INTERVJU PROFESOR DR VLADIMIR KOPRIVICA: Najteže je napraviti pleja

INTERVJU PROFESOR DR VLADIMIR KOPRIVICA: Najteže je napraviti pleja

Foto: Oksana Skendžić


Svaki razgovor sa profesorom dr Vladimirom Koprivicom, makar to bilo i obično ćaskanje, pretvara se u istinsko zadovoljstvo. Njegova razmišljanja su pametnom dobar putokaz, a životno iskustvo lekcija čak i za onog ko se ne može pohvaliti ličnom mudrošću. Čovek iz stručnog štaba selektora košarkaške reprezentacije Igora Kokoškova o sebi s ponosom kazuje:

“Teško sam živeo, čak sam radio kao noćni portir i tako se izdržavao, osam godina sam išao u akcijaškim pantalonama jer druge nisam imao. Namestilo mi se da radim diplomski koji niko nije radio, da dođem na predmet za koji niko nije znao šta je, da se onda oženim i počnem da pravim kuću bez dinara, da prvog majstora dozovem tek kad je trebalo napraviti oluke. Izgleda da mi je bilo suđeno da tražim teži put.”

Vaš diplomski na fakultetu bio je gotovo revolucija. Naslov “Kondiciona priprema šahista” mnoge je zbunio.

“Voleo sam šah, taj rad je bio izazov za mene. Neke velemajstore sam zvao, sa nekima razgovarao, drugima sam slao anketu. U velikoj koverti je bila mala sa mojom adresom i markicom. Kad neko sve to pošalje, stvara se obaveza da se odgovori. Nisam ja to izmislio, to je bilo u metodologiji kako se testira putem pošte. Kad dobijete kovertu s markom, malo je sramota da ne odgovorite. Bavio sam se time šta je sedeći položaj, kakva je veza između kretanja i kondicije, pa sam video koliko se gubi na kilaži, pratio literaturu, razgovarao sa svima njima i onda došao do nekog rada. Ili konkretnog podatka da Svetozar Gligorić igrajući turnir izgubi oko 15 kilograma. Jednaka vrsta izazova bio je i ovaj moj predmet.”

Godinama ste na Fakultetu za fizičku kulturu bili šef Katedre na predmetu teorija sportskog treninga.

“Pre mene taj predmet je držao veliki i uvaženi kolega dr Dragan Petrović, koji ga je i izmislio. Znao je da treba da učimo o treningu, o tome smo znali malo, vrlo malo, a čak i taj deo koji smo učili meni je bio potpuno neprivlačan. Interesantno je kako život to okrene i onda se baš tim baviš, zavoleo sam to kasnije. Dođem, dakle, na jednu neuzoranu ledinu, pitam profesora Petrovića šta je to teorija a on kaže da ne zna, da i on uči. Ja pitam odakle učite, a on kaže da se snalazi. To njegovo ne znam i snalazim se dovelo me do one Andrićeve misli koju stalno citiram: “Kad nisam očajan, ne vredim ništa”.

Foto: Oksana Skendžić

Foto: Oksana Skendžić

Danas vredite puno, dokazali ste se i kao profesor i kao stručnjak za fizičku pripremu. Šta kaže teorija, da li bez fizičkog vaspitanja ima ozbiljnog sporta na nivou nacije?

“Sport i fizičko vaspitanje su jedna tema, jedno biće, samo su ciljevi različiti. Vežba se primenjuje u sportu, rekreaciji, fizičkom vaspitanju i svuda. To je osnovno sredstvo i sve je to međusobno povezano. Fizičko vaspitanje uspeva ako je dobar sport i rekreacija.”

Mladi beže od fizičkog vaspitanja, ali se uprkos svemu rado uključuju u sport. Šta je to što ih najviše motiviše?

