Sasvim drugačiji milioneri

Nadmetanje na listama najbogatijih ljudi na planeti postalo je pitanje prestiža među onima koji se na njima nalaze, kao i među medijima koji se njima bave i objavljuju svoje rezultate. Milioneri i milijarderi se povremeno i u nijansama smenjuju na pozicijama među 10 ili 20 najimućnijih ljudi na svetu, dok se ekonomski stručnjaci svojski upinju kako bi objasnili zbog čega je neko tokom godine izgubio ili prihodovao nekoliko milijardi dolara. Zaključno sa 18. martom ove godine, magazin „Forbs“ je prebrojao 2.095 milijardera u svetu.

Navodeći imovinu s kojom najbogatiji raspolažu, retko ko se bavi temom smisla posedovanja nezamislive količine novca od koje drugi, u slobodnom tumačenju rečeno – nemaju nikakve dobrobiti. Opisujući o kojim iznosima se radi, jedan od stručnjaka je naveo primer – kada bi se poređale novčanice od jednog dolara koje nekolicina najbogatijih poseduje, svako od njih bi mogao da poploča put od Zemlje do Meseca.

Povezane vesti - Ko je najbogatija žena Afrike?

Ipak, tokom poslednje decenije zadovoljavanja sujete i teško shvatljivih ambicija najbogatijih na svetu, sve češće se mogu pronaći primeri bogatih koji su u stanju da im se rugaju na tolikoj materijalnoj nadmoći. To više nije kuriozitet, već praksa bez ograničenog geografsko porekla i stepena postojećih standarda stanovnika u najbogatijim državama. Za nevericu onima koji ugled i moć zasnivaju na imovinskoj karti, primeri vlasnika kompanija koji svoje bogatstvo dele sa drugima odavno nije raritet. I to ne kroz imaginarne humanitarne fondove koji bi negde nekom trebalo da pomognu i olakšaju život, već kroz neposrednu pomoć ljudima koje zapošljavaju, s kojima rade i svakodnevno žive. I naravno da takva vrsta empatije prema saradnicima iz bliskog okruženja ima i te kako uočljivog efekta na širu zajednicu.

Pokloni i efekti

Den Prajs, vlasnik firme za finansijske usluge “Greviti pejments” iz Sijetla, jedan je u grupi bogataša koji je odlučio da svoj novac podeli s radnicima zaposlenim u svojoj kompaniji. Još pre pet godina njegova namera, kada je saopštio da će svoju godišnju platu od milion dolara smanjiti na 70.000 kako bi i ostalim zaposlenima u firmi mogao da isplaćuje istovetnih 70.000 dolara godišnje, s podozrenjem je dočekana među ostalim preduzetnicima. Početkom septembra ove godine Prajs se oglasio na društvenim mrežama i saopštio da je potez koji je učinio imao višestruke pozitivne efekte.

“Kada sam uveo minimalnu platu od 70.000 dolara godišnje u svojoj kompaniji 2015. godine, Raš Limbo je rekao: 'Nadam se da će ova kompanija postati predmet proučavanja na programima MBA o tome kako socijalizam ne funkcioniše jer će propasti'. Naša firma od tada se utrostručila, a danas smo predmet proučavanja na Harvardu”, napisao je Prajs, iznoseći važne životne i statističke podatke:

“Otkako smo uveli minimalnu platu od 70.000 dolara, naše poslovanje se utrostručilo, a broj zaposlenih koji poseduju svoj dom porastao je deset puta. Čak 70 odsto zaposlenih otplatilo je svoje dugove, a 10 puta je porastao broj njihove dece. Odlazak radnika iz kompanije se prepolovio. Čak 76 odsto zaposlenih je angažovanije, dva puta više od nacionalnog proseka”.

Ubrzo nakon prvog oglašavanja ponovo se obratio onima koji su bili skeptični prema njegovoj odluci:

“Puno ljudi tvrdi da je ovo dokaz da su kapitalizam i slobodno tržište efikasni. Ja se ne slažem s tim. Ljudi na mene ukazuju kao na novost. Ističem se s razlogom, niko me nije pratio u ovome. Oslanjanje na benevolentne direktore recept je za eksploataciju zaposlenih”.

Potom se dotakao podjednako važnih tema, svog odnosa prema novcu, društvenom okruženju u kojem danas čovečanstvo živi, besmislenim vrednostima koje su im nametnute, ali i razmišljanjima onih koji poseduju ogromnu imovinu, suštinski ne znajući kako da s njom raspolažu:

“Otkako sam uveo tu platu za zaposlene u svojoj firmi, svakog dana dobijam besne poruke onih koji tvrde da radnici ne zaslužuju toliki iznos. Tužno je da smo odgajani tako da ponižavamo druge, umesto da preispitujemo sistem koji nas ponižava... Ljudi gladuju, otpuštaju se ili ih iskorišćavaju, a neko može da ima penthaus na vrhu zgrade u Njujorku sa zlatnim stolicama. Sve vreme kao društvo glorifikujemo pohlepu u našoj kulturi. ’Forbsova’ lista je najgori primer: Koga normalnog je briga da li je Bil Gejts nadmašio Džefa Bezosa kao najbogatijeg čoveka na svetu?”

Povezane vesti - Gladni među zlatom

Najsvežiji primeri konkretne pomoći zasnovanoj na elementarnim ljudskim osećanjima vezani su za vreme pandemije virusa Covid-19. Lako se zaboravlja, pa vredi podsetiti da je Novak Đoković donirao milione evra pomoći Italiji i Srbiji, moguće i na trećim mestima, da je ogromne iznose izdvajao za pomoć nakon poplava u našoj zemlji, za lečenje dece u inostranstvu, ko zna za šta još. Slične primere humanosti i zahvalnosti ubeležili su košarkaši NBA, izdvajajući ogroman novac kao pomoć zaposlenima u klubovima i halama u kojima nastupaju a koji su ostali bez posla. Podjednako vredne gestove učinili su fudbaleri Pablo de Blasis, koji je svoju platu donirao zaposlenima u klubu Eibar, te Sesk Fabregas, koji je poklonio dva miliona evra zaposlenima u Monaku koji je odlučio da otpusti deo zaposlenih, a ostalima smanji platu zbog krize izazvane pandemijom. Njegov novac će u narednom periodu biti isplaćivan ugroženima kako ne bi ostali bez posla. Fabregas godišnje zarađuje oko šest miliona evra, ali se nije dvoumio da trećinu novca podeli sa nevoljnicima, dok se klub za koji nastupa nije nimalo istakao odgovornošću prema dugogodišnjim pouzdanim radnicima.

Isprazni saveti

Odmeravanje “dolarskih mišića” na „Forbsovoj“ listi najbogatijih pojedinaca na svetu u međuvremenu je izgubilo smisao jer njihov imetak i način na koji ga koriste prerasta u nešto sasvim drugo. Prilog raspravama o povećanju globalne nejednakosti sigurno će dati i najnovije istraživanje koje je pokazalo da 10 najbogatijih ljudi na svetu poseduje više imovine od vrednosti privrede 85 siromašnih država! Na listi, na kojoj uglavnom dominiraju američki milijarderi, vrednost imovine dosegla je 858,1 milijardu dolara. S druge strane, prema podacima Međunarodnog monetarnog fonda, ukupni BDP najsiromašnijih 85 država sveta vredi 813,5 milijardi dolara.

Zanimljivo je i da je imovina 10 najbogatijih ljudi veća od BDP-a pojedinih država koje se smatraju ekonomski moćnima. Tako je, na primer, BDP Saudijske Arabije, vodećeg svetskog proizvođača nafte, sa 779,3 milijarde dolara znatno niži od imovine desetorice najbogatijih.

Njima, naravno, ne može ni izbliza da konkuriše bilo koja država u Africi, niti značajan broj evropskih zemalja koje se smatraju razvijenim.

Ovi podaci predstavljaju osnov za višegodišnje rasprave koje podstiču organizacije poput “Oksfama”, čiji je glavni zahtev da globalna privreda mora da služi što većem broju ljudi, a ne privilegovanoj manjini. U “Oksfamovoj” studiji objavljenoj uoči ovogodišnjeg Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, piše da se od privredne krize koja je pogodila svet pre gotovo deset godina broj milijardera u svetu skoro udvostručio. Tokom 2017. i 2018. novi milijarder u svetu se stvarao svaki drugi dan, dok u isto vreme bogate korporacije, njihovi vlasnici i direktori plaćaju najmanje poreze u poslednjih nekoliko decenija!

Opsednuti i zadivljeni tuđim bogatstvom, mediji skloni uređivačkom poltronstvu decenijama pokušavaju da svoje čitaoce i gledaoce uvere u važnost stavova koje najbogatiji “poklanjaju” onima koji žele da krenu njihovim stopama. Među ispraznim savetima koji se štampaju u milionima primeraka preovlađuju oni o “neophodnosti štednje, ustezanju trošenja na svakodnevna zadovoljstva, realno zacrtanim ciljevima, vrednoći, ranom ustajanju, ličnom usavršavanju, zdravoj ishrani i životu, posvećivanju vremena porodici i prijateljima, boravku u prirodi i opuštajućem ambijentu, izbegavanju ljudi s negativnom energijom…” Odgovarajući na odnos između realnog i medijski proklamovanog, profesor Dejvid Čeriton sa Univerziteta Stenford ima kratak komentar: “Sa ljudima koji grade ili kupuju kuće sa 13 kupatila i slično, nešto sigurno nije u redu”.

Filantropija kojoj su zvanično naklonjeni bogati, po svojoj popularnoj definiciji znači prebacivanje novca bogatih ka siromašnima. Ipak, to uglavnom nije tako. Amerika je, prema statistikama, najveći filantrop među zemljama, ali u njoj tek petina novca koji veliki donatori daju odlazi siromašnima. Mnogo više ide u ruke umetnika, sportskih timova i kulturnih institucija, a oko polovine ukupnog iznosa se ulaže u obrazovanje i zdravstvenu negu.

Međutim, kada se malo dublje zagrebe u ovu oblast, kako je istražio britanski „Gardijan“, ispostavlja se da su najveće donacije u oblasti obrazovanja 2019. godine dobili elitni univerziteti – upravo oni koje bogati i pohađaju. Za 10 godina je u Velikoj Britaniji dve trećine milionskih donacija preneto na Oksford i Kembridž, jer bogati doniraju novac školama u koje idu njihova bogata deca.

Povezane vesti - Krvavi sjaj najskupljeg dijamanta

Elitna filantropija ima i elitne ciljeve. Umesto da svet učini boljim mestom, uglavnom se bavi time da svet ostane kakav jeste, a filantropija skoro po pravilu ide u prilog bogatima, tvrdi „Gardijan“.

Ujedno, novac koji bogati doniraju na ovaj način nije samo njihov. Putem poreskih olakšica novac običnih građana se odliva u džepove i više ciljeve bogatih pojedinaca, jer većina zapadnjačkih vlada nudi velikodušne poreske subvencije kako bi podstakla dobrotvorno davanje.

U Americi i Velikoj Britaniji se donacije ne oporezuju, što znači da se deo doniranog novca daje iz džepova poreskih obveznika. “Bilo bi za očekivati da sa rastom filantropije opada ekonomska nejednakost, ali se to u svetu nije dogodilo”, zaključuje „Gardijan“.

Velikodušnost bez cene

Ali, sve su češći primeri preduzetnika koji su svoj stav prema najbližem okruženju i njihovim potrebama preuzeli u svoje ruke i primenili lična merila. Pre nekoliko godina direktor kompanije “Linkedin” Džef Vajner odlučio je da odustane od svojih 14 miliona dolara bonusa i da ih pokloni radnicima. Njegov potez je usledio u trenutku kada je ova društvena mreža najavila da očekuje prihod između 3,6 i 3,65 milijardi dolara, što je razočaralo investitore. Iako su deonice kompanije zbog toga pale za 30 odsto vrednosti, portparol kompanije rekao je da se Vajner odlučio na takav potez kako bi ulio nadu radnicima.

Gotovo u isto vreme velikodušni poslodavac iz Indije je obradovao svojih 1.200 radnika poklonivši im nove automobile, depozite za stanove i hiljade dolara vredan dijamantski nakit kao nagradu za lojalnost firmi čiji je vlasnik.

Trgovac dijamantima Savdžibhai Dolakija iz grada Surat uručio je poklone zaposlenima uoči najvećeg indijskog praznika, festivala Divali. “Nagradili smo zaposlene koji su kroz godine doprineli razvoju kompanije. Oni su žrtvovali svoj porodični život za napredak firme i zbog toga zaslužuju da budu nagrađeni. Poklonili smo stanove za 207 radnika, automobile za njih 491 i nakit za 500. Depoziti za stanove podeljeni su onima koji nisu posedovali stan, a automobili onima koji već imaju svoj dom”, rekao je predsednik firme.

Nakit, u vrednosti od maksimalno 5.860 dolara po komadu, podeljen je zaposlenima kao poklon za njihove supruge jer su i one indirektno doprinele razvoju firme”, objasnio je Dolakija, čija kompanija izvozi dijamante u 75 zemalja.

I njegov sunarodnik je dokazao da se solidarnost među imućnima i onima koji to nisu nije sasvim izgubila. Ovaj indijski bogataš je pre dve godine odlučio da sa svojim radnicima podeli kapital koji su zajedno stekli. On je zaposlenima, kojih ima 1.716, poklonio 400 stanova i 1.360 novih automobila. To je učinio kao znak zahvalnosti jer kompanija koju vodi “napreduje i dostiže ciljeve koje je zamislio”.

Nije “filozofija istoka” jedina zastupljena među ovim primerima. Pre pet godina vremešni italijanski biznismen Leonardo del Vekio rešio je da zaposlenima za svoj 80. rođendan pokloni akcije sopstvene kompanije u ukupnoj vrednosti od devet miliona evra! Osnivač kompanije za proizvodnju naočara “Luksotika” Del Vekio, drugi na listi najbogatijih Italijana, podelio je svojim radnicima 140.000 deonica.

“Veliko hvala zaposlenima kompanije u Italiji koji su najzaslužniji za uspeh. Ovim malim gestom želim da pokažem koliko su mi radnici važni. Iskreno verujem da smo jedna porodica”, istakao je Del Vekio. Njegova kompanija, koja poseduje brendove kao što su “rej ban” i “oklir“, zabeležila je u godini ovog poklona zaposlenima rekordan profit, ostvarivši i nagli porast prodaje u Severnoj Americi.

Osnivač i predsednik korporacije “Nikola” iz Finiksa, koja se bavi proizvodnjom električnih kamiona, Trevor Milton, poklonio je svojim radnicima šest miliona deonica kompanije koju poseduje. Deonice preduzeća dobilo je 50 zaposlenih koji su prvi počeli da rade.

“Kada sam pokrenuo ovu firmu, tražio sam najbolje radnike na svetu i to je bio ogroman rizik. Verovatnoća da ćemo uspeti bila je skoro nikakva. Srećom, pronašao sam neverovatnu grupu zaposlenih koja je sa mnom od prvog dana”, rekao je Milton. Deonice koje je darovao zaposlenima su u tom trenutku vredele oko 233 miliona dolara! Milton je preduzetnik koji je napustio srednju školu i koristio društvene mreže za promociju firme, a njegovo bogatstvo je pre nekoliko godina procenjeno na više od četiri milijarde dolara.