Kako je Kovid pobedio Zapad

Epidemiolozi još polemišu o tome ko je bio nulti pacijent, odnosno kom Kinezu je pripao maler da se prvi razboli od „vuhanske upale pluća“, kako je zaraza nazivana pre nego što je od Svetske zdravstvene organizacije novi koronavirus zvanično klasifikovan kao Covid-19. Pominje se više kandidata kojima je zajedničko da su iz Vuhana, modernog 11-milionskog kineskog grada čija se pijaca smatra za prvobitno izvorište zdravstvene krize koja je udarila u temelje naše civilizacije. Ono što je, međutim, izvesno, to je da je prva žrtva evidentirana 11. januara prošle godine.

Uveliko smo, dakle, u drugoj godini pandemije - „epidemije sa pasošem“ – koju je SZO proglasila lanjskog 11. marta, kada je na planeti bilo 118.000 obolelih u 110 zemalja. Napredovanje virusa od tog momenta moglo je da se prati na sajtu za „živu“ statistiku Worldometer (worldometers.info/coronavirus/), čiji je semafor na početku ove nedelje pokazivao broj od 123 miliona zaraženih, 2,74 miliona podleglih i 99 miliona dosad oporavljenih.

Povezane vesti - Vakcinaški rasizam

Iz pandemijskih podataka sa Worldometera mogu se izvlačiti razni zaključci, ali jedan koji je iznenađujući svakako je redosled virusom pogođenih zemalja. Na prvom mestu, po broju zaraženih, od samog početka je najveća svetska sila, SAD, dok je Kina, gde je sve počelo, tek na 87! A među prvih deset najpogođenijih su zemlje takođe sa najvećim finansijskim, tehnološkim i institucionalnim kapacitetima za suočavanje sa svakom krizom, pa i zdravstvenom: Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Italija i Španija, dakle, članice geopolitičkog kluba koji se najčešće karakteriše kao Zapad.

"Crni labud"

Na početku epidemije nametnuto je i pitanje da li se ona mogla predvideti, odnosno da li je „crni labud“ - metafora koju je skovao libansko-američki naučnik Nasim Nikolas Taleb, a koja označava neki nepredvidiv, redak i po posledicama katastrofičan događaj. Taleba je inspirisala činjenica da su do kasnog 17. veka Evropljani bili ubeđeni da su svi labudovi beli, što je promenjeno kada je jedan holandski istraživač u Australiji video i crnog labuda – i taj jedan je bio dovoljan da dokaže da nešto što dotle nije postojalo postoji.

Po Talebu, pandemija je „beli labud“, dakle ništa iznenađujuće i nešto što se moglo predvideti, pre svega zbog činjenice da je u ovom veku koji je tek načeo svoju treću deceniju, već bilo nekoliko zdravstvenih kriza. Prva, epidemija SARS virusa, takođe iz familije korona i poreklom iz Kine, protutnjala je 2002. i 2003, sejući „akutno respiratorni sindrom“ - ozbiljne i često fatalne teškoće sa disanjem. Zaustavljena je posle samo 8.422 smrtna slučaja (ali je virus opstao). Tokom 2009. i 2010. strah je izazivao svinjski grip, a od 2014. do 2016. Zapadnu Afriku je zahvatila ebola…

Taleb je još 2007. u svojoj knjizi „Crni labud“ upozorio da je generalno potcenjena opasnost koju nam donose prevelika povezanost i drastična ekspanzija transkontinentalnih putovanja, koja globalni sistem čine ranjivim, a učestale epidemije verovatnim. „Ja vidim rizik nekog veoma čudnog virusa koji će pogoditi celu planetu“, glasilo je jedno od njegovih proročanstava iz „Crnog labuda“, koje se, nažalost, obistinilo.

Na ovo upozorenje bilo je, doduše, nekoliko ozbiljnih reakcija. Čelnik SZO je 2018. najavio da „pustošna epidemija može u svakom momentu da izbije u nekoj zemlji i ubije milione, jer mi za tako nešto nismo pripremljeni“. Iste godine Bil Gejts je, kako je ovih dana podsetio jedan američki medij, pitanje „pripremljenosti za pandemiju“ predočio predsedniku Donaldu Trampu.

