Svet
21.08.2018. 15:37
R.E/Kristina Kecman
KAKO SU DRUŠTVENE MREŽE UBILE POLITIKU
Nije mnogo prošlo od Arapskog proleća i demonstracija iz 2010. i 2011. godine, kada su do tada nedodirljivi diktatori počeli jedan za drugim da padaju u blato, a Trg Tahrir postao simbol revolucije. Još manje je prošlo od prvog umrežavanja digitalnih sistema kojima su kolale vesti o ustanicima protiv represije, koji su koristili društvene platforme kako bi izazvali i oborili režim za režimom.
Pomislili biste da je stigla zlatna epoha socijalnih medija i da će neopisivo brz protok informacija pokrenuti "zarobljene" zemlje da konačno uspostave demokratiju u pravoj formi. Egipat, Tunis, Libija, ali i čitav Bliski Istok se preobrazio u kratkom periodu dok je Zapad prenosio ovu tehnologiju na arapsku zemlju noseći zastavu Tvitera. Pokušaj Hosna Mumbaraka da ukine internet pokazao se kao najveća greška za ovog egipatskog tiranina, i zahvaljujući masovnim preotestima, koji su odneli više od 300 života, morao je da podnese ostavku na mesto predsednika i zajedno sa porodicom pobegne iz Kaira glavom bez obzira.
To je bilo vreme digitalnog procvata i afirmacije slobode na ovim prostorima iznakaženim ratovima i strahom. Nikada ranije nije bilo toliko postova koji pucaju od težine političkih stavova, slika-dokaza brutalnih ubistava i zločina, članaka i komentara samih političara i revolucionara aktivista o mnogobrojnim, teškim, političkim temama koje su vapile da budu rešene. Bilo je nezamisivo da jedan predsednik države šalje Tvitove kako bi se "razračunao" sa svojim protivnicima, ili da "troluje" svoje pratioce.
Ljudi su društvene mreže prihvatili kao melem za svoju izolovanost i pohrlili u budućnost konektovani i optimistični, verujući da sutrašnjica donosi globalnu demokratizaciju. Jedan od najčuvenijih primera revolucije pomognute socijalnim mrežama u tom periodu jeste i 21. novembar 2013. godine, kada je Mustafa Najem, ukrajinski novinar, pozvao svoje pratioce preko Fejsbuka da se okupe i reformišu režim države, moleći ih da ne budu oni koji će samo da lajkuju njegov post i ostanu u udobnosti svojih fotelja. I ljudi su ga poslušali, a trg Majdan je od tada postao još jedan znak rušenja autokratije. Sve je to bilo moguće jer je internet još uvek nešto značio, a socijalne mreže su imale kredibilitet i služile da povežu razjedinjeno čovečanstvo, demaskirajući probleme društva.
Međutim, nije mnogo prošlo pre nego što se očaravajući mehur od sapunice raspao i pokazalo drugo lice društvenih mreža. Digitalna revolucija kod Arapa na kraju nije izazvala modernizaciju, već ih je podstakla na ratnu mobilizaciju. A svetske sile, Kina, Amerika i Rusija su počele brižljivo da kontrolišu sajber prostor, loveći hakere i neželjne inostrane "kupce" njihovih tajni. Odmah zatim i da uz pomoć interneta (re)dizajniraju specifičnu percepciju stvarnosti, u kojoj postojimo kao naizgled slobodni i kritički pojedinci, a koji su zapravo isprepadani i ućutkani "pluralističkom tišinom", odnosno neoglašavanjem korisnika društvenih mreža, zahvaljujući verovanju da su usamljeni u svom stavu i da glas individue ne vredi ništa jer je čitav kolektiv suprotnog mišljenja i uperen protiv njih.
"Uticaj društvenih mreža evoluira i nije uvek isti. Društvene mreže sada nemaju isti oblik kao u vreme Miloševićevog pada, Arapskog proleća i tog velikog talasa rušenja zidova. Tada su one bile nezagađene, komunikacija uz pomoć njih nova. Danas su mreže postale buvlja pijaca, na njima ima svega i svačega, uticaj im je manji nego što je bio ranije, rasplinuo se njihov kapacitet, i one ni ne mogu da postignu onaj efekat koji su nekada imale", ističe Miroslav Šutić, ekspert za istraživanja tržišta i javnog mnjenja i direktor kompanije "PARTNER Research Solutions".
Danas je očevidno da društvene mreže gube nekadašnji potencijal i uticaj na ljude, šire dezinformacije, kao i masovnu paniku, targetiraju tržište za velike kompanije i kapitalističke igrače, a čak postoji i teza da su one postale sredstvo za kvarenje demokratije i jedna od neraskidivih karika u lancu vladavine populizma.
"U osnovi toga stoji ideja da se društvenim mrežama može upravljati, i kad bi mreže bile "sredstvo za", logično je da neko to sredstvo i koristi. Ja nisam zagovornik te teze. Demokratija se zaista polako gubi, nestaje joj smisao, i to zahvaljujući totalnoj komunikaciji, ali to je proces, a ne sredstvo. Došlo je do potpunog otvaranja mreža, razvila se globalna komunikacija. Nekad se mislilo da će će tako nešto doneti demokratizaciju globalnog društva, ali dogodio se suprotan efekat od očekivanog, pa tako imamo pravi globalni rijaliti, gomilu svega i svačega, u kojoj je teško snaći se", kaže Šutić, dodajući da je slučaj Trampa i ruske igre oko nameštanja američkih predsedničkih izbora, prilično dobar primer obesmišljavanja globalizacije i društvenih mreža.
"Mreže su idealne za stvaranje haosa, tu nema dileme. Ali za stvaranje nekog ciljanog koncepta, ideje, o tome ne može biti govora. Međutim, ako poput Trampa želite da stvorite totalnu pometnju i ništa produktivno, onda su one sasvim idealno oruđe za to. Možda jedino u teorijama zavera, nekim metadimenzijama, može da bude istina da nama upravljaju Amerikanci, Kinezi, Rusi i da se društvene mreže organizuju za takvu upotrebu, ali u stvarnosti mreže samo produžavaju haos koji trenutno vlada i sasvim sigurno nikuda ne vodi.", naglašava Šutić, dodavši da kad je reč o fenomenu populizma društvene mreže imaju zanimljivu poziciju, ali ne i ključnu ulogu.
"Populizam uvek postoji, samo je pitanje da li su vrata širom otvorena, pa se malo produva ta stara zgrada i svi vampiri izađu na sunce. Međutim, populizam ne može da raste beskonačno, i opšti haos, koji uvek zavlada u nekom periodu i traje dok se ljudi ne trgnu, moraće da prestane i da se promeni. Tome nas uči i istorija, iako se takve promene ne odvijaju u pravilnim ciklusima. I ovaj sad populistički ciklus, haotični, odgovara i hrani se društvenim mrežama, na kojima je sve istina i istovremeno ništa nije istina. Međutim, time niko ne upravlja, to je koncept koji će se kad tad potrošiti, čim protutnji taj talas Zemljom", istče Šutić.
Ipak, iako se "grabežljivim" kompanijama i ravnodušnim korisnicima ne može pripisati sva krivica za cvetanje populizma, mora se priznati da su društvene mreže poslužile kao efektno đubrivo za taj fenomen. Ako se pogleda slika apatične sadašnjice, rastakanja vladavine prava, demokratije i sloboda, izgleda da je da je takozvana netokratija, ta preteća vladavina društvenih mreža koje nas svakodnevno zombiraju, progutala politiku kakava bi ona trebalo da bude, nahranila spektakl i uspostavila gvozdeni zakon rulje, kojim se napaja svaki iole snalažljivi populista. Posebno populista koji voli da se "uživi" u ulogu rijaliti zvezde, što je slučaj sa izvesnim kontraverznim američkim predsednikom, koji jutrom preko Tvitera objavi jednu vest, a uveče je potpuno demantuje. "Ako se setimo, setimo, a ako ne, nikom ništa", što kaže Dušan Kovačević, a Tramp doslovice prihvatio kad je reč o njegovom Tviter profilu i čudotvornim postovima.
Zahvaljujući takvom detronizovanju društvenih mreža i banalizaciji komunikacije, mi se danas nalazimo u pravom digitalnom Gulagu. I tek naziremo pravo stanje sveta iza elektronskih žičanih ograda. Pitanje je zato kuda krenuti odavde i kako popraviti štetu, ako se ona uopšte da popraviti? Da li bi smo sad uopšte i mogli na neki način vratiti atmosferu Arapskog proleća i neprikosnovene vere u važnost globalne komunikacije?
"Vraćanje ne postoji. Povratka na neko lepo stanje nema. Društvene mreže su sad globalna žuta štampa koja udara po svemu, ali to neće moći da večno traje. Sledi evolucija. Društvene mreže će dobijati najverovatnije slojeve koje će negovati određene interesne grupe, i to će imati nekog smisla. Socijlne mreže će se redefinisati, kreiraće se nove potrebe i imaćemo više specijalizovanih segmenata društvenih mreža, pa ćemo tako imati segment žute štampe, trgovinski, politički i tako dalje, ali sve će biti uskađeno sa demokratijom i mehanizmom globalizacije. Takva situacija će biti mnogo bolja nego što je bila ranije, i društvene mreže će se razviti u moćno sredstvo delovanja na svet", objašnjava Šutić.
NE PROPUSTITE:
Komentari
