Hoće li ostati pusto tursko?

Islam je dugo sve manje religija, a sve više državna doktrina, čija bezobzirnost unosi sve ozbiljnije izazove i pretnje za savremene svetske, ali prvenstveno evropske narode. Poslednji veliki islamski požar buknuo je sa radikalnim pokretom ISIS, koji je vođen američkim strateškim interesima zapalio Bliski istok, uništio svetsku kulturnu baštinu drevnog Vavilona, izazvao nezapamćenu migrantsku krizu muslimanskog sveta sa Bliskog istoka, koja je raspolutila svet – po etičkim i političkim meridijanima.

Posle svih civilizacijskih, ali prvenstveno političkih lomova koje je izazvao rat u Siriji, barjak novih islamskih ambicija preuzeo je Redžep Tajip Erdogan, predsednik Turske. Mada to javno ne pominje, kreator nove osmanlijske hegemonije drži se nepokolebljive filozofije ajatolaha Homeinija, koja je sažeta samo u jednoj rečenici: “Ako islam nije politika, onda je islam ništa!“

Šta to hoće i šta može nova osmanlijska pretnja, kako se od kulturoloških, medijskih i političkih ambicija sprema povratak velike islamske imperije – ovim problemom se temeljno bavi akademik, naš najpoznatiji islamolog, diplomata, poliglota i univerzitetski profesor Darko Tanasković u nedavno objavljenoj studiji „Pusto tursko“. Izdavači ovog značajnog rukopisa su Institut za evropske studije i „Informatika“ a.d. Beograd.

Ideologija neoosmanlizma

U predgovoru knjige Miša Đurković, direktor Instituta za evropske studije, pisac i istraživač, podseća „da su prošle skoro dve decenije otkada je Redžep Tajip Erdogan na čelu svoje Partije pravde i razvoja preuzeo vladavinu nad današnjom Turskom. Polovični pokušaji reislamizacije ove države, koju je u poslednjih pola veka više puta zaustavljala vojska, zamenjeni su punom, promišljenom i dubinskom obnovom predataturkovske tradicije. I oni koji se raduju tom procesu i oni koji ga kritikuju, složiće se da se ova država strahovito promenila za vreme Erdoganove vladavine“.

Gospodin Đurković podseća da su u knjizi „Pusto tursko“ Darka Tanaskovića skupljeni radovi nastali posle prvog izdanja „Neoosmanlizma“. U prvom delu knjige je nekoliko klasičnih radova nastalih uz godišnjice Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Tu su takođe podsećanja i na tursko učešće u agresiji na SRJ 1999, način na koji su mediji i drugi akteri to pratili u samoj Turskoj, a zatim i osvrt ne poziciju BiH u novoj turskoj doktrini, kao i tekst koji je ukazao na postepenu transformaciju ideologije i strategije neoosmanlizma u oblik lične vlasti koji Tanasković naziva erdoganizmom...

„... Možda još kontroverzniji segment ovodecenijske turske politike jeste delovanje u međunarodnoj sferi. Na putu ka proklamovanom cilju da Turska do 2023. postane top deset ekonomija ali i globalna sila, Erdogan je tokom ovih deset godina činio zaokrete dostojne virtuoza na trapezu. Tanasković vrlo pažljivo beleži kako se od politike ’bez problema u odnosima sa susedima’ stiglo do konfrontacije sa čitavim okruženjem.

Tanasković vrlo objektivno ukazuje na to da snagu Turske nimalo ne smemo potceniti, što je i nedavni rat u Nagorno-Karabahu, odnosno Arcahu pokazao. Turska je u potpunosti stala iza svog saveznika, pomagala ga na sve moguće načine i snosi najviše zasluga za pobedu Azerbejdžana. Turska je druga najveća armija u NATO i neko ko izuzetno mnogo ulaže u naoružanje. Uprkos radikalno pogoršanim odnosima sa EU i evropskim državama, Turska ne odustaje od projekcije svoje moći na tačke koje definiše kao važne za svoj strateški interes. Poslednjih godina je u fokusu sukob sa Kiprom, Izraelom i Grčkom oko eksploatacije gasa u Mediteranu. Uzavrela retorika u odnosima sa Francuskom, Austrijom i Briselom...

Povezane vesti - INTERVJU DARKO TANASKOVIĆ: Sukobi u CG ni verski ni religijski

Naravno, u Tanaskovićevom fokusu je pre svega vrlo složeno delovanje Turske na Balkanu. On dobro uočava i registruje znatno promenljiv stav i retoriku nakon 2016. kada dolazi do ozbiljnog poboljšanja odnosa sa Srbijom. Erdoganova politika i na ovom prostoru obeležena je nedoslednošću i kreće se od izjava o tome da je Kosovo Turska i da mu je Izetbegović ostavio BiH u amanet, do apela na pomirenje i povremenu spremnost i na stratešku saradnju sa Srbijom kad je u pitanju npr. Makedonija. Ipak ne treba preterivati, upozorava Tanasković. Zelena transverzala ostaće osnovni pravac pružanja turske moći na Balkanu, uz povremene ograde od tog principa, kao u slučaju Makedonije koja je Erdoganu važnija kao celina, nego podeljena u skladu sa albanskim ciljevima“, piše u predgovoru Miša Đurković.

Na početku knjige „Pusto tursko“ autor ukazuje kako je turska država već deceniju počela da šminka svoju osmansku istoriju sa ciljem da se na svetsku političku scenu već sutra vrati velikoj moći Osmanlijske države koja je šest vekova bila dominantan igrač na svetskoj političkoj sceni. Glavni umiveni ideolog ovih aspiracija je Ahmet Davutoglu, bivši ministar spoljnih poslova i premijer Turske, o kojima piše u svojoj programskoj knjizi „Strategija dubine“ (2001).

Njemu su se masovno pridružili mnogi uglednici iz turskog akademskog i javnog života, poput iskusnog diplomate i političara Kamrana Inana koji piše: “Turska treba da preuzme odgovornost ponovnog prihvatanja nasleđa Osmanskog carstva, ali ne u geografskom već u kulturnom i političkom smislu... Ali pokazalo se, neoimperijalni projekti teško se lišavaju geografije“. Razrađujući ovu tezu, autor priziva u pomoć Orhana Pamuka, turskog nobelovca i disidenta koji u svom ogledu „Moj barjak“ zapisuje:

Napuštanje dejtonske faze

„Za mog detinjstva barjak je bio simbol nacije. Kasnije smo shvatili da je bio više simbol nacionalizma. Danas barjak kao da znači nešto mnogo nerazgovetnije i osobenije od nacionalizma. Ako u najkraćem roku ne uspemo razumeti šta je to nešto i ne odredimo mu pravila, zbog barjaka će se proliti još mnogo krvi“.

Atributi „nerazgovetnije“  i „osobenije“ mogli bi se u punoj meri odnositi i na sadašnji fluidni i tranzicijski trenutak turskog društva, za koje je karakteristično ideološko i plansko usmeravanje obrazovne, informativne i ukupne kulturne delatnosti ka zamenjivanju rigidnog kemalističkog (zasad) fleksibilnijim neoosmanističkim modelom individualne i kolektivne samospoznaje. Popularne turske TV serije iz osmanske prošlosti, od kojih su neke stekle zavidnu popularnost i van Turske, posebno na Balkanu, pored toga što treba da doprinesu poboljšanju opšte slike o Turcima u regionu, koji je jedan od prioriteta, primer su promišljenog delovanja u smeru nenametljivog „mirenja“ velikim delom sekularizovane intelektualne domaće publike s vlastitom osmanskom prošlošću, piše Tanasković.

U poglavlju ’Erdoganova balkanska simultanka’, Darko Tanasković se bavi zalaganjem Redžepa Tajipa Erdogana za reviziju Dejtonskog mirovnog sporazuma. Konkretno, opisuje veoma rečite razgovore Erdogana i njegove gošće Kolinde Grabar Kitarović, predsednice Hrvatske. U toj šarenoj priči, novinarka iz Hrvatske pominje problem Željka Komšića kao predstavnika Hrvata u Predsedništvu BiH, a Kolinda između redova priča kako bi bilo logično da bi i Hrvati kao treći konstitutivni narod morali imati svoj entitet.

Erdogan o Komšiću ne govori, ali se zalaže za reviziju Dejtona. Naglasio je „da bi obnavljanje mehanizma trojnih konsultacija (trilaterale), Turske, Hrvatske i BiH, moglo biti korisno u podršci prevazilaženja problema u BiH...“

„Najbolji poznavalac turske politike u Hrvatskoj Dejan Jović tvrdi da Turska polako napušta dejtonsku fazu i nudi BiH globalnu, a ne briselsku inicijativu“, piše Tanasković.

