INTERVJU BLAŽ KOTARAC: Ćosića može samo Jokić da nasledi

Svaki susret sa Blažom Kotarcem, nadimak Koki, pretvara se u večni trenutak nemerljivog zadovoljstva. Prijatelji kažu da je ljudina, moralni gorostas, gromada od čoveka s emocijom koja dostiže nebeske visine. Za one koji su zaboravili, Kotarac je i nekadašnji košarkaš plamenitog kova s atipičnom karijerom i levicom naštelovanom na pet brzina, koja nije znala da promaši. Takođe je i vrhunski intelektualac i znalac svog posla, što je mudro i uz dosta odricanja i truda ovekovečio diplomom Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

I danas, kad je uveliko zakoračio u osmu deceniju, život živi s osmehom i karakterom čoveka koji ne može i ne zna da se naljuti na drugog. Ljudi ga vole jer on voli ljude. Originalan je bio i ostao u mnogo čemu ili skoro u svemu. Kozer i bez zmije u džepu, uvek je raspoložen za kafanu, druženje i šalu na svoj i tuđ račun. Kaže:

"Da biste bili uspešni u životu, morate da budete levak, Škorpija u horoskopu i da vam je krvna grupa nulta. Kažu da u Japanu ljudi koji imaju nultu grupu imaju i prednost prilikom zapošljavanja. Navodno, organizovaniji su od onih drugih."

Osim Vas, ko još ispunjava ove uslove?

"Levak kao i ja bio je legendarni Radivoje Korać. Obojica smo u horoskopu Škorpije, za krvnu grupu ne znam."

Kad ste se najviše zbunili i nasmejali u životu?

"Kad sam odlučio da se ženim, pozovem na svadbu oca koji reče da neće da dođe. Pitam, ne verujući onom šta sam čuo, zašto, a on kaže zato što ti nisi bio na mojoj."

Povezane vesti - INTERVJU DRAGAN DŽAJIĆ: Dupla kruna je Zvezdin standard

U Vašoj Banjaluci još uvek Vas predstavljaju kao njihovog najboljeg košarkaša svih vremena.

"Jeste, u Banjaluci je sve počelo. Odigrao sam dve sezone, a onda, nameran da studiram, došao u Beograd. Položio sam prijemni na Građevinskom fakultetu, ali da bih studirao morao sam da igram košarku ili da radim nešto drugo."

Košarka je nudila nadu da je tako nešto moguće.

"Odem smelo u Partizan, kažem ko sam i šta sam a oni meni da im pored Bate Jalića ne treba i drugi Banjalučanin. Skupim hrabrosti, svratim i na Kalemegdan, znam da je tamo mladi Kapidžić, ali zašto da ne pokušam. Opet ništa, kažu da im ne treba igrač poput mene. Kasnije su i u Zvezdi i u Partizanu diskutovali na temu zašto nisam dobio šansu."

Zahvaljujući Voji Raičeviću, stigli ste u OKK Beograd.

"Baš tako, on je zamolio Šemu Trgovčevića da probam kod njih. Bio je septembar, dođem na trening, dobijem neke pocepane patike, trener je bio Toša Lazić. Gledaju me, zagledaju, ličio sam sebi na onog konja sa stočne pijace, ali moralo se tako, život je to. Posle me pitao Šema šta tražim, a ja kažem da sam upisao građevinu, da mi treba stipendija i studentski dom. I ja to dobijem. Od tada se i moj život u Beogradu sveo na trougao - Građevinski fakultet, Koraćeva avlija, Tašmajdan."

Priča se da ni u OKK Beogradu niste prošli iz prve.

"Prvi utisak sveo se na rečenicu da ne moram više da dolazim, ali je legendarni Ergić upitao trenera Lazića da li je možda primetio da je svaka lopta koju sam bacio ušla u koš. I tako sam dobio još jednu šansu, nastavio sam da treniram. I danas kažem: "Hvala Ergiću do neba". Zahvaljujući njegovom zapažanju, postao sam igrač OKK Beograda, redovno primao stipendiju, paralelno pohađao nastavu na fakultetu i trenirao, izrastao polako u igrača i čoveka. Studentski dom sam napustio tek kada sam diplomirao. Bilo je baš naporno, iz ove perspektive znam da sve ne bih ponovio.

Banjaluka, Beograd, Bursa, Banjaluka...

Da li ste primetili, svi gradovi u kojima sam igrao imaju početno slovo B. Možda i tu ima neke simbolike, valjalo bi istražiti. Počeo sam karijeru u Borcu, nastavio u OKK Beogradu i igrao dve sezone u Tofašu. Posle toga vratio sam se u Borac i zatvorio krug karijere. Ovi što danas igraju, u toku sezone promene više klubova nego što sam ih ja promenio za ceo život, tako da na kraju zaborave gde su počeli prvenstvo."

U dresu OKK Beograda odigrali ste 246 zvaničnih utakmica s prosekom od 20 i malo više koševa po utakmici. Bili ste i jedan od najboljih svih vremena koji je igrao u Koraćevoj avliji, ali i jedan od nenadmašnih poentera svog vremena.

"Da sam davao koševe, jesam. Znalo se unapred: Mišović iz Borca, Plećaš iz Lokomotive i ja. Ukoliko ne odigraš jednu od utakmica, oni ti pobegnu na listi košgetera za 50 i više koševa. Bila su to ona vremena kada nije bilo trojke, ali i kada smo imali prosek od 30 i više koševa po meču. Bilo je i utakmica sa 50 postignutih koševa, imali smo i naš interni "Klub 50", radovali se kad su nam se pridružili Simonović, Kapidžić..."

Rekord karijere su bila 53 koša na utakmici u Zrenjaninu. Onaj poslednji je bio koš iza table.

"Igralo se pretposlednje kolo šampionata, mi smo morali u Zrenjanin, a sarajevska Bosna, koju je tada trenirao moj dojučerašnji klupski drug Boša Tanjević, trebalo je da igra u Karlovcu protiv Željezničara. Računica je bila ako mi izgubimo u Zrenjaninu, Bosna leti iz lige. Noć uoči utakmice zove me telefonom Boša i pita svašta i koješta a onda i da li ću igrati sutra. Kažem da hoću, a on zalupi slušalicu. Posle mi je pričao Žarko Varajić kako im je te noći govorio da Bosni sve zavisi od naše utakmice, da ukoliko je igram OKK sigurno pobeđuje. A meni muka, sedam sezona smo igrali zajedno i on sada sumnja u mene."

I šta se dogodilo?

"Idemo u Zrenjanin, usput kažem sebi šta ako odigram loše, pričaće da sam prodao utakmicu. I tako krene. Postigao sam 53 koša, jeste, poslednji je bio preko table, publika je aplaudirala iako su svi navijali za Kombinat."

Povezane vesti - INTERVJU PROFESOR DR VLADIMIR KOPRIVICA: Najteže je napraviti pleja

Bosna je ostala i kasnije postala prvak države a onda i Evrope. Kombinat je ispao i nikada se više nije vratio u elitu.

"Baš tako. Bosna je posle toga postala i prvak, osvojila je Evropu. I danas u šali kažem Boši, baš smo se pre neki dan čuli, da nisam dao one koševe, ti bi dobio otkaz i nikada ne bi postao trener koji je trijumfovao u Evropi.

Klupska karijera bila je impozantna, reprezentativna bez učešća i medalje na najvećim takmičenjima.

Osvojio sam sa OKK Beogradom šampionat Jugoslavije, nacionalni kup, delio svlačionicu sa asovima poput Koraća, Sije Nikolića, Trajka Rajkovića, Mome Pazmanja, Rajka Žižića, slušao savete sa klupe Bore Stankovića, Lazića, Pive Ivkovića..."

U Vaše vreme selektor reprezentacije bio je Ranko Žeravica. Imali ste neobičnu priču...

" Ranko Žeravica je Jelovca i mene 1968. uvrstio na širi spisak reprezentativaca. Trenirali smo u Košutnjaku, meni je to odgovaralo, gore je bila bolja hrana nego u Domu studenata. Bila je to ona Koraćeva generacija koja se pripremala za čuveni prijateljski meč sa Amerikancima na Tašmajdanu. Gledao sam tu utakmicu sa tribina."

Priča se i danas da ste sutradan sa tašmajdanskog bazena, u papučama, stigli na aerodrom i...

"Jeste, putovalo se u Rusiju, tamo se te 1968. posle utakmice u Beogradu igrao tromeč Jugoslavija, Amerika, SSSR. Ja sam i dalje u domu, odem ujutro na Taš da plivam. U bazenu me zatekne Zoran Marojević, kaže Korać otkazao, Žeravica naredio da me nađe i dovede na aerodrom. Pre toga je svratio i u dom, pokupio neke moje stvari, uzeo pasoš. Ja u papučama sedam u taksi, posle tri sata eto mene u Rusiji, u Moskvi. Tako sam zaigrao za reprezentaciju Jugoslavije."

Zanimljiva je i priča iz Izmira sa košarkaške Balkanijade.

"Korać se tog leta oprostio, dres sa brojem pet ostavio je meni i u klubu i u reprezentaciji. Odemo u Izmir, Turci jaki, te godine moćni i Bugari. Do finala sedim na klupi, gubimo u poluvremenu sa četiri razlike. Prilazi mi Žeravica i kaže da se spremim, da ulazim u igru. Za poluvreme ubacim 20 i nešto koševa i mi pobedimo i osvojimo zlato."

Uprkos svemu, nema Vas u reprezentaciji na EŠ u Napulju godinu dana kasnije...

"Sjajno sam trenirao i igrao te 1969. Ubeđen sam bio da idem u Napulj, osvojili su tamo srebro, ali dan uoči polaska Ranko kaže da ja ne putujem, da se u reprezentaciju vraća Petar Marter i da za mene nema mesta."

A onda dolazi 1970. i SP u Ljubljani, prva zlatna medalja za Jugoslaviju u istoriji. I opet bez Vas.

" Igranka se nastavlja. Prošao sam kompletne pripreme, na poslednjem sastanku Ranko Žeravica kaže da sam prva rezerva. Ja u čudu, kažem kad je tako, vraćam se u Beograd, apsolvent sam na fakultetu, treba da polažem ispite, ako bude trebalo, ja ću doći. Krenem da se pozdravljam, znao sam da se osvaja medalja, da gubim mnogo u životu, momci neraspoloženi, Ćosić je i suzu pustio, žao im, ipak bili smo tri godine nerazdvojni. U holu hotela Ranko i ja. Kaže: "Jednog dana ću ti reći zašto". Nikad mi nije rekao."

Povezane vesti - INTERVJU ZORAN MOKA SLAVNIĆ: Sujeta je zaje*ana u sportu

Pričalo se da je za sve bio kriv Stane Dolanc, političar kome je sve bilo dozvoljeno, da je forsirao Slovence, zahtevao da igra Žorga...

"Ne znam to za Dolanca, ljudi svašta pričaju. Žorga je bio jedan tip igrača, ja drugi, on je imao svoj stil, ja sam mogao da se prilagodim. Meni je bilo mesto umesto Trajka Rajkovića. Igrali smo u istom klubu, bili veliki prijatelji, cimeri na pripremama uoči SP u Ljubljani. Smatrao sam da je nekorektno da ja prijavim da dođe Hitna pomoć, da ga vodi sa priprema. Da sam to uradio, možda bih mu spasao život, umro je 20 dana posle toga. Možda je trebalo da to uradim u njegovom interesu, ali onda bi to ispalo kako sam sve uradio da bih uzeo njegovo mesto u reprezentaciji. Sad znam da je Trajko bio bolestan, da je trebalo da ide na preglede i da mu se spase život."

