Žarko Laušević - poeta sa senkom tuge

Američki glumac Džejms Din stradao je na gotovo identičan način kao i njegov lik u filmu “Buntovnik bez razloga“. Nešto slično već skoro dvadeset godina doživljava slavni Džek Nikolson. U tom razdoblju nije snimio nijedan film, a živi životom junaka iz filma “Let iznad kukavičjeg gnezda“. U američkoj štampi dobio je epitet “divlji čovek“, uđe u hotel sa ljubavnicom, provede tu noć-dve, pa posle demolira hotel.

Širom sveta poznati američki pisac Džek London okončao je život identičnim načinom kao i njegov junak Martin Idn, u istoimenom romanu…

Srpski mediji ovih dana, povodom smrti velikog glumca Žarka Lauševića, njegovu zlehudu sudbinu vezuju za ulogu u pozorišnoj predstavi “Sveti Sava“. Sam Laušević u jednoj svojoj knjizi kao početak svoje tragične sudbine markira upravo izvođenje ove predstave “Sveti Sava“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 31. maja 1990. godine.

Bilo je to gostovanje Narodnog pozorišta iz Zenice u JDP-u sa predstavom po tekstu Siniše Kovačevića, u režiji Vladimira Miličina. Laušević je tad bio u zenitu popularnosti i u predstavi je igrao naslovnu ulogu, za koju je dobio Sterijinu nagradu 1990. u Novom Sadu, ali i mnoge druge.

“Kad sam istu predstavu pokušao da odigram u svom matičnom pozorištu, dogodio se jedan od najmračnijih događaja u istoriji jugoslovenskog teatra. Vojislav Šešelj, lider Radikalne partije, pojačan sa jednim bivšim popom, Žarkom Gavrilovićem, i njegovom Svetosavskom strankom, divljački su prekinuli moju predstavu i onemogućili njeno izvođenje.“

Problem je bila scena seksa – Sveti Sava u ovoj predstavi pre nego što se zamonašio vodi ljubav, što je za pomenute očigledno bilo jako uvredljivo po lik i delo jednog sveca.

Pedesetak pripadnika takozvanog Srpskog omladinskog bloka, predvođenih Žarkom Gavrilovićem i Vojislavom Šešeljem, pojavilo se na galeriji JDP-a, odakle su urlali patriotske parole, psovke i kletve upućene umetnicima. Uprkos tome, glumci su izašli na scenu.

Šešelj i Gavrilović branili su “čistotu i svetost“ Rastka Nemanjića, velikog srpskog prosvetitelja, zaboravljajući da je na pozorišnoj sceni umetničko delo u kojem su dozvoljena odstupanja od klasičnih uzusa biografskih činjenica. Laušević im se u tom trenutku obratio: “Ja vas najlepše molim da svoj sud, ma kakav on bio, sačuvate za kraj predstave.“

“Tragično danas izgledaju snimci na kojima se čuje kako glasovi glumaca pokušavaju da nadjačaju glasove rulje; tragično izgleda izlazak Aleksandra Berčeka na scenu i pokušaj da umiri publiku; tragično je svedočenje o tome kako je Milena Dravić otišla na galeriju u mirovnu misiju. Najjezivija i gotovo proročanska je scena kada Laušević, u srednjovekovnom kostimu, s rukom na grudima i uplakanim glumcima iza sebe, smirenim glasom izgovara: ’Odigraćemo celu predstavu. Niste vi veći Srbi ni od mene, ni od Siniše Kovačevića, ni od bilo kog učesnika ovde. Počećemo ispočetka’“, piše nedeljnik “Vreme“.

Zbogom, legendo

Tuga.

Tuga.

U fokusu 15.11.2023. 13:43

Zbogom, legendo

Foto

Posle toga Lauševićev život postao je pakao. Mada je veliki broj intelektualaca, umetnika, ali i kompletno sveštenstvo, osudio sraman čin Gavrilovića i “njegove dece“, pripadnici Srpskog omladinskog bloka i Srpske svetosavske stranke su tek tad počeli da proganjaju Lauševića, prekidali su mu predstave, čekali ga ispred stana, pretili smrću njemu i njegovoj porodici… Mada, nemali broj uglednika ondašnjeg Beograda osudio je predstavu, iako je nisu gledali.

“Da nije bilo te noći, ne bih dobijao pretnje da ću biti likvidiran. Iz istog razloga vrlo brzo posle ovog događaja ću, po savetu policije, kupiti pištolj, a posle još jednog nemilog događaja u ’Bojanu Stupici’, dakle, ponovo pod istim krovom, taj isti i početi da stalno nosim sa sobom u kožnoj torbi“, opisao je početak svoje tragedije.

