Može biti samo jedan

Za svoje standarde Aleksandar Lukašenko je na upravo držanim izborima za predsednika Belorusije osvojio skromnih 80,23 odsto glasova. Njegov glavni oponent Svetlana Tihanovska osvojila je 9,9 odsto glasova, dok su preostala tri kandidata dobila manje od dva odsto. Tako je Lukašenko, što niko nije ni dovodio u sumnju, šesti put izabran za predsednika, nastavivši rukovođenje zemljom na čijem čelu se nalazi još od 1994. godine.

Epilog izbora u Belorusiji bio je potpuno očekivan, ali su okolnosti koje su im prethodile i usledile nakon njihovih održavanja, ovaj put bile drugačije: dvojici najozbiljnijih konkurenata aktuelnom predsedniku je onemogućena kandidatura, Tihanovska je nakratko nestala posle saopštenih rezultata, a na ulicama u više gradova okupili su se demonstranti prema kojima policija upotrebljava sva raspoloživa sredstva.

Povezane vesti - INTERVJU SREĆKO ĐUKIĆ: Lukašenko je politički mrtav

Osim uobičajenih floskula i fraza o neprimerenoj sili, zapadni političari i mediji ne bave se previše izborima u Belorusiji. Njihov ton se, uostalom, u poslednjoj dekadi uočljivo promenio. Od epiteta apsolutiste i diktatora kojima su u svakoj prilici častili Lukašenka, danas se o predsedniku Belorusije, kada se mora, govori kao o pouzdanom partneru, ili se u najvećem broju primera o njemu izbegava bilo kakvo pisanje i pominjanje. Sem, naravno, u slučaju Lukašenkovog neslaganja u razmišljanju i postupanju prema predsedniku Rusije Vladimiru Putinu.

Eliminacija opozicije

Mesecima uoči izbora održanih 9. avgusta iz Lukašenkovog arsenala moći bez pardona se pucalo na sve koji bi politički mogli da ga ugroze. Prvo je Centralna izborna komisija Belorusije odlučila da ne prihvati kandidaturu dvojice glavnih Lukašenkovih oponenata na izborima, nakon čega su hiljade građana izašle na ulice prestonice Minska da protestuju.

Izborna komisija odbila je da prihvati kandidaturu bankara Viktora Babarika sa obrazloženjem da je on u pritvoru i da se protiv njega vodi krivični postupak pod optužbom za iznošenje 430 miliona dolara iz zemlje primenom nedozvoljenih šema za pranje novca. Babarik je sakupio više od 400.000 potpisa podrške svojoj kandidaturi, što je četiri puta više od potrebnog broja.

Potom je odbačena i kandidaturu Valerija Cepkala, bivšeg beloruskog ambasadora u SAD, koji danas upravlja velikim tehnološkim parkom, osporivši validnost potpisa njegovih pristalica. Cepkalo je predao 160.000 potpisa podrške za svoju kandidaturu, ali je komisija navela da je validno bilo samo 75.000, što je nedovoljno za kandidaturu.

Tako se na izborima kao iole ozbiljan protivkandidat Lukašenku pojavila samo Svetlana Tihanovska, supruga popularnog blogera Sergeja Tihanovskog, ranije uhapšenog pod optužbom da je napao policajca. Svetlana Tihanovska je u međuvremenu prestala s vođenjem aktivne kampanje strahujući od dodatne odmazde vlasti. Odmah posle saopštavanja rezultata izbora njoj se izgubio trag. Dan kasnije saopšteno je da je pobegla u Litvaniju. “Stigla je u Litvaniju i bezbedna je”, potvrdio je litvanski ministar spoljnih poslova Linas Linkvesijus. Ona je poslala poruku da je dobro, ali do potvrde vesti da se nalazi u Litvaniji sumnjalo se u autentičnost poruke.

Viktor Babarik i Valeri Cepkalo su povezani sa Rusijom. Babarik je na čelu Belgazprom banke koja je pod kontrolom ruskog energetskog kolosa „Gasproma“, a Cepkalo je pobegao u Moskvu kada su Babarik i Sergej Tihanovski uhapšeni.

Uoči izbora Lukašenko je upozorio zapadne medije da bi mogli da budu proterani iz zemlje zbog “tendencioznog izveštavanja o predsedničkim izborima”. On je izveštavanje BBC-ja i Radija „Slobodna Evropa“ ocenio kao tendenciozno s ciljem da se podstaknu nemiri.

“Zašto ih tolerišete? Vi ste ih akreditovali”, rekao je vladinim zvaničnicima na sastanku. “Ne treba čekati kraj izborne kampanje. Isterajte ih ako se ne pridržavaju naših zakona i pozivaju ljude da izađu na Majdan”, rekao je aludirajući na demonstracije u Kijevu 2014. godine kada je sa vlasti skinut proruski predsednik Ukrajine.

Povezane vesti - Neko je opet rekao SSSR?

Kritikovao je i belorusko izdanje ruskog dnevnog lista “Komsomolska pravda” zbog tekstova u kojima se bave tenzijama u odnosima sa Rusijom. Centar za ljudska prava saopštio je da su od početka kampanje 43 novinara na kratko privedena dok su izveštavali sa opozicionih skupova.

Na sve što se događalo uoči izbora, posle “rešeta” vlasti i izborne komisije, delegacija Evropske unije u Belorusiji saopštila je tek da odluka CIK “podriva integritet i demokratsku prirodu izbornog procesa”.

Koristeći vodene topove, suzavac, šok-bombe, lasere i svetleće granate kako bi rasterala okupljene građane, policija je od nedelje uveče uhapsila više stotina demonstranata, jasno pokazujući da se, bar za sada, ništa neće promeniti u Lukašenkovoj nameri da čvrstom rukom nastavi svoju 26 godina dugu vladavinu zemljom od oko 10 miliona stanovnika.

Demonstrante u svojoj zemlji beloruski predsednik je nazvao “ovcama” kojima se rukovodi iz inostranstva: “Zabeležili smo pozive iz inostranstva. Iz Poljske, Velike Britanije i Češke, bilo je poziva da bi se na daljinu upravljalo, izvinite na izrazu, našim ovcama”.

Uspešno balansiranje

Lukašenko je odavno postao svestan da, mimo volje samih građana od kojih mu je većina i dalje naklonjena, ostanak na vlasti u značajnoj meri zavisi od odnosa i interesa velikih sila. Moskva jednostavno nema izbora ako želi da zadrži status sile, tako da Belorusija mora da ostane u njenoj sferi uticaja. Minsk ima i geostrateški značaj za Moskvu jer od granice Belorusije do Kalinjingrada, ruske enklave na obali Baltičkog mora, prolazi takozvana Suvalki linija duga 104 kilometra. Poljska i Litvanija s druge strane sve to odlično znaju i čine sve što mogu u EU i NATO da Kremlj izgubi kontrolu nad Minskom.

Politikolozi tvrde da zbog toga beloruski vođa može sebi ponekad da dozvoli da “igra po živcima” Kremlju. Između ostalog, sebi je dozvolio da izjavi kako se pravi Rusi, za “koje je Putin previše mekan”, sve masovnije sele u Belorusiju: “Mi imamo isti politički sistem kao Rusija, ali je naš tvrđi i jasniji”.

Kada je došlo do oštre polemike između njega i Putina oko cene nafte i gasa, Lukašenko je, shvatajući da se malo više zaigrao, brže-bolje izjavio da je Belorusija jedini verni saveznik koji je ostao Rusiji. Predsednik Belorusije u suštini strahuje da bi Putin mogao mirno da posmatra promenu vlasti u Minsku. Predsednik Rusije, tvrde analitičari, sve teže podnosi beloruskog Batka, a Lukašenko bi se rado oslobodio nadzora Moskve kada to ne bi vodilo ekonomskom krahu njegove države. Zbog toga je Lukašenku glavobolje zadavala kampanja opozicije koja nije bila ni antiruska, a ni proevropska. Na mitinzima opozicije se upotrebljavao naizmenično ruski i beloruski jezik s idejom da se ujedini cela zemlja. Opozicije nije sledila Lukašenka u njegovoj antiruskoj retorici, a dobila je ogroman prostor u ruskim državnim medijima.

Poseban problem predstavljala je farsa oko hapšenja navodnih ruskih plaćenika kompanije “Vagner”, pod optužbom da su došli u Belorusiju kako bi srušili vladajući režim. Lukašenko je dizanjem tenzija oko unajmljenih ratnika “Vagnera”, koji su bili na putu za Bliski istok, želeo da predstavi sebe kao istinskog borca za nezavisnost Belorusije, koja ne toleriše mešanje u unutrašnje stvari i predstavlja jedinu branu pred ruskom pretnjom beloruskoj samostalnosti.

Povezane vesti - ANEKSIONA KRIZA

Moskva je odbacila navode da su 33 ruska državljanina umešana u unutarpolitičke procese u Belorusiji, dok je Ministarstvo inostranih poslova Rusije navelo da su uhapšeni ruski državljani u Belorusiji bili u tranzitu i da je njihovo konačno odredište bilo Istanbul.

Između Rusije i Belorusije ne postoje samo jake istorijske, kulturne i sociološke veze, već i kapilarna trgovinska i vojna saradnja. Što je podjednako važno, u poslednjih deset godina dve trećine budžeta Minska se puni kroz ruske pozajmice, kredite i direktne investicije.

S druge strane, u evropskim i američkim diplomatskim krugovima se već duže vreme, tačnije od ruskog anektiranja Krima, izbegava apostrofiranje Lukašenka kao “poslednjeg evropskog diktatora”. Lukašenko je posle ukrajinske krize shvatio da bi mogao da profitira u napetom odnosu između Moskve i Brisela upuštajući se u duplu igru: povoljni ekonomski aranžmani i investicije iz Rusije, a pomoć iz EU i njenih država članica. I iz Vašingtona su Minsku slata obećanja da neće izostati pomoć Belorusiji da “ostane nezavisna” država, bez obaveze da postane članica NATO.

Belorusi su svesni činjenice da se nalaze između Poljske i Rusije, prema njihovom mišljenju dva agresivno nastrojena suseda. Nije zato iznenađenje da je upravo Poljska tražila hitan sastanak i u EU i u NATO povodom poslednjih dešavanja u Belorusiji. Varšava je svesna da bez velikog angažovanja EU, NATO i SAD neće biti moguće uspostaviti antirusku vlast u Minsku.

Neograničena fantazija

Samom Lukašenku, bez obzira na neograničenu vlast u svojoj zemlji, pozicija nije nimalo lagodna. S jedne strane je limitiran čak i mogućnošću razmišljanja o izlasku iz ruske sfere interesa, dok mu s druge strane Brisel i Vašington, kada za to dođe vreme, izvesno neće oprostiti  više od dve i po decenije kršenja osnovnih ljudskih prava, političkih progona, gušenja slobode medija i montiranih izbora. EU, istovremeno, nema ništa da ponudi beloruskim proevropski nastrojenim snagama. Loš primer Ukrajine i maglovitog “Istočnog partnerstva” sa EU su najbolji primer. I pored svih kampanja koje su vođene, rusofobija je u Belorusiji neuporedivo manje prisutna nego u Ukrajini.

Za svo to vreme Lukašenku je omogućeno da govori i čini ono što iole odgovornom političaru ne bi palo na pamet. Odavno znan kao mitoman, svojevremeno je tvrdio da su “beloruski doktori izlečili bivšeg šefa Mosada kojem su najbolji američki i evropski doktori rekli da mu nema spasa”. U isti koš se može svrstati i tvrdnja da su ruski oligarsi pokušali da ga podmite sa čak pet milijardi dolara za prodaju fabrike kalijumskog đubriva. Bez razumnog komentara ostala je i pretnja državama članicama EU da će im pustiti na desetine hiljada migranata koji švercuju drogu, oružje i radioaktivne materije ako mu ne plate zaštitu granica.

U deo bizarnosti iz Lukašenkovog repertoara ulazi i to što ne dozvoljava svojoj supruzi, s kojom ne živi više od 20 godina, da se razvede od njega i pored toga što je on, u međuvremenu, dobio sina s drugom ženom i vodi ga svuda sa sobom, čak i na prijem kod pape u Vatikan ili na Generalnu skupštinu UN!

Po povratku u Minsk nakon prisustva Paradi pobede održanoj u Moskvi, Lukašenko je rekao da ne sme da ostavi zemlju ni na minut, jer bez njega odmah nastanu problemi. Tog dana je u dva rejona glavnog grada došlo do problema sa kvalitetom vode. Tokom popravke cevi u njima je ostala voda koja nije na vreme ispumpana i kasnije je ušla u vodovodni sistem.

“Doputovao sam i još nisam večerao kad čujem: imamo problem sa vodom u Minsku. Kao deca su, ne mogu ih ostaviti ni na minut. Od njih i šibice moram da krijem, inače će zapaliti državu“, rekao je beloruski predsednik.

On je zapretio činovnicima koji su krivi za nastalu situaciju da će sami piti tu vodu i sa njom kuvati ručak: “Zašto ovo govorim? Diktatura je loša. Međutim, kada za noć rešimo najteži problem, onda je diktatura dobra. Nema tu nikakve veze sa diktaturom, mora da postoji odgovornost. Moglo je biti i gore.”

Sauna i votka

Posebno poglavlje odnosi se na Lukašenkovo ponašanje prema pandemiji koronavirusa. Od početka je odbijao da uvede karantin ili zatvori granice radi sprečavanja širenja virusa, a strah od bolesti nazivao je psihozom i savetovao lečenje od virusa ispijanjem votke i korišćenjem saune. Dozvolio je održavanje fudbalskog prvenstva u prisustvu publike na tribinama, što je pravdao i zanimanjem evropskih televizija da prenose utakmice beloruskog šampionata. Naravno, to je bilo jedino prvenstvo koje se održavalo u čitavoj Evropi.

Povezane vesti - AUTOKRATA SA PREPOZNATLJIVIM BRKOVIMA: 25 godina na vlasti i nema kraja

Rekao je da u njegovoj zemlji niko neće umreti od korone i odbacio bilo kakvu potrebu za strogim merama. “Niko neće umreti od virusa u našoj državi. Javno to objavljujem. Već smo pronašli četiri kombinacije lekova za spas ljudi”, izjavio je bez osvrtanja na činjenicu da je u zemlji, nezvanično, potvrđeno više hiljada obolelih i nekoliko desetina preminulih.

Kasnije, kada je bio prinuđen da prizna kako je i sam oboleo, izjavio je da mu je virus podmetnut, ali da ga je “pregurao” na nogama. “Podmetnuli su mi koronavirus. Sada to istražujemo. Čak znam i imena dvoje ljudi koji su ga doneli”, rekao je. Tokom sastanka s predstavnicima vojske izjavio je: “Danas vidite čoveka koji je pobedio koronavirus na nogama. Lekari su juče to zaključili. Asimptomatski”.

Na pitanje zbog čega je odbijao da prizna opasnost od virusa, odgovorio je drugačije nego u pređašnjim prilikama:

“Nikada nismo negirali postojanje koronavirusa, nego su to tako interpretirali mediji. Kako bi neko mogao da porekne nešto što zaista postoji? To je prva stvar, a drugo – zbog činjenice da smo s tim u vezi bili veoma oprezni, virus se kod nas razvijao sporije nego kod ostalih”.