Ako niste zvali Hitnu pomoć, zašto niste pozvali lekare reprezentacije?

"Naravno da jesam. U martu smo bili u Badklajnkirhemu, nas 15. Trajko i ja smo cimeri, pripreme u punom jeku, sneg do grla, Trajku loše, temperatura, malaksalost, pije neke tablete. Brate rođeni, nije to dobro, zovem doktora, on ga pregleda i kaže biće sve u redu. Vraćamo se u Ljubljanu, sa Trajkom sam 24 sata dnevno, dolazi 1. maj, idemo u Zagreb na završni turnir uoči SP u Ljubljani. Bili smo u hotelu „Sport", sobe su imale kreveta za nas košarkaše. On leži i jauče kao malo dete, kažem doktoru da mu nije dobro a ovaj uzme neku spravicu za masažu..."

I sa Radivojem Koraćem ste bili nerazdvojni. Trebalo je da zajedno iz Sarajeva krenete za Beograd tog kobnog dana.

"Takav je bio dogovor. Noć uoči ja mu predložim da odemo u Banjaluku do mojih, da samo svratimo da ih vidim, ali on kaže idi ti vozom večeras, a ja sutra moram u Beograd, imam zakazan neki intervju. Tako i uradim, nešto me vuklo da odem u Banjaluku, ni danas ne znam šta."

Među poslednjima ste razgovarali i sa legendarnim Rajkom Žižićem...

"Prikupljali smo dozvole za našu klupsku košarkašku dvoranu u Koraćevoj avliji, nije mu bilo dobro, pitao je da li imam „brufen". Kažem mu i da imam da mu ne bih dao, da je bolje da ode odmah kod lekara, on to i uradi a ovaj mu kaže da hitno mora u bolnicu. Uzeo je taksi da ode kući po pidžamu i u taksiju je umro."

OKK Beograd je bio veliki klub, tim velikih igrača, klub u kome su stasavale ne samo igračke već i trenerske legende. Kako je propao?

"Igrao sam sa tri generacije. Kakvi su to bili košarkaši i ljudi, reprezentativci. Bilo je i dana kada su u prvoj reprezentativnoj petorci bila najmanje tri a ponekad i četiri igrača OKK Beograda. Igrali smo i jaku ligu, prvak je imao bar pet ili šest poraza u 22 utakmice. Bili smo i treći klub Beograda, košarkaški boemi. Zvezda i Partizan su imali publiku, mi i Radnički nismo, ali kada se ova četiri kluba međusobno sastaju, nije se nikad znalo ko će da pobedi. Nama je bilo teško i da nađemo sponzora, četiri kluba je bilo mnogo i za Beograd. Da bismo ojačali, Živko Mučalov, predsednik Sportskog društva, predloži da napravimo dvoranu. U celoj priči sam i ja kao inženjer, počnemo da skupljamo dozvole, ali to je i vreme kada politika čini svoje. Posao nismo završili, ali ima nade. Klub je sada preuzeo nekadašnji as Zoran Radović, priču posle 25 godina privodi kraju, Beograd bi uskoro trebalo da dobije halu u plavom, a OKK Beograd da postane moćan klub kao nekada."

Halu u plavom?

"Da, plavi iz Koraćeve avlije bi trebalo da dobiju halu u plavom. Plavi su i zidovi i tribine i parket..."

Nekada su se plavi družili, ponajviše fudbaleri i košarkaši, Vi ste čak dobili poziv Gojka Zeca da postanete fudbaler.

"Dobro smo igrali fudbal, svi smo dobro igrali. Nedo Subotić, ja i ostali često smo odmeravali snage sa drugarima iz OFK Beograda. Na drugoj strani su bili Slobodan Santrač, Ilija Petković, Kića Mitrović... Dogovor je bio ako izgubimo u fudbalu sa tri razlike, onda u revanšu na košarkaškom terenu moramo da pobedimo sa 30 razlike. Gojko Zec je to pratio, ponuda je bila i zaista više nego ozbiljna, da sam prihvatio, možda bih bio golgeter."

Ozbiljna je bila ponuda i iz Splita. Koliko znam, trebalo je da pojačate Jugoplastiku, dobijete stan, novac...

"Bilo je to negde sedamdesetih godina. Splićani su imali Šolmana, Skansija, Tvrdića, nedostajao im je neko na desnoj strani. Igrao sam za njih neke prijateljske utakmice, znali su da leto provodim u Makarskoj, dođu najviđeniji ljudi iz uprave jedan dan po mene, odemo na ručak u Omiš, oni konkretni, dali su mi i obećanje da će završiti sve oko ispisnice. Ne znam šta da radim, apsolvent sam na fakultetu, pitam tadašnju devojku a sada suprugu, kažem da bih dobio stan, vrhunsku platu, da ozbiljno razmišljam, a ona mi kaže ti odluči. Odem u OKK, sve im ispričam, Živko Mučalov kaže strpi se, dobićeš stan do kraja godine. Ja se zahvalim Splićanima, a 20. decembra zaista dobijem stan. Posle sam malo i zaradio igrajući u Tofašu, u Turskoj, davao sam koševe i ostao upamćen kao najbolji strelac u istoriji kluba."

Volela Vas je lopta, uvek se odbijala tamo gde ste stajali. Igrali ste krilo, visoko skakali, ali i imali levicu koja se vešto provlačila kroz ruke rivala.

"Čovek mora da se rodi za neke stvari. Intuicija me je vodila, uz napomenu da sam se za svaku utakmicu pripremao i maksimalno koncentrisao. Postojale su dve stvari. Prvo sam razmišljao protiv koga igram i kako ću da igram. U Zvezdi je to bio Kapidžić, ponekad Sarjanović, u Olimpiji Žorga. Poznavali smo se, sa sobom sam se dogovarao kako da krenem protiv njih. Druga stvar je bio izlazak na teren. Svi su se istezali a ja sam tražio da probam obruč. Znao sam i to da ako mi se na zagrevanju lopta lepi za dlan, da ću postići bar 30 koševa. I ta levica, tih pet brzina, stvar je koncentracije. Ulazio sam među igrače, ispravljao ili savijao lakat, tražio prolaz za loptu i pogađao."

Ko Vam je bio najdraži saigrač?

"Svi su bili sjajni. Mi se i danas družimo, mnogi nam zavide zbog toga. Kad gledate ove naše fotografije, na dogovorenu večeru ne dođe samo onaj ko je umro. Nasledili smo od onih prethodnih generacija neke lepe navike boema. Sva nam se dešavalo u onom trouglu, noću smo posle treninga odlazili u „Poslednju šansu" na Tašmajdanu, tad sem njih niko nije radio posle 11 sati. Družili smo se međusobno, ali i sa glumcima. Pera Kralj i Zoran Radmilović su bili naši drugari, u "Lasti" su sedeli takođe oni pravi, od Miše Radana pa nadalje. Nedostaje mi i danas Predrag Ejdus, stanovao je preko puta Taša, čekam svakog časa da naiđe. I on i legendarni odbojkaš Laza Grozdanović, koji je takođe iz ovog kraja."

Mnogo generacija, mnogo košarkaša, majstora i velemajstora. Ko je za Vas najbolji na ovim košarkaškim prostorima svih vremena?

"Krešimir Ćosić, on je jedan jedini, neponovljiv. Bili smo i saigrači, cimeri, upoznao sam njegovu inteligenciju, razmišljanje... Prosto je neverovatno šta je sve mogao u košarci sa onom visinom. Koračao je kao čovek i igrao košarku decenijama ispred svog vremena. Evo, tek posle 40 godina pojavio se košarkaš koji liči na Ćosu. Mislim na Jokića. "