PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Pedeset zlatnih napoleona

PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Pedeset zlatnih napoleona


Trivun se ukrcao na brod i nije ga bilo sedam godina. Počeli su da ga zaboravljaju. Nagovarali su mu ženu da se preuda.

A onda je brodom iz Venecije stigao u Bar.

Odatle na magaretu u svoje selo.

Od oca je nasledio tri njivice otete od kamena i nekoliko koza.

Stigao je u gospodskom odijelu i sa pedeset zlatnih napoleona.

Đeca su ga već bila zaboravila.

Nije htio da kupuje kuću na pjenu od mora, nije htio da se vraća više na brod.

Kupio je imanje od najboljeg gazde, sa pogledom na more.

Iz ćemera je izbrojao pedeset zlatnih napoleona.

Niko nikad nije čuo od njega, ni đe je bio, ni šta je radio. Pušio je povazdan i gledao u more.

Nadzirao čeljad koja je radila po imanju. Sahranjen je pored seoske crkvice koja se u zemljotresu srušila.

Povezane vestiPRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Dragijin venac

Godine su prolazile. Kada je turizam stigao na primorje, selo je počelo da se prazni.

Poslednji su selo napustili Trivunovići. Dolazili su samo da otresu masline.

Muž Lakac i žena Miluša sa dvoje đece, sinom i ćerkom, koje su upisali u školu.

Miluša je imala isturenu donju vilicu i koso čelo. Ali Lakac nije imao mnogo prilike da bira. Bila je poslednja djevojka u selu.

On je radio kao pomoćni konobar a ona kao čistačica u hostelu.

Životarili su nekako do zemljotresa, a onda im je krenulo.

Od države su dobili novac za staru kuću u selu koja se srušila. I štalu su prijavili kao stambeni objekat.

Nekako su sazidali kućicu u ravnici i počeli da primaju turiste. Ljeti bi spavali pod šatorom a kuću izdavali.

Godine su prolazile, a Trivunova čukununučad rasla.

A onda su stigli podgojeni ruski oligarsi. Kupovali su sve i nisu pitali za cijenu.

I tu negde počinje ova priča.

Lakac je ponudio Rusu maslinjak sa kojeg je pucao pogled na more.

Rus se nije mnogo dvoumio. To što nema puta, pa napraviće.

Izbrojao je onoliko koliko je Lakac zatražio. A Lakac je tražio tri puta više od drugih.

I onda je počelo.

Povezane vestiPRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Smrt stalnog saradnika

Dali su otkaze na poslu.

Kad je u skromnu kućicu stigla aktovka sa parama, prvo je bilo da se kupe kola. I to ne jedna.

Htjeli su i sin i ćerka. Uskopistila je i dotad mirna Miluša. I ona je htela kola.

Nisu se kupovala obična kola. Već najskuplja. Da pocrka komšiluk.

Krenule su večere po najskupljim restoranima.

Šampanjac i jastozi. Znao je Lakac šta gospoda naručuje. Nije džabe bio pomoćnik kelnera. Tražio je da ga lično šef sale služi. Nije bilo lako šefu, ali Lakac je postao rado viđen gost. Dao je prilog vladajućoj partiji za izbore. Htio je da se pomiješa sa najboljima koje je nekad posluživao.

Miluša je čula za plastične operacije. Nije žalila novca, no od toga je bila slaba vajda.

Kupovala je najskuplje haljine, štikle koje su se na njenim nogama brzo krivile, nakit.

Sin je prvi slupao kola. Našli su se majstori koji su mu odmah ponudili nešto bolje od šampanjca. Bar u Crnoj Gori toga ima. Onda su ga našli mrtvog. Predoziranog.

Povezane vestiPRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Gladna godina

Sestru je brat ubijedio da proba. I probala je. Bila je lepa na Trivunoviće. I mnogo joj se dopalo. Ona nije slupala kola. Zamenila ih je za hors.

Para je u ćemeru bilo sve manje.

Od poslednjeg novca Lakac je kupio pištolj.

Pucao je sebi u glavu.

U kućici su ostale Miluša i ćerka.

Pošto je brat umro a otac se ubio, njene vene su sve više tražile.

Setila se Rusa. Bila je čitavog leta sa njim. A onda je on otišao.

Ubrzo je pronašla svog taksistu koji ju je vozio po porudžbini u Porto Montenegro. Na jahte.

Miluša je zakucala prozore na kući.

I otad je niko više ne gleda.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar