INTERVJU ZORAN MOKA SLAVNIĆ: Sujeta je zaje*ana u sportu

INTERVJU ZORAN MOKA SLAVNIĆ: Sujeta je zaje*ana u sportu

Foto: Oksana Skendžić


Zoran – Moka Slavnić je tokom košarkaške karijere osvojio sve i jedan je od retkih koji time može da se pohvali. Evropski je, svetski i olimpijski šampion, deo zlatne generacije, član Kuće slavnih. Iako to rezultati ne potvrđuju, ništa manje uspešan nije bio ni kao trener. Klubovima koje je vodio umesto trofeja u amanet je ostavljao igrače, neke od najvećih koje je Jugoslavija videla. Ukratko, Moka u obe svoje uloge bio je deo najsjajnijeg doba jugoslovenske košarke. Slavnić tokom razgovora za “Ekspres” često, direktno ili indirektno, podseća na svoj doprinos košarci sa ovih prostora. Neki bi razlog tome pronašli u egu, međutim, istina verovatno leži u njegovoj jugonostalgičnosti koju ne krije. Razgovor započinjemo upravo o jugoslovenskoj školi košarke, odnosno šta ju je, po njegovom mišljenju, izdvajalo u odnosu na druge.
“Neko je rekao da brže razmišljamo od drugih, plus kreacija, rad i talenat koji je neizostavan. Jugoslovenska škola košarke se prenosila sa selektora na njegovog pomoćnika i tako redom. To je taj kontinuitet. Zato je dobro što su naša prva tri velika trenera bila toliko različita. To vam je kao i sa Jugoslavijom. Ona je upravo zbog svoje različitosti bila toliko lepa i velika. Zato sam jugonostalgičan.”

Foto Oksana Skendžić

Foto Oksana Skendžić

Imali ste sreću da sarađujete sa verovatno tri najbolja trenera sa ovih prostora – Nikolićem, Žeravicom, Novoselom. Šta ste od njih naučili? Kako je izgledalo raditi sa njima?

“Sva trojica su bila različita i kao ljudi i kao treneri, stručnjaci, vizionari… Aleksandar Nikolić je bio jedan gospodin starog kova. I sam je rekao da jedino što nikada nije uspeo jeste da ostvari malo intimniji odnos sa igračima. Po tom pitanju je bio tvrd. Nikolić predstavlja početak uspeha naše košarke. Imali smo odličan odnos. On je bio takav gospodin da možeš da budeš samo seljak ukoliko bi ga uvredio. Ranko Žeravica je bio suprotnost – opasniji, ratoborniji, izuzetno važan stručnjak… Priznat. Sve ovo izlazi iz usta čoveka koga je mogao da zavije u crnilo. Ja sam postao deo reprezentacije, kod Novosela, u 24. godini, kada ljudi ostavljaju šah. Međutim, bez obzira na to, Žeravica je ostavio jako snažan utisak na mene. Treći i najbolji je naravno Novosel. Najbolji jer je pronašao formulu kako tući Ruse. Prva dva trenera su bila slična ruskim, dok je Novosel stvorio filozofiju čiji sam realizator bio ja. Zbog toga me je i uzeo. Naravno, uz Kićanovića, Ćosića i Delipašića, Jerkova, Dalipagića… Sa Novoselom sam imao daleko najbolji odnos – on je izmislio mene, a ja sam izmislio njega. Možda ne bi bilo priče o Slavniću da nije došao Novosel.”

Prepoznajete li u svojoj trenerskoj filozofiji njihov pečat?

“Moj moto je bio sve je to samo igra (ali da budemo najbolji). Kao trener sam igračima uvek govorio da moraju da budu pošteni, da se ne prave da su veći mangupi od mene i da tako nikada nećemo imati problema. Ja ću da smislim, a oni samo treba da realizuju.”

Na kog igrača kojeg ste trenirali ste najponosniji?

“Treba da budeš najponosniji na one igrače koji su postali svetski asovi, a možda su bili manje talentovani od drugih . Jer što je igrač talentovaniji, to trener ima manje posla. Dražen, Kukoč, Rađa, Đorđević… neka to bude taj poker igrača kojima sam na različite načine pomogao. Draženu sam sa 14,5 godina dao šansu da bude prvotimac u vreme velike Jugoslavije. On je upijao svaki moj pokret. Kada biste postavili dva televizora, jedan pored drugog, shvatili biste koliko je to zapanjujuća sličnost. Sa Kukočem i Rađom sam manje radio, svega godinu dana. Međutim, obojici sam dao po jednu fintu koju su celog života koristili. Đorđeviću sam sa 17 godina dao šansu u Partizanu. U početku sam morao da ga smirujem, dobijao je nervne slomove kada bi pogrešio, na šta sam mu govorio da je važno da je video grešku. Ljudski su mi različito dragi.”

Foto Oksana Skendžić

Foto Oksana Skendžić

Koji je najdraži?

“Samo ti pitaj…”

Vaše izjave su i ranije bile takve da se stiče utisak da ste razočarani odnosom, ali i načinom na koji ste priznati kod vaših kolega i igrača koje ste stvorili. Isticali ste da se Teodosić, kada ste Vi u pitanju, nije ponašao adekvatno. Zašto imate takav stav?

“Po pitanju Teodosića ne bih imao šta da dodam jer je to apsolutno tako. Šta ja da kažem ako je već čoveku neprijatno da prizna da mu je neko pomogao… Valjda treba da bude obrnuto – da zahvali čak i ukoliko nije toliko potrebno. Pogotovo kod odnosa trenera i plejmejkera. To je spona koja ne sme nikada da pukne. Ona je najjača u svakom timu. Što se tiče kolega, ne treba ja da tražim nikakvo priznanje jer sam svestan šta sam kao trener dao. Više sam razočaran i iznenađen… Znate, Miloš Teodosić zahvaljuje Dudi Ivkoviću na tome, kako kaže, što mu je on otvorio vrata Evrope… Alo, dečko, ja sam ti ta vrata otvorio 2007. godine. On se u životu nije zahvalio na tome. Mene to ne interesuje, ali ako ćemo da pričamo iskreno, onda su stvari takve.”

Povezane vesti – INTERVJU JANKO TIPSAREVIĆ: Kasno sam “provalio” igricu

Niste spomenuti ni u filmu o Draženu…

“Govorili su ljudi koji nemaju veze sa njim. Šta će Divac u tom filmu?”

Zar nisu bili prijatelji?

“Zbog čega onda kada je Divac prilikom gostovanja Portlandu čekao Dražena ispred svlačionice ovaj nije hteo da izađe da se pozdravi sa njim? Divac kroz film hoće da izgladi odnose, ali ne radi se to tako… Ima tu još osoba koje su pričale o Draženu u tom filmu a ne bi trebalo. Ko treba da govori o Draženu ako ne njegov prvi trener, onaj sa kojim je stekao slavu.”

 Foto Oksana Skendžić

Foto Oksana Skendžić

U Crvenoj zvezdi ste bili 15 godina, zašto vas nema u klubu?

“To nije pitanje za mene. Razne su priče. Možda nisam stručnjak koji je potreban Zvezdi. Zvali su me izdajicom jer sam dva puta bio u Partizanu, u redu ako je to tako. Malo je čudno, ali dobro. Ja sam u Partizan i odlazio upravo u trenucima kada me Zvezda nije zvala. Bila mi je želja da u Zvezdi završim karijeru i da tu otpočnem trenerski posao.”

Nije bilo sukoba sa Nebojšom Čovićem?

“To što Čović misli da ukoliko ja dođem neće biti dovoljno svetla za njega, to je njegov problem. Mi smo nekada bili jako dobri. Sujeta je zaje*ana u sportu. On smatra da mu Slavnić nije potreban i to je u redu. Imam 70 godina, mene više niko ne može da uvredi. Nemam više šta da izgubim ukoliko do sada nisam trebao nešto da dobijem. To je slučaj zemalja u tranziciji, gde ljudi nikada ne bi došli do nekih pozicija da nije nove države. Mi koji izazivamo jugonostalgiju, nismo preterano popularni vodećim establišmentima – Slovenija, Hrvatska, Srbija, Bosna… Zbog toga i jesmo na marginama. Nepravde je u životu na svakom ćošku, tako da koga je briga da li je Slavnić u Crvenoj zvezdi, osim iskrenih zvezdaša.”

Povezane vesti – INTERVJU VLADIMIR KUZMANOVIĆ: Kokoškov nema Dončića, ali ima Bogdanovića

Smatrate li da ste pretrpeli mnogo nepravde u životu?

“Šta znači nepravda. Jedan nije video da treba da budem u reprezentaciji, ali sam je ipak sačekao sa 24 godine. Nema tu nepravde, radi se o ponudi i potražnji. Ali ako su lični animoziteti vodeći prema nekome ko treba da dođe, to nije dobro po taj klub. Tako je bilo u slučaju Crvene zvezde pa je 13 godina bila u senci Partizana. Ja to ne gledam kao nepravdu. To su ljudi sa nedovoljno sportskog pedigrea i ne vide da možeš da pomogneš klubu i da si tu. Ne samo kao prvi trener. Johan Krojf je bio siva eminencija Barselone 20 godina, ne kao trener već kao savetnik… Pre par godina sam to pomislio za sebe, možda ću i ja nekome biti savetnik. Ali još to nisam doživeo.”

social-network-post-1920x10802-710x399

Kada biste morali da ocenite, da li sebe smatrate boljim trenerom ili igračem?

“Kolektivni sport ima jednu manu, ali i jednu vrlinu u odnosu na individualni. Kolektivni sport te uči da deliš kako dobro, tako i loše. Dok je loša strana da se prilikom dobrog rezultata za njega ogrebe i onaj pojedinac koji to možda i nije zaslužio. Imao sam sreću da igram u generaciji koja je bila najbolja. U takvoj situaciji imao sam sreću da se ogrebem za slavu – da li je ona bila ravnopravno raspoređena ili ne, to više nije bitno. Kao trener u stvaralačkom smislu sam se apsolutno ostvario i tu sam izuzetno zadovoljan. Rezultatski nije bilo toliko uspešno. Jedanput je Saša Đorđević rekao da Moka Slavnić vidi tri godine unapred, ja se mislim – dečko, nemoj da me potcenjuješ, vidim barem pet. Šalim se naravno, ali igrači koji su se razvili dok sam im ja bio trener potvrđuju da nisam protraćio gotovo 40 godina. Mislim da sam individualno dao mnogo više, dok sam kao igrač bio lider i vođa najsjajnijih. Rodio sam se u pravo vreme.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar