Gladni među zlatom

Gladni među zlatom


Priča o takozvanim krvavim afričkim dijamantima postala je širom sveta poznata zahvaljujući holivudskom filmu „Krvavi dijamanti“ iz 2006. godine. Drugi, precizniji naziv za poreklo ovih dijamanata jeste „ratni dijamanti“, jer se u najvećem broju slučajeva kopaju i pronalaze u zonama zahvaćenim ratnim sukobima, čijom prodajom se finansiraju oružane pobune ili ostanak na vlasti pojedinih diktatora i gospodara rata. Takvi primeri su najčešći u Africi, gde se nalaze čak dve trećine svetskih nalazišta dijamanata.

Jedna od prvih organizacija koja je utvrdila direktnu vezu između dijamanata i sukoba u Africi je “Globalni svedoci”, koja je svoja saznanja objavila 1998. godine pod nazivom “Gruba trgovina”. Iste godine Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je sprovodeći svoju istragu potvrdio ova saznanja, nakon čega je usvojeno nekoliko rezolucija posvećenih temi ilegalne trgovine dijamantima i finansiranja ratova.

U drugoj polovini 2001. godine Svetski savet za dijamante usvojio je rezoluciju koja za cilj ima sprečavanje prodaje dijamanata iz konfliktnih područja. Od donošenja međunarodnih pravila i usvajanja zakonskih mera u svim zemljama u kojima se obavlja trgovina dijamantima, obavezno je da se za svaki dragi kamen jasno ustanovi njegovo poreklo.

Usvojene su i sankcije za sve učesnike u trgovini „krvavim dijamantima”, kao i zabrana pristupa berzama svima za koje se utvrdilo da su učestvovali u takvoj trgovini.

Povezane vestiKrvavi sjaj najskupljeg dijamanta

Ustanovivši novu metodologiju postupanja s dijamantima nazvanu “Kimberli proces”, koju su vodile same afričke države koje legalno kopaju dijamante, svi nebrušeni dijamanti moraju da imaju svedočanstvo o tome da ne dolaze iz područja u kojima ima ratnih sukoba. Nakon dvogodišnjih pregovora između zemalja proizvođača dijamanata i nevladinih organizacija, “Kimberli proces” je dobio odobrenje UN 13. marta 2002. godine.

Industrija bez pravila 

U rudnicima koji nisu pod kontrolom centralnih vlasti, bedno plaćenoj radnoj snazi, među kojom je veliki broj dece, daje se tek toliko hrane i novca da mogu da prežive. U 21. veku ropstvo je i dalje deo stvarnosti s kojom mnogi ne žele da se suoče, a njegova ekspanzija ne posustaje. UN procenjuju da se širi i dalje, odnosno da danas u svetu postoji bar 27 miliona robova. Ti novi robovi, prema podacima Međunarodne organizacije rada, godišnje donose profit od oko 35 milijardi dolara. Demografska ekspanzija i velike migracije stanovništva, zajedno sa globalizacijom, uticale su na to da ovo tržište postane još šire. “Porast ropstva povezan je sa globalizacijom”, tvrdi Kevin Bejts, autor knjige “Okončati ropstvo: kako osloboditi današnje robove”.

To nisu samo eksploatisani i bedno plaćeni radnici u fabrikama. Današnje robove potpuno kontroliše jedna, često nasilna osoba, ili grupa savremenih robovlasnika, ekonomski ih izrabljujući. Uglavnom im daju samo hranu i nešto malo novca. Mučno iskustvo miliona današnjih žrtava malo se razlikuje od doba ropstva pre više od jednog veka.

Paradoksalno je to što je ova pojava usledila kao posledica dekolonizacija u mnogim zemljama. Savremeni robovlasnici nisu više kolonijalne sile, već su to njihovi sunarodnici. Tokom procesa dekolonizacije brojne države su postale nezavisne i imale mogućnost da organizuju slobodu svojih građana. Međutim, desilo se suprotno – broj robova je posta višestruko veći. Ono što važi za proizvode odnosi se i na robove: tržište je regulisano zakonom ponude i potražnje. A ponuda je ogromna, pa je i radna snaga veoma jeftina: nekoliko miliona ljudi u Africi preživljava dnevno s jednim ili dva dolara. Zbog toga je porast ponude smanjio cenu, čineći porobljavanje veoma unosnim poslom.

Shutterstock

Shutterstock

I dok je trgovina “ratnim dijamantima” pre nepune dve decenije počela da se svodi u zakonske okvire, o trgovini “krvavim zlatom” se malo toga zna. Zbog toga je, upozoravaju eksperti, neuporedivo veća mogućnost da se na nečijem prstu nađe burma iz nelegalne trgovine zlatom nego “krvavi dijamant” na nakitu.

Industrija zlata nije regulisana na način kako je to učinjeno sa dijamantima. U ovoj trgovini učestvuje pregršt komercijalnih kompanija posejanih po čitavom svetu. Obrada samog zlata je na neki način ekskluzivno pravo zahtevne grupe zemalja koje, s druge strane, ne kontrolišu u potpunosti poreklo ovog plemenitog metala otkupljenog od međunarodnih posrednika.

Uprkos tome, problem trgovanja “krvavim zlatom” ne zaokuplja značajniju pažnju brojnih vlada i međunarodnih nevladinih organizacija.

Primera radi, rezerve zlata su u Demokratskoj Republici Kongo, u kojoj se decenijama vodio građanski rat, među najvećim u svetu, a gotovo svi rudnici se nalaze u istočnom delu zemlje. Kada je u zemlji konačno nastupio mir, celo istočno područje je palo u ruke gospodara rata i naoružanih bandi. Ujedinjene nacije su, da bi sprečile razmenu iz resursima bogatog dela zemlje za oružje i municiju, nametnule strog embargo na oružje. Međutim, ono je i dalje stizalo zahvaljujući saradnji sa inostranim kompanijama, bankama i trgovcima zlatom.

Povezane vestiDuga istorija rasizma u Americi

Tako su u trenutku kada je u Južnoj Africi počela da opada proizvodnja zlata, kompanije iz ove zemlje počele da tragaju za novim rudnicima, a Kongo je nudio mogućnost korišćenja ogromnih nalazišta ovog metala. Inspektori UN su otkrili da su kupci iz Južne Afrike, Velike Britanije i Švajcarske, ne proveravajući njegovo poreklo, redovno otkupljivali zlato iz Konga, koje se pritom prodavalo kao zlato čije je poreklo Uganda.

Pritom su stručnjaci za trgovinu zlatom dobro znali da Uganda nije proizvođač zlata. Do polovine poslednje decenije 20. veka Narodna banka Ugande čak nije dostavljala ni statistike o izvozu zlata iz zemlje, jer ga ta zemlja nikada nije izvozila. Međutim, o tome dugo niko nije vodio računa. Tako je Uganda pre 25 godina, posle liberalizacije trgovine, ušla u krug najvećih izvoznika zlata.

Poslodavci sa oružjem

Vlada ove države je ukinula sve namete na izvoz i od tog trenutka “krvavo zlato” iz Konga više se ne švercuje u Keniju kako je dotad činjeno, već se prevozi do Kampale u Ugandi. Riko Kariš, inspektor UN za Kongo, izjavio je:

“Rudari iz istočnog Konga prodaju zlato malim trgovcima koji dolaze u rudnike. Oni ga iznose na veliku tržnicu zlata u Ituri koju kontrolišu gospodari rata iz Konga. Odatle ga flote švercera prevoze u Ugandu. Partneri su im gospodari rata koji kontrolišu tržište u istočnom Kongu i grupa trgovinskih kompanija sa sedištem u Ugandi”.

Jedna od takvih trgovinskih kompanija bila je “Mančaga”, koju su Ujedinjene nacije optužile da je srce razvijenog sistema takve trgovine. “Mančaga” se, pre svega, bavila krijumčarenjem na veliko. Ona je izvozila zlato za račun gospodara rata u Kongu, ali se plaćanje nije obavljalo direktnim transferom novca. Ova kompanija je imala mogućnost da u inostranstvu poseduje kreditnu liniju na svoje ime, često u obliku kreditnog pisma koje izdaje kupac. Formalno, takva mogućnost se koristila za uvoz proizvoda u Ugandu. Tako je, na primer, ova kompanija kupovala slatkiše i cipele od firme iz Najrobija u Keniji, u zamenu za zlato iz Konga.

Shutterstock

Shutterstock

Kada kupljena roba stiže u Ugandu, ona se odmah švercuje u Kongo i potom prodaje na crnom tržištu. Banke koje su omogućavale trgovinu nisu znale ni pravog uvoznika, ni konačno odredište prodaje. One su jednostavno imale poverenje u firmu “Mančago” jer su sa njom i ranije poslovale, niti su posumnjale da novac u transakcijama potiče od šverca zlata iz Konga. Trgovinske kompanije iz Kampale igrale su ključnu ulogu u kršenju embarga Ujedinjenih nacija i podsticale ilegalnu trgovinu od koje se bogate gospodari rata.

U istočnom delu Konga lokalni gospodari se ponašaju kao da su na vlasti. Oni naplaćuju poreze i carinske dažbine na sve proizvode koji prelaze preko granice, ali i zapošljavaju stanovništvo. U svemu tome leži još jedan veliki paradoks. “Šverc zlata iz Konga daje parče hleba celokupnom stanovništvu zarobljenom u istočnom delu zemlje. Bez tih prihoda ljudi prosto ne bi mogli da prežive”, tvrdi inspektor Riko Kariš.

Plaćanje ratova

Generacije ekonomista i političara razmišljaju o tome kako da reše problem Afrike. Od 60-ih godina prošlog veka do sredine prošle decenije ovaj kontinent je dobio više od 500 milijardi dolara strane pomoći, a danas je, u proseku, još siromašniji nego u vreme kada su mu dodeljene prve donacije. Poznati pevači i glumci koji su smišljali akcije za ovaj kontinent rekli bi da je odgovor vrlo jednostavan – nedovoljno novca koji im se daje i nemogućnost afričkih zemalja da vrate dugove onemogućavali su njihov ekonomski rast.

Prema njihovom uverenju, najjednostavnije rešenje čitavog problema afričkog siromaštva je bilo da donatori otpišu dugove i udvostruče finansijsku pomoć. Takvo rešenje je 2005. godine izneto pred predstavnike osam najrazvijenijih zemalja sveta koje su pokrenuli poznati muzičari Bono i Bob Geldof, a članice G8 su podržale tu inicijativu. Međutim, s tim se od početka nisu slagali iskusni ekonomisti, diplomate i ličnosti različitih profesija koje su posvetile veliki deo života borbi protiv siromaštva u nerazvijenim zemljama. Kako su objasnili, nerazvijene zemlje neće moći da napreduju na osnovu pomoći iz inostranstva, “već pronalaženjem načina za sticanje novca”, kako je uveravao italijanski diplomata Karlo Čibo koji je decenijama živeo i radio u Africi.

Najvažnije pitanje jeste kako elita u afričkim državama troši novac koji dobija iz inostranstva. Veliki deo od pomenutih 500 milijardi dolara pomoći u drugoj polovini prošlog i početkom ovog veka služio je za finansiranje državnih udara i građanskih ratova, a ne za ekonomski napredak stanovništva. To su činjenice. Samo 80-ih godina prošlog veka u 29 afričkih država dogodila su se 92 državna udara. Između 1982. i 1985. godine, primera radi, samo Zimbabve je potrošio na oružje i municiju između 1,3 i 1,5 milijardi dolara inostrane pomoći.

Istorijski posmatrano, strana pomoć Africi imala je sasvim suprotan efekat. U zemljama razorenim ratom, kao što su bili Etiopija, Somalija i Sudan, preprodaja dobara i preraspodela inostrane pomoći postali su najunosniji izvor lokalnih naoružanih grupa. Tokom rata u Sudanu najveći deo pomoći u hrani, namenjen područjima pogođenim ratom i glađu, koristile su naoružane grupe. S druge strane, ove pobunjeničke grupe su kupovale oružje na crnom tržištu kako bi ratovale protiv sudanske vojske i stanovništva.

Povezane vestiAfrika je jedini kontinent na kojem se ubrzava nestajanje šuma

I afričke vlasti su učestvovale u takvim poslovima, koristeći dobijeni novac za kupovinu nafte i podmirivanje zahteva plaćenika iz inostranstva koje su angažovali. Zemlje donatori su utvrdile da je oko pet odsto njihove pomoći negde curilo u samom početku. Taj procenat je u pojedinim zemljama dosezao čitavih 20 odsto pomoći koju je slao razvijeni svet. Najčešće je ta pomoć uzimana čim bi stigla u zemlju, a ukoliko je bila podeljena stanovništvu, lokalne bande su upadale u kuće i otimali je od stanovništva.

U Africi naoružane grupu konfiskuju poslatu pomoć na svojim kontrolnim punktovima, a stanovništvo je zbog pljački sve siromašnije. Navodne lokalne policije su otimale čak i stoku od stanovništva koja im predstavlja izvor prihoda.

Pravi uzrok totalnog siromašenja Etiopije 80-ih godina prošlog veka nije bila dugotrajna suša kako je izveštavala većina zapadnih medija, već ogromne migracije stanovništva koje je bežalo od rata oko reke Tigar koji je trajao desetak godina. Za samo tri godine Etiopija je dobila oko 1,8 milijardi dolara strane pomoći, ali je od tog iznosa, umesto za hranu izgladnelom stanovništvu, čak 1,6 milijardi dolara potrošen na nabavku naoružanja. Karlo Čibo napominje da se to događalo i s novcem koji se prikupljao na humanitarnim koncertima, a da su muzičke zvezde prikupljena sredstva trošile brzo i pogrešno kako bi se stekao utisak da sakupljeni novac nije završavao u džepovima organizatora.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar