kako u debelo uvo zabosti pesničku reč

Vaše slike lica su oslobođene od maske društvene poze.

“Odavno je poznato da mi ljudi volimo maske jer nam čine život podnošljivijim, lakšim, pothranjuju našu sujetu. A tako često ne želimo da priznamo to ni drugima a kamoli sebi, najpre valjda jer ih nismo svesni.

Stojan Milanov 3

Naslikati čovekov lik znači upravo to, skinuti mu masku i očitati na njemu ono što piše između redova. Ne postoji ustanovljena veština, metod  ili tehnika. Onaj koji to može nije toga svestan, uglavnom za to sazna od drugih.”

Gde vidite svoje mesto u svetu gde umetnica zagledana u magarca dobija više donacija nego svi slikari Srbije zajedno?

“Prvo da razjasnimo, da li ti misliš na scenu na koju i ja mislim (a to neće biti teško)? Ja tu vidim magarca koji gleda u sposobnu, promućurnu ženu koja je odavno shvatila kako stoje stvari u svetu ’umetnosti’ i tome se priklonila. Ali magarcu, a i mnogima drugima nije jasno zašto se donacije i sredstva nisu pojavili ranije, ne bi li se priveo kraju posao oko renoviranja naše najznačajnije nacionalne institucije, zgrade Narodnog muzeja, koji je sramno zaključan, bio nedostupan petnaest godina! Ono o čemu razmišljam su moje slike, one će same naći mesto, a i ja sa njima.”

Povezane vesti – Talac svog lika

Koliko je umetniku bitna likovna kritika?

“Likovnu scenu i dešavanja oko nje pratim ali ne previše, jer mislim da previše informacije otežava da budete svoji. Kada se piše i govori o njoj, uglavnom su to najave i izveštaji sa dešavanja, za koje galerije i umetnici moraju da se dobro angažuju, čak i pomuče ne bi li zainteresovali medije da obrate pažnju. Likovna kritika treba da bude promišljena analiza i bezinteresno svedočenje o umetniku i njegovom delu. Kao takva svakako da može biti od koristi i pored toga što su umetnici kao razmažena deca koja stalno očekuju pohvale i ljute se kad su grđena. Koliko vidim, ima je neproporcionalno malo u o dnosu na obim naše likovne scene. Spreman sam i voljan da čujem reakciju publike i kritike na ono što radim, ali najviše uvažavam mišljenja kolega koje i sam cenim.“

Šta se sada sprema u ateljeu Stojana Milanova?

“Slike za izložbe, u Beogradu krajem avgusta i u Strazburu u oktobru, i puno se crta i eksperimentiše.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar