PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Komišanje kukuruza

Negdje tridesetih godina objavila je SANU knjigu „Problem tetkinstva u Crnoj Gori“.

Ono što ne smiješ reći majci, kažeš tetki.

Bilo je to tek što sam prohodao. Pričala mi je majka.

“Tetka, ja sam ti se usr’o”, šanuo sam tetki Stoji i stvar je brzo rešena.

Kod majke bi to bilo sa velikim grdnjama.

O tetkama su pisali, o tetku niko nije pisao.

Ono što ne smiješ da pitaš ni  oca, ni strica, ni ujaka, ni tetku – pitaš tetka.

Sa tetkom se popije prva čaša rakije, sa tetkom se upozna prva posustalica koja te zanatu poduči kad se zamomčiš. A u selu pod planinom zamomčiš se onda kad naučiš da kosiš.

Duge su zime pod planinom. Kad zapadne snijeg.

A naročito noći kad u četiri počne da se smrkava.

Povezane vesti - PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Mašinac

Uvijek, u svakom selu, ima neka posirovija udovica ili žena koja ima muža pečalbara ili puštenica kojoj treba pomoć u svakoj raboti.

Ide tetak lovac, prti snijeg preda mnom, ja za njim.

Idemo na komišanje kukuruza. Kod Maše Kurikape.

Tamo se već iskupilo društvo.

Kuva se meka rakija, a društvo bekrijaško.

Stig’o đed Miraš, koji je dok je Maša bila azgina nevjesta bio jedan od njenih zagondžija.

Maša ima četiri šćeri. Jedna se već zađevojčila. Uz nju se mi momci prikučili.

Kako noć odmiče, tako i priče postaju sve masnije i masnije.

Stiže i Serdar Dule Miličić. Serdar je bio zidar. Najbolje je u čitavoj limskoj dolini zidao kamene kuće. Serdar mu nije bio čin već nadimak.

“Sećaš li se, Mašo, kad smo bili mladi, kako si pričala da nema muškarca koji ti može dohakati.”

“Kako se ne sećam, Serdare!”

“Popnemo se mi na sijenik. Miriše sijeno. A mirišeš i ti. Pa se dovatismo. Gruvam k’o mlad ovan u divljaku. ”Je l’ dosta, Mašo?” a ti meni: ”Ne, Serdare!”

I tako četiri puta. Baldisah. Ne mogu više. A i zora će. Onda uzmem rukohvat sijena pa ti gurnem među noge: ”Na, najedi se, nikad se ne najela!”

Ržemo svi ko mlada magarad.

“Sisaj sikilj, Serdare!”zakocobeca se Maša na njega.

I tako svu noć.

Povezane vesti - PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Skaska o Pačetu i pištolju

Ne da se Serdar:

“Oj, sikilju, mindžin bajraktaru,

Ti si prvi pjevcu na udaru!”

(Tek mnogo godina kasnije saznao sam da belobeogradske devojčice zovu sikilj latinskim stručnim imenom i tepaju mu “klića”. Ono naše izvorno srpsko bilo im je vulgarno i seljački.)

Komiša se kukuruz.

Serdar je imao najviše kumstava na planini. Žena mu je umrla u pedesetoj, a on se od tada šest puta ženio. I šest žena sahranio. Sedma je sahranila njega.

Živio je devedeset i kusur godina.

Nema u Crnoj Gori mjesta gdje pristojna udovica može sebi parnjaka naći sem na sahrani. I nema te sahrane na kojoj Serdar nije bio.
U crnogorskoj robi dojaše na kulašu. Uvijek se nađe neko da mu konja pridrži. Skine kapu i krene  da leleče pokojnika. Leleče a uzgred pogleduje i namiguje, đa lijevim, đa desnim okom na udovice koje se oko mijeda okupe.

Serdar nas dvojicu braće propituje.

“Šta bi ti prije dopustio: da ti ubiju brata ili da ti ga odsijeku?”

Gadnog li pitanja! Da nije tetka koji ga mršiknu.

“Pjančino, ostavi đecu na miru!”

Onda tetak zapjeva:

“Gari Bula, Miličića Dula,

A za Bulom, Andrijina Mica,

Gazdaricu zaboljela cica!”

Pjesma o Serdarevim prekolimskim dogodovštinama, majstorlucima i bježanijama.

Povezane vesti - PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Pedeset zlatnih napoleona

Tetak je imao pušku i bio dobar lovac. Imanje malo, ali on je uvijek nešto iz lova donosio. Vraćao se zorom iz šume sa lovačkim kerom i kad im je vrijeme, rancem punim vrganja. Liječio je čitavo selo od reume i sakagije lojem od jazavca, kad bi se kome razvio pupak savijao ga je petom, ali najvažnija je bila trava koju je po Žutoj kosi brao i koju je samo on znao. Trava koju su zvali “napnikur”. I pričalo se da je mnogome pomogla.

Ništa bez tetka i njegovih lovačkih priča.

Tetka je sve znala ali se pravila da ne zna. Nije se mnogo po njoj viđelo da joj to nešto smeta.

Ali je sinovima uvijek govorio:

“Nemoj da slučajno tamo kod Mašinih kćeri miritate. More bit da vam je neka od njih i sestra.”