“One godine kad smo ostali bez željenog rezultata na EŠ u košarci (2007) i izgubili sve tri utakmice još u grupi, te godine je broj upisanih u košarkaške škole ili klubove opao za 50 odsto u odnosu na neke prethodne. Zanimljiv je podatak i da su te iste godine naši košarkaši bili prvaci Evrope u svim mlađim kategorijama. Očigledno je da rezultati mladih kategorija ne motivišu buduće sportiste toliko koliko rezultati A selekcije u kojoj su njihovi idoli.”

Povezane vesti – INTERVJU VLADIMIR KUZMANOVIĆ: Kokoškov nema Dončića, ali ima Bogdanovića

Sport odavno nije samo sport već je sve više prilika da se što pre preko sporta dođe do novca.

“U psihologiji istraživanja se pokazalo, a znam to i iz svlačionice, da svaki sportista kome je novac bio prvi motiv nikad nije došao do novca, čak i kad bi imao sportski potencijal. Mogu i da navedem neka imena, ali to već ne bi bilo korektno. Ipak, jedan primer zaslužuje pažnju. Jednog ekstratalentovanog košarkaša, koji uzgred kao senior nije imao ni približno uspešnu karijeru kakvu je mogao, Dule Vujošević je želeo još kao juniora da dovede u Partizan. Upozorio sam ga da taj momak, uprkos vanserijskom talentu kojim je bukvalno zadivio Evropu i posle stigao do Reala, nije za crno-bele. Zašto? Zato što je Vujošević tražio ljude koji su bili orijentisani na to da rade a ne na to koliko će da zarade. U to vreme u Partizanu nije bilo ni novca, treniralo se u hladnom „Pioniru”, ali se radilo maksimalno posvećeno. Interesantno je kako se kad se nešto nema kod igrača probudi motiv.”

Zaključak bi mogao da bude da uslovi baš i nisu sve.

“I nisu. U isto vreme vršački Hemofarm je imao sve, od tople dvorane do novca i dobre ekipe, ali su stalno bili nešto nezadovoljni. Podsetiću i na američke boksere. Kad su iz podruma izašli u one fine i mirišljave sale i dvorane, Amerika je ostala bez velikih boksera, šampiona kakve je nekada imala. Legendarni profesor Aleksandar Petrović je u Ćupriji u uslovima koji to nisu bili stvarao šampione i svetske atletske rekordere. Kod svojih takmičara vešto je radio na jačanju volje, to je bio sportski motiv, a kad nije prisutan sportski motiv, kad je motiv novac, onda je sve drugačije.”

Ponovo ste u Partizanu u ulozi kondicionog trenera, Trinkijeri kaže da ste jedan od najboljih na svetu.

“Veliki je svet. Takođe moram da bude iskren i da kažem kako mi komplimenti ove vrste više ne prijaju. Da sam mlad, ja bih zbog svega verovatno porastao. Jedna indijska mudrost kaže: “Kad sebi pripišete u zaslugu što kiša pada pa će nešto da nikne, onda očekujte i da vas obese kad krenu poplave ili suše”. Ja uvek tako razmišljam, kad me neko hvali, to je strašna obaveza.”

Foto: Oksana Skendžić

Foto: Oksana Skendžić

Trinkijeri je rekao svoje, a šta Vi mislite o Trinkijeriju?

” On je neobična pojava za ove naše prostore. Kad sam počeo sa njim da radim, postavio mi je nekoliko pitanja, ali ta pitanja nisu bila vezana za sport nego za naše srpsko nacionalno biće i to kako i zašto ratujemo, zbog čega se neke stvari dešavaju u Srbiji. Bile su tu neke njegove dileme, želeo je da čuje kako ja koji sam sa ovih prostora gledam na te neke stvari, to su bila neka psihosociološka pitanja, što samo govori o tom njegovom holističkom pristupu i celovitom sagledavanju onog što se dešava na terenu. To mu pomaže da bolje vidi, da spozna kako, koliko i na koji način može da utiče na našeg igrača. Spreman je za saradnju. Verovatno nijedan naš trener ne bi izrekao ono što je on izrekao za mene jer oni malo čuvaju taj svoj imidž i celovitu dominantnu poziciju. Sve je to potpuno logično, oni hoće to da kažu u nekoj meri, ali ne u meri u kojoj je to Trinkijeri izneo. Posle svakog treninga kaže mi hvala, a ja ne znam zašto mi to kaže.”

Višegodišnja saradnja sa Vujoševićem ima zasigurno posebno mesto u Vašoj karijeri?

“On je mlađi od mene, znam ga kad je bio student, rano je počeo da se bavi trenerskim poslom i pomogao sam mu u nekom smislu da malo drugačije gleda na trening. Njegova maksimalna posvećenost, skoro do samoubistva, fascinantna je. Takvu vrstu posvećenosti da čovek sve radi sa ciljem da dođe do rezultata ne vodeći računa o bilo kakvim posledicama po sebe retko se viđa. Još nešto. Svi ga vide kao čoveka koji vređa. Nisam nikada video da je vređao protivničke igrače ili protivničkog trenera, niti svoje igrače sem u onim situacijama kad su mu vređali košarku onakvom kakvom je on vidi. Dakle, ako je dogovorena košarka bila da moram da čuvam njegov levi ulaz i ja se pomerim i čuvam njegov desni, tog trenutka je on dobijao napade.

Povezane vesti – Duško Vujošević  COSA NOSTRA

To je Dule Vujošević koji je stvarno radio nemoguću misiju da dođe do rezultata i paralelno razvija mlade igrače. On je čovek koga treba stvarno ceniti tim pre jer je platio cenu tog svog emotivnog neverovatnog izliva prema drugim ljudima, prema mladim igračima. Pamtim jednu scenu na kraju sezone u kojoj smo postigli veliki rezultat i prvi put ušli među osam u Evropi. Sedeli smo u Partizanovim prostorijama i Dule je ušao, trebalo je da održi sastanak i da odgovor šta i kako u narednoj sezoni. Međutim, bio je nešto vidno potresen i samo je rekao jednu rečenicu: “Nemojte da bilo ko među vama pomisli da ga ne volim”. Izašao je sa suzama u očima. Bila je jedna neverovatna scena. Pored mene je sedeo igrač koji je bio prilično zapostavljen te godine, nije igrao skoro uopšte, ali mu je Dule posvećivao vreme. I njemu su pošle suze i samo je rekao: “Kakav car”.”

Da je znao engleski, kažu, bio bi jedan od najvećih evropskih trenera svih vremena.

“Pitanje je zašto je neko endemska biljka kako njega zovu. Pitanje je takođe koliko čovek može na tuđem jeziku da izrazi osećanja i kako to zvuči. Balkanska emocija je čudo. Radio sam s njim četiri godine u reprezentaciji Crne Gore. Jednog dana ga je boleo zub i taj trening je 30 odsto bio slabiji od prethodnog jer on nije mogao da kaže ono njegovo “hajde”, posle koga su svi za njega bili spremni da poginu na terenu. Na tom treningu on to nije mogao da izgovori. Ta njegova stimulacija glasom i vladavina prostorom i ljudima zbog glasa je mnogo značajna. I tu je taj sprski jezik, da je to na ruskom ili bilo kom drugom jeziku trebalo da kaže, to ne bi bilo to i on ne bi bio on. I još nešto. Dule Vujošević nije stvarao samo igrača već i trenere. Pored njega su stasali Jovanović, Đikić, Kesar i mnogi drugi. Obaveza je svakoga ko radi u sportu da ne gleda samo igrača ako je trener nego i druge trenere i da prati kako igrač stvara igrača i da mu to omogući.”

Kažu da tamo gde ste Vi, tu su i uspesi.

“I to je relativno, ali je i manje bitno od namere da promovišem model rada sa četiri ili pet ljudi u reprezentaciji koji rade na fizičkoj pripremi. Reprezentativci na pripreme i okupljanje dolaze iz različitih sredina, u različitom zdravstvenom stanju, kao i na različitom nivou pripremljenosti. Nemoguće je da jedan čovek napravi kvalitetne programe i da sve to kontroliše, pogotovo u situacijama kada je mnogo važno da se što pre dođe do ujednačavanja. Uoči priprema odbojkaške reprezentacije četvoricu kondicionih trenera poslali smo u Italiju, tamo većina reprezentativaca igra, popisali su programe koje rade, razgovarali sa njihovim trenerima i kondicionim trenerima. U torbi su još imali i upitnik koji je svaki reprezentativac popunio. Sve se to posle analiziralo. U Svetskoj ligi je igrao jedan tim, oni najbolji igrači dobili su po 10 ili 15 dana pauze.

Srećko Lisinac mi je posle rekao da je za sedam godina imao najviše tri slobodna dana. Sukcesivno su dolazili na pripreme i uključivali se u rad, a posle smo ih slali u Svetsku ligu da bismo na kraju oformili tim. Uz to, sa svakim od igrača radilo se i pojedinačno. Ja sam radio sa Kovačevićem, trebalo ga je uvesti u priču na pravi način, da ne bi šest meseci pauzirao jer je imao rupturu ramena. Dakle, sukcesivnim uvođenjem može da se dođe do dobre ekipne pripremljenosti. A da su bili dobro pripremljeni, jesu. Dva dana pre početka šampionata izneo sam neke pokazatelje. Zanimljivi su. Kažu da Kristijano Ronaldo iz mesta skače uvis 72 centimetra. Mi smo imali vertove, aparat koji se zadene u pojas i vrlo precizno meri visine odskoka. Bata Atanasijević je na poslednjoj proveri skakao 72, 75, 84, 80, 86… Svaki njegov skok je sa tom visinom ravan onom Ronaldovom. Ovo tek toliko da se zna.”

Povezane vesti – INTERVJU ZORAN MOKA SLAVNIĆ: Sujeta je zaje*ana u sportu

Ono što je danas Ronaldo u fudbalu nekada je bio Praja Dalipagić u košarci, koji je imao skok iz mesta nebu pod oblake.

“Uz maksimalno poštovanje, Praja danas ne bi mogao ono što je mogao onda. Recimo da ga čuva Jan Veseli koji skače isto kao on, a visok je 2,11, Dalipagić bi morao tri kruga da obiđe u borbi za prostor. Nekada je šut radio preko igrača. On jeste u svom vremenu dominirao ali danas to ne bi mogao. On takođe stalno govori kako nema šutera. Ima šutera. Novica Veličković je nedavno na treningu vezao 38 trojki, a nije šuter. Nekada je bila senzacija kad je Slobodan Nikolić iz Zvezde od 32 šuta za tri pogodio 30. Sad Novica od 38 ubaci 38 i to sa većeg rastojanja nego što je tada bila trojka i to nije senzacija već je nešto normalno.”

Uzeli ste za primer četvorke koje su uvek moćne ili imaju fantastičan šut.

“Milenko Topić je bio avangarda u ono vreme, imao je strašan šut. Kad smo mi bili svetski prvaci, on je napravio tu razliku, razvukao je tu odbranu, spolja je precizno šutirao. Četvorka mora danas spolja da šutira, nema više u sportu onih teških igrača, nema više Hrubeša u fudbalu ili Peruničića u rukometu, onih teških centara u košarci ili vaterpolu. U igrama danas dominiraju ljudi koji pri veliki brzinama imaju fantastičnu tehniku. Imaju brza rešenja, imaju više rešenja pri velikim brzinama. Ali to mora da se trenira i naša je nesreća što se kod nas sa decom to ne radi. Treneri ih odmah ubace u neki sistem i idu s njima na rezultat. A kad se ide na rezultat, čovek upotrebljava ono što zna i ta deca se više ne igraju. Neko je zaboravio da iz igre nastaje stvaralaštvo.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar