Serija "Pad"
Godina prođe, bol nikad: Da li je vreme za seriju o Žarku Lauševiću?
Kada je vreme za suočavanje sa prošlošću – pitanje je na koje se, decenijama unazad, na ovim prostorima redovno pada. Na ovu strašnu činjenicu poslednjih godina, periodično, podsećali su nas i razni televizijski i filmski projekti – "Dara iz Jasenovca", "Quo Vadis, Aida", serija "Porodica"… Navedena ostvarenja pokazala su da nije prošlo dovoljno vremena za istorijsku distancu da bi o njima objektivno i bez strasti moglo da se govori.
Sa sličnom sudbinom mogla bi da se suoči i serija "Pad", ostvarenje reditelja Bojana Vuletića koje je rađeno po motivima knjige Žarka Lauševića "Godina prođe, dan nikad".
U seriji, koja će široj publici biti dostupna od 21. januara ove godine, biće prikazano ubistvo iz 1993. u kome je učestvovao poznati jugoslovenski glumac Ivan Maslać.
Iako je reditelj Vuletić svojevremeno objasnio da serija "Pad" nije klasična adaptacija književnog dela, već da predstavlja "slobodnu interpretaciju kako knjige tako i jednog tragičnog događaja koji je u stvari metafora tragičnog vremena koje je obeležilo devedesete godinine prošlog veka na ovim podnebljima", nema sumnje da će najveći deo publike u Ivanu Maslaću (koga tumači Milan Marić) videti Žarka Lauševića i podsetiti se događaja od pre gotovo tri decenije.
Bio je to događaj koji je u neku ruku promenio izgled domaće, ali i regionalne kinematografije, odvajajući, u tom trenutku, jednog od najtalentovanijih glumaca od pozorišta i filma.
O dvostrukom ubistvu iz samoodbrane koje je Laušević počinio 31. jula 1993. godine danima kasnije izveštavali su brojni domaći, regionalni, pa čak i strani mediji.
Sve je počelo kao koškanje ispred podgoričkog lokala "Epl", da bi zatim preraslo u tuču u kojoj su učestvovali Žarko, njegov brat Branimir Laušević, Dragomir Pejović (20), Radovan Vučinić (19) i Andrija Kažić. Završeno je tako što je Žarko Laušević u samoodbrani iz pištolja CZ-99 ubio Pejovića i Vučinića, a ranio Kažića.
Glumac je prvobitno osuđen na 15 godina zatvora, potom na 13, da bi presuda bila preinačena na četiri godine zbog dvostrukog ubistva u prekoračenju nužne odbrane. Budući da je Laušević u tom trenutku već odležao četiri godine i sedam meseci, pušten je na slobodu. Ubrzo nakon toga napustio je zemlju sa porodicom i preselio se u Njujork. Tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić pomilovao ga je 2011. godine. Laušević je od tada slobodan čovek.
Od 1993. pa do danas javnost bi se povremeno prisećala ovog događaja iz Podgorice kroz medije. Obično na godišnjice, kada bi se pričalo o krvnoj osveti, ili kada bi o tome govorile porodice nastradalih momaka.
Tako su, na primer, u julu 2009. godine sestre pokojnog Radovana Vučinića poslale pismo srpskoj javnosti u kome se navodi da je jedino očekivanje porodice da Žarko Laušević do kraja odsluži dosuđenu kaznu jer, kako su navele, ne ispunjava uslove za njeno smanjenje. Članovi porodica su se, ogorčeno, oglasili i nakon što je Tadić pomilovao Lauševića, ali i nakon što je poznati glumac izdao svoju prvu knjigu "Godina prođe, dan nikad".
Da li je, za porodice nastradalih, prošlo dovoljno godina za suočavanje sa prošlošću? Verovatno ne, niti će dok su živi. Međutim, na neki način će morati nakon što serija "Pad" osvane na televizijskim ekranima.
Problem sa ovakvim, ali i sličnim projektima jeste osetljivost i nemogućnost da se zadovolje potrebe i htenja obe strane, koje kada je u pitanju ubistvo svakako postoje. Pogotovo kada je centralna figura serije "Pad" glumac koji je, iako iz samoodbrane, ipak počinio dvostruko ubistvo i tako trajno unesrećio dve porodice. Žrtve su u drugom planu, na marginama, u mraku.
"Samo smo koristili neke motive iz knjige i neke delove tog štiva da napravimo svoju priču i svog junaka. Naš glavni lik u seriji je neki drugi glumac, Ivan Maslać, koji ima sličnosti sa elementima biografije glumca Žarka Lauševića. Ipak, u osnovi, naša serija govori o vremenu koje je iznedrilo mnoge tragedije, a između ostalog i ovaj slučaj kojim se mi bavimo", rekao je Vuletić svojevremeno.
Insistiranje na tome da su životne okolnosti devedesetih godina – raspad bivše Jugoslavije, rat, sankcije, siromaštvo, hiperinflacija, svakodnevno nasilje u celom društvu – uzrokovale mnoge tragedije (pa tako i onu u kojoj je Laušević učestvovao) preti da romantizuje celu priču, da joj da alibi.
A to svakako nije put ka suočavanju.
Serija "Pad" zasigurno ima sve elemente da doživi veliki uspeh. Reč je o istinitoj priči jednog od najpopularnijih glumaca na ovim prostorima, pokriva ubistvo, rađena je po motivima bestselera. Pitanje je samo kome je i da li je uopšte potrebna.
Šta je bio motiv?
Da publika zaviri u život poznatog glumca, da bolje razume tragičan događaj, da se objasni da pad može da se desi svakome ili da se rehabilituje Žarko Laušević? Ovo poslednje svakako nije potrebno jer je Laušević danas ravnopravan član javnog života. Uostalom, ko god je čitao Lauševićevu knjigu "Godina prođe, dan nikada" zna da on u njoj sebe nije štedeo. U njoj probija jedno jako obračunavanje sa samim sobom.
Zbog svega navedenog o seriji "Pad" će se verovatno pričati kao i o seriji "Porodica" ili filmovima "Quo Vadis, Aida" i "Dara iz Jasenovca". Kao o projektu koji nije ispunio uslov objektivnosti i koji pokriva događaj od kog nije prošlo dovoljno vremena. Dvostruko ubistvo iz samoodbrane koje je Laušević počinio samo je dve godine starije od Srebrenice, a sedam godina od Miloševićevog pada. Ukoliko je delu javnosti u Srbiji bilo rano da se nakon 25, odnosno 20 godina suoči sa ovim događajima, zašto neko misli da je prošlo dovoljno vremena da se porodice nastradalih crnogorskih momaka posredstvom malih ekrana suoče sa najbolnijim događajem u svojim životima.
Tačka na događaju iz Podgorice 1993. godine trebalo je da ostane tamo gde ju je Laušević postavio svojom prvom knjigom. Jer kao što je film "Quo Vadis, Aida" trebalo da snimi Srbin, a "Daru iz Jasenovca" i "Oluju" Hrvat, tako je i priču o suočavanju sa događajem koji je trajno promenio njegov život, ali i živote porodica nastradalih Dragomira Pejovića i Radovana Vučinića, trebalo da ispriča samo Žarko Laušević. Jer suočavanja sa događajima iz prošlosti samo na ovaj način imaju smisla.