Glavni problem – i suština odgovora na pitanje zašto su upozorenja ignorisana – jeste u tome „što mi ne znamo šta ne znamo“, što nas, po Talebu, usmerava da se usredsredimo samo na ono što znamo.

Iluzija bogatih

Pored ovog generalnog konteksta, u traganju za odgovorom na pitanje zašto je Covid-19 pobedio Zapad, američki novinar Dejvid Valas Vels u opsežnom eseju objavljenom u prestižnom „Njujork magazinu“ ukazuje da u obzir treba uzeti i uljuljkanost ili, bolje reći, iluziju bogatih društava da su im materijalno bogatstvo, superiorno medicinsko znanje i visoka tehnologija neka vrsta polise osiguranja protiv masovnog zaražavanja (i umiranja). Mada je svaka zemlja (a u slučaju Evropske unije i geopolitički blok) u ovom pogledu imala svoje sistemske i političke specifičnosti, zajedničko svima dosad je bilo da su mere prevencije preduzimane kasno i da su po pravilu bile neadekvatne. Svugde se oklevalo sa priznanjem da je problem veliki i da izmiče kontroli, dok je paraliza u odlučivanju pravdana nedostatkom verodostojnih informacija. Rešenje je uvek očekivano „za mesec dana“ (a potom na isti rok odlagano), što je otupljivalo osećaj hitnosti. Ukratko, Zapad je Covid-19 predugo omalovažavao, pa je zbog toga krajnji rezultat (koji niko ne priznaje) – da je kapitulirao.

Povezane vesti - Zdravlje (ni)je samo za bogate

Pojedinačno, Amerika je doživela težak poraz svog sistema zato što je imala Trampa, koji je činio sve gorepomenuto: umanjivao opasnost (jer mu je u izbornoj godini to bilo politički potrebno), odbijao da nošenjem maske pruži primer sugrađanima, organizovao mitinge na kojima je učestvovao (da bi se u jednom momentu i sam zarazio), više je verovao svojim „instinktima“ nego epidemiološkim ekspertima (ekspertizu je omalovažavao i u svim drugim oblastima), dok kao lider nacije nije imao dovoljno autoriteta da inspiriše i podstakne guvernere federalnih država koji su imali više konkretnih ovlašćenja za nošenje sa pandemijom od njega.

Novi predsednik Džo Bajden u prvih sto dana nastoji da sanira ovu štetu, ali se pokazuje da je teško popraviti posledice poteza kojih je bilo isuviše malo i koji su vučeni tek kad bi dogorelo.

Bregzit

U Evropi, Britanija je bila preokupirana Bregzitom, mada se, kad je počela kampanja nacionalne imunizacije, prestrojila i u vakcinisanju postala šampion kontinenta.

Dok je Kina povlačila teške poteze, koji su u nekim slučajevima po svemu sudeći kršili ljudska prava njenih stanovnika, u EU je bila očigledna nespremnost da se pređe ta samo postavljena crvena linija, između ostalog, i zato što bi to moglo da bude priznanje da se dešava nešto što je izvan svake kontrole i što bi moglo da izazove paniku.

EU kao zajednica 27 država opredelila se za princip solidarnosti i musketarsko načelo svi za jednog, jedan za sve, pokazavši pritom mnogo više slabosti nego snage. Glavni problem je bio proces odlučivanja konsenzusom, koji se po pravilu ne sprovodi i kad se postigne. A postignuća su uglavnom izostajala.

Francuska je, na primer, održala lokalne izbore 15. marta prošle godine, na vrhuncu prvog talasa pandemije. Najveće neprijatno iznenađenje bila je Nemačka, koja je do pandemije, pa i u prvim mesecima njenog prispeća, ostavljala utisak društva sa fino podmazanim mehanizmima državnih institucija i kompetentnog političkog liderstva, oličenog u kancelarki Angeli Merkel. Pa ipak, tamo je dosad 2,7 miliona zaraženih i 75.000 podleglih, dok je broj umrlih na milion stanovnika 896. Dotle, ovaj broj je u Kini samo 3,36, u Singapuru oko 5, u Južnoj Koreji 32… A povrh svega, svakako nije kompliment za EU činjenica da su V. Britanija i SAD, u odnosu na broj stanovnika, dosad vakcinisale tri puta više svojih građana nego Nemačka i Francuska, iz čega je neizbežan zaključak da nešto nije u redu sa EU institucijama.

EU je sporo reagovala i kad je reč o odobravanju i nabavci vakcina, pokazujući oprez veći od neophodnog. Glavni regulator, Evropska agencija za lekove (EMA) verifikovala je samo četiri vakcine zapadnih farmaceutskih kuća, ignorišući one istočne, rusku i kineske. A kada je počelo vakcinisanje, tempo je bio četiri puta sporiji od britanskog, dok je Mađarska bila prva koja je u opticaj pustila i kinesku formulu, podstičući da o takvom rešenju razmišljaju i drugi.

Povezane vesti - FRANCUSKA ODLUČILA: Vakcina AstraZeneke bezbedna

Dosta konfuzije, koliko medicinske i naučne, toliko i političke, potom je stvorila suspenzija „Oksford/Astra-Zeneka“ vakcine, zbog nekoliko smrti starijih osoba kojima se posle pelcovanja fatalno zgrušavala krv. Na kraju zabrana je ukinuta, posle nalaza SZO da su koristi od te vakcine mnogo veće od eventualne štete, da je „Astra-Zeneka“, dakle, bezbedna, a panika neosnovana.

Potrajaće…

Kako pak pandemija utiče na oblikovanje novog svetskog poretka koji je u toku? Jedan od odgovora, člankom u prestižnom „Forinj afersu“, ponudio je američki politikolog Fransis Fukujama, autor čuvene teze o „kraju istorije“ koju je doneo pad Berlinskog zida. Po njemu, svaka kriza ostavlja značajne posledice koje najčešće nisu predviđane, što je primenljivo i na ovu.

U svojoj analizi, Fukujama polazi od konstatacije očiglednog: da su u dosadašnjem toku zaraze neke zemlje bile uspešnije od drugih, te da postoje svi uslovi da se takvi trendovi nastave. On takođe smatra da uspeh ili neuspeh u suočavanju sa pandemijom nije stvar prirode nekog režima: neke demokratije su se pokazale efikasnim, a neke nisu, što važi i za autokratije. Svugde je, međutim, recept za uspeh bila kombinacija tri faktora: kapaciteta države, odnosno kompetentnosti njene administracije, društvenog poverenja u vlast i efektivnog liderstva.

Sagledavajući neposrednu budućnost, Fukujama prognozira da će kriza potrajati i da će se to trajanje meriti godinama, a ne kvartalima, da će virus nastaviti da osvaja planetu ostavljajući više ili manje novih žrtava, a u svakom slučaju neće biti momenta proglašavanja globalne pobede nad Covid-19: umesto toga, svaka zemlja će polako otvarati svoju ekonomiju dinamikom koju bude omogućavao intenzitet zaražavanja. Nagli ekonomski oporavak na globalnom nivou svakako ne treba očekivati.

Političke posledice koje se mogu naslutiti, po Fukujami su još značajnije. Prva je da su najviše pogođeni reputacija i prestiž SAD, a kolateralna šteta od toga biće pomeranje globalne moći ka globalnom istoku, gde je menadžment pandemijske krize bio mnogo uspešniji nego na Zapadu.

Pojedinačno, najveću korist će izvući Kina, u kojoj je kriza započela, ali se ona iz nje najbrže izvukla. Na širem planu, zaključuje Fukujama, nastaviće se erozija liberalnog međunarodnog poretka, ali i buđenje fašizma širom planete. Sve u svemu, pesimističke prognoze mnogo je lakše zamisliti nego one optimističke.