Naime, u noći između 30. i 31. jula 1993. godine, Žarko Laušević i njegov brat Branimir učestvovali su u tuči u blizini podgoričkog lokala “Epl“, tokom koje je Žarko iz svog pištolja CZ99 ubio Dragora Pejovića i Radovana Vučinića, a teško ranio Andriju Kažića. Žarka i njegovog pet godina starijeg brata Branimira, zvanog Mili, napala je grupa huligana. Glumac je ubio napadače. Zbog dvostrukog ubistva osuđen je na 15 godina zatvora. Ta je presuda, posle žalbe, potvrđena 1994. godine, a kaznu je izdržavao u Spužu i u Požarevcu.

O tome – koliko i na koji način se dvostruko ubistvo može vezivati sa “unapred ispisanom“ sudbinom i događajima iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta tri godine ranije – razgovaramo sa univerzitetskim profesorom, psihologom, Žarkom Trebješaninom.

“Nije veliki Čehov tek tako napisao ’ako u prvom činu predstave na zidu visi puška, ona će u trećem sigurno opaliti’. To se u neku ruku i dogodilo sa Žarkom Lauševićem, mada se ja nisam stručno preterano bavio konkretno tim događajem, ali su mi činjenice poznate. Mene u celoj priči zbunjuje podatak da je Lauševiću policija savetovala da ’kupi pištolj i da se brani’ jer mu je život ugrožen – pretili su mu ubistvom. Takav savet je najpre neprofesionalan, a nije ni dobronameran.“

Objašnjavam profesoru Trebješaninu da Žarko Laušević, privatno, nije bio bahat, daleko od toga da je bio nasilan. Naprotiv, bio je dobroćudan čak i posle ozbiljne količine alkohola (sretali smo se nevelik broj puta, šest-sedam, nebitno, u kafanama kad smo u alkoholu tražili rešenja planetarnih tajni. Upoznao nas je moj dragi kolega iz “Borbe“, pokojni Zoran Mandžuka), on je bio blaga, pitoma priroda. Prilazili su mu nepoznati ljudi, sa svakim je ljubazno popričao, častio ih pićem, u svojoj velikoj glumačkoj slavi nije bio nimalo različit od običnog sveta. Mada, nije bio ni kukavica…

“Slažem se, postoji tu izvesna logika, psiha ugroženog čoveka, pretili su mu smrću, sa tim se suočavao svaki dan. Nosio je pištolj svakodnevno… Kad se sve to složi, ima i te logične korelacije sa događajima iz JDP-a 1990. godine.“

Jesu te devedesete u Srbiji bile nabijene pogrešnim nacionalnim nabojem, ali čudi da pomenuti koji su protestovali tih godina nisu tražili zabranu sabranih dela Miloša Crnjanskog, koji je o Svetom Savi pisao kako ga slavimo isključivo kao velikog prosvetitelja, a on je, više nego njegov otac, stvorio tadašnju srpsku državu, crkvu naravno, ali i da malo ko zna, a niko ne pominje, da je on često predvodio i komandovao vojskom sa mačem u ruci. Profesor Trebješanin u šali dodaje da ti koji su protestovali u to vreme nisu čitali ta dokumenta.

Za poznatog beogradskog advokata i branioca Žarka Lauševića Tomu Filu nema dileme: “Da nije igrao u predstavi ’Sveti Sava’ ni bi ni u torbici nosio pištolj. Da mu se brava nije zaglavila, ne bi ni išao do kola. Plašio se da mu ga neko ne ukrade iz automobila. Bilo je to jedno od težih suđenja. Činilo mi se da su svi i sve protiv Lauševića. Govorili su o krvnoj osveti, o starijem bratu koji će to da doživi“, priseća se Fila za “Telegraf.rs“.

Fila podseća da je sve krenulo od lošeg zapisnika pa i od lokalnih medija u Crnoj Gori. “Predstavili su ga kao jednog siledžiju, kao i njegovog brata Branimira. Odmah nakon zločina kafana je prefarbana. Prikrivene su rupe od metaka. Tokom suđenja otkrio sam devet, oni su u zapisniku imali šest. Uradili su to kako bi ga prikazali u još gorem svetlu. Tvrdili su da je nakon dvostrukog ubistva izašao napolje i pucao u vazduh i rekao: ’Ima li još ko da ga ubijem.’ Ta verzija je bila i plasirana u javnost... Govorili su: ’Ha, ha, kakva nužna odbrana kada nisu imali ni penkalo, a ovaj potegao pištolj.’ Da vam još jedno kažem – kad politika i emocije uđu kroz vrata, pravda izlazi kroz prozor“, zaključuje Toma Fila.

Jedan ugledni diplomata (S. M., koristim njegove inicijale jer nemam dozvolu da koristim njegovu izjavu, a on je trenutno u dalekom inostranstvu), pričao mi je: “Bio sam prisutan tom nemilom događaju. Žarko Laušević i njegov brat svratili su u lokal da nešto pojedu. Kako su došli, trojica lokalnih momaka, sa već ozbiljnim krimi dosijeima, odmah su krenuli na Žarka i njegovog brata. Jedva su dočekali da poznatog i slavnog glumca maltretiraju. Počeli su da ih guraju, izazivaju, pa da ih šamaraju. Lauševići po svoj prilici nisu znali sa kim imaju posla, usledila je tuča koju nisu izazvali Lauševići... Žarko je potegao pištolj… Sve se pretvorilo u tragediju, stradala su dvojica napadača, treći ranjen, a jedna velika glumačka karijera i život uopšte pretvorili su se u pakao.“

Posle smrti Žarka Lauševića, kako i pripada, izgovoreno je mnogo lepih reči od njegovih kolega, a i medija. Svi dnevni listovi zabeležili su da su njegove najčešće reči pre smrti bile: “Samo želim da odem dostojanstveno!“

Pozorišna rediteljka i pisac Vida Ognjenović rekla je da je za nju glumac Žarko Laušević raskošna, mitska ličnost, kao i njihova predstava “Kanjoš Macedonović“, da nikada nije mogla da mu se obraća sa ti i da smatra “da nije umro od bolesti, već od – tuge“.

“O Lauševiću će se govoriti još dugo, a buduće generacije će biti začuđene i verovaće da je mitska ličnost, da tako jedna raskošna, svestrana i neobična nije mogla postojati u normalnom životu“, rekla je Ognjenovićeva.

Odlazak šmekera

Žarko Laušević

Žarko Laušević

Scena 17.11.2023. 07:00

Odlazak šmekera

Ognjenovićeva priča da joj je Žarko poslao tekst knjige “Godina prođe, dan nikada“ sa željom da mu kaže kako izgleda. “Bio je neobično osetljiva osoba. Stalno se bojao da je u autobiografskom pisanju u nečem preterivao, sebi popuštao, da nije negde sebe stavio u prvi plan i ulepšavao stvarnost i svoju ličnost... Laušević je u svemu voleo meru, imao je vrhunski ukus i smisao za finu ravnotežu u odnosu sa javnošću. Iz njegovog teksta se vidi da to piše zrela, stabilna osoba, koja analizira taj događaj. Ne zovem ga krivicom, ispostavilo se da to nije krivica, ali on ga je tako tretirao. Živeo je sa tim događajem u srcu, u ponašanju, na usnama“, navela je Vida Ognjenović.

Nešto slično o prijatelju i kolegi govori Branislav Lečić: “Žarko je imao takvu dušu, koja je zaista tako retka. Svakome kome Žarko bude falio preporučujem da pročita njegove knjige jer u njima se vidi način razmišljanja i odnos. On nikada nije previše pokazivao ništa od onoga što je bila njegova nesreća, nije pričao o tome. Nije pričao ni o bolesti. Do zadnjih trenutaka u toj priči sam komunicirao sa njim, nije pominjao to. On je u sebi nosio misao da treba slaviti život i da je on taj koji treba da nas vodi. I u tome je bio strašno inspirativan. Ta sudbina koju je doživeo je toliko bolna i teška. Nosio je u sebi nešto što takođe želim da istaknem, a to je seta. Kao da je negde u toj njegovoj poeziji života imao uvek neke tuge. I kao mlad, na akademiji. Žarko je ostvario fenomenalnu ulogu u poslednjem filmu, ja toplo preporučujem, pored njegovih silnih uloga, da pogledate ovu poslednju jer ta uloga je nekakva kruna i krug svega onoga što je on radio. Negde je tu zaokružio stvari i kao čovek i kao glumac svojom emocijom, svojim duhovnim odnosom prema samom liku koga je igrao, a bogami i glumački je uspeo da dosegne visine koje su inspiracija i nešto za pamćenje. Aplauz koji je on dobio na premijeri ’Heroja Halijarda’ je zaista bio preko mere, ako uopšte može da bude preko mere, a on je to napravio u tom filmu. To je njegova veličina. Vratila se ta ljubav bez koje on ne može ni da diše, ni da živi.“

Poznata beogradska novinarka i publicista Radmila Stanković radila je sa Lauševićem više intervjua. Družili su se, glumac joj je slao rukopise svojih knjiga da ih pročita, imao je poverenje u njeno literarno prepoznavanje. Ona je sa Lauševićem radila poslednji intervju pre njegovog odlaska u SAD 1999. godine.

“Taj prvi intervju koji je dao posle izlaska iz zatvora pre nego što je otišao u Ameriku radila sam za NIN. Tada je naš drug Gaga Nikolić rekao – hajde da daš intervju našoj drugarici Radi pa onda idi. Intervju smo uradili, poslala sam mu tekst na autorizaciju. Redakcija je rezervisala naslovnu stranu. On je meni vraćao nekoliko puta intervju, svaki put sve manji i sve kraći. I na kraju je moj divni, pokojni urednik Stevan Nikšić, čekajući krajnji trenutak rekao: ’Vidi, Rado, običaj je kada imaš naslovnu stranu da imaš unutra i tekst. Koliko on skraćuje, bojim se šta će ostati.’ Od mojih pet-šest strana, inicijalnih, ostala je samo jedna i po strana njegovog autorskog teksta. To više nije bio intervju. I on je rekao – jel’ može tako? Može, Žarko, sve je u redu, daj da izađu novine, ko boga te molim.

U ovoj poslednjoj knjizi ’Padre, idiote’, on je dao integralni tekst intervjua. Pošto ga nisam čitala dvadeset i kusur godina, sada kada sam ga pročitala videla sam zapravo kakvu je esenciju on ostavio, od svega onoga što smo mi pričali tada i koje je to njegovo, ne mogu da kažem iskupljenje, ali zaista nikada ništa nije bolje, tačnije, ubedljivije, optužujući sebe, ne praštajući zapravo sebi, rekao nego u tom svom tekstu.

Mislim da je razlog te tragedije što je to bilo prvi put da mu se desio taj drastični napad (prekid predstave ’Sveti Sava’), ali ne čak toliko napad na Žarka koji je igrao ulogu koju je igrao, nego je to bio jedan odvratan spin od strane nekog tadašnjeg popa, koji je u svemu tome na najstrašniji način igrao tu svoju ulogu, naravno i svih drugih okolo. Za Žarka je bilo neshvatljivo da je bio izložen nekakvom paradržavnom napadu, a da je zapravo nešto što je država sa druge strane prilično nezainteresovana. Tako su se oni ponašali, tako se država ponašala. Mislim da je to njega više pomerilo, pogodilo, nego kad bi to bio lični napad na njega.“

Radmila Stanković priča da je Žarkove knjige čitala u rukopisu i kaže da ne postoji veća kazna koja bi mu se mogla izreći od bilo koga, od onoga što je sam sebe kažnjavao pišući i opisujući tu tragediju. Svaki čas je tražio povod da se nečega seti da bi još jednom o tome govorio.

Ako hoćemo da prihvatimo tu njegovu istinu, ona je napisana. Ne znam da je to iko demantovao do sada. Ni zatvorenici koji su bili sa njim, ni čuvari, ni direktori zatvora, govorim do onih najnesrećnijih ljudi, a to je porodica ubijenih.

Pričajući o njegovom povratku glumi posle Amerike, Radmila Stanković priča o svojim dilemama, seća ga se kao mladog, lepog, darovitog i retko viđenog glumca. On je sad stariji 16 godina, prošao je kataklizmu. Kako izgleda i kako će igrati. Kaže da je Žarko imao čoveka od poverenja Miroslava Lekića, reditelja.

“Ja sam sa njim o tome dugo razgovarala. On je prihvatio scenario, što je bio njegov veliki povratak filmu – to je ’Smrdljiva bajka’. U početku sve je bilo pomalo čudno, dok nisam shvatila, zapravo trebalo se vratiti ulogom, a ne Žarkom. Znači lik, a ne Žarko. Mislim da je to bio jedan onako bezbolniji način da se vrati.“

Na kraju vraćajući se pitanju šta misli o Lauševićevoj rečenici – ovo je zemlja gde se u svemu kasni, samo se umire prevremeno – Radmila Stanković kaže: “Ja ne znam celokupno Njegoševo delo, ali ono što znam to meni neodoljivo liči na tu vrstu, hajde da kažem, pameti. Mudrosti.“

Otišao je prevremeno, veliki glumac čiju tragediju je najavila apsolutno pogrešna nacionalna politika, a o njemu, o sudbini i velikom talentu dugo će se pričati, ne samo na Akademiji za film.

"Nemojte da je neko suzu pustio. Ljutiće se Žarko" (FOTO)

Komemoracija

Komemoracija

U fokusu 20.11.2023. 13:39

"Nemojte da je neko suzu pustio. Ljutiće se Žarko" (FOTO)

Foto