Krajnje je zanimljivo poglavlje „Koliko smo stvarno daleko od 29. jula 1990?“

Autor najpre podseća da je 15. jula 2016. osujećen pokušaj državnog udara gde je slamanje puča označeno kao velika Erdoganova pobeda. Taj dan Erdogan je ustanovio kao novi državni praznik - Dan demokratije i nacionalnog jedinstva. Tim povodom sva diplomatsko-konzularna predstavništva ove zemlje dobila su iz Ankare instrukcije da na odgovarajući način u državama svoje akreditacije organizuju manifestacije povodom novouvedenog praznika. Izuzetak naravno nije bila ni Srbija.

Slamanje puča

Iz više razloga pažnju privlači mesto koje je odabrano i način na koji je odlučeno da se turski praznik obeleži u Srbiji. Novi Pazar, Muzej „Ras“ i otvaranje muzejske biblioteke koja je dobila ime „15. jul“, a opremljena je zahvaljujući angažovanju turske državne Agencije za saradnju i razvoj. Svečanost otvaranja biblioteke upotpunjena je foto-izložbom o pokušaju državnog udara, a Asocijacija maturanata uz Turske organizovala je fudbalski turnir. Bilo bi zanimljivo izvršiti uporednu analizu toga u kojim državama su diplomatski predstavnici Turske organizovali manifestacije povodom 15. jula. Zatim, postavlja se pitanje da li je primereno, uobičajeno sigurno nije, da se kulturnim ustanovama kao u vreme slavlja Velikog oktobra daju imena praznika drugih zemalja?

Tanasković povlači rečitu paralelu između ovog događaja i jednog ranijeg od 29. jula 1990. „Na novopazarskom stadionu pred trideset hiljada razdraganih i euforičnih pristalica ovacijama ’Aljo’, ’Aljo’, pozdravljen je Alija Izetbegović, bošnjački, tada muslimanski lider, koji je došao prvi i jedini put u  Novi Pazar, sa celom svojom svitom da podrži osnivanje sandžačke filijale ADA“.

Evo kako je atmosferu pred početak mitinga doživeo i opisao pokojni novinar Života Tokalović u dragocenoj knjizi „Sandžak - zemlja Raška“ (1991):

„Od ranih jutarnjih časova Novim Pazarom su odjekivale sirene iz hiljade automobila na čijim krovovima su sa uzdignutim rukama sedeli mladi Novopazarci, kao i njihovi gosti. Mnogi automobili imali su instalirane zvučnike iz kojih je odjekivala turska muzika. Na čelu svake kolone bilo je nekoliko turskih zastavica, kao i zastava islamske zajednice. Bili su tu automobili iz Novog Pazara, Sjenice, Tutina, Tetova, Peći, Prizrena, Prištine, Brčkog, Zagreba, Sarajeva i ko zna još odakle... Skandiralo se islamu, Turskoj, zviždalo Srbiji i Srbima.

Uz ’Zmaja od Bosne’, koga su obezbeđivali žestoki sandžački momci, u prvom redu, sa svojim neizostavnim ’borsalino’, Muhamed Tunjo Filipović, Muhamed Čengić, Adil Zulfikarpašić, pa rođeni Sjeničak, sarajevski profesor filozofije i opsesivni srbomrzac Rasim Muminović. Glavna zvezda dana bio je stomatolog Sulejman Ugljanin, koji je izgleda na preporuku Rasima Muminovića zadobio poverenje partijske središnjice u Sarajevu i bio izabran za prvog predsednika SDA Sandžaka...“

Od tog eksplozivnog mitinga na novopazarskom stadionu, piše Tanasković, Srbijom i Raškom oblašću, odnosno Sandžakom, prohujale su mnoge oluje... Većinski je na svim stranama prevladala razboritost i sačuvan je mir među ljudima... Ali „posle izvesnih kolebanja shvatili su to i u vazda prisutnoj Turskoj. Nije Ankara odustala od svojih strategijskih ambicija na Balkanu, pa ni u Sandžaku“, upozorava Darko Tanasković.

U poglavlju dragocene knjige „Pusto tursko“ slika Srba u turskoj pedagogiji, mada na prvi pogled burleskna, može se razumeti kao upozorenje ili možda kao poziv na opreznost, Tanasković beleži:

„Za hrišćansku Evropu Turčin je vekovima bio sinonim divljaštva, surovosti i krvožednosti. U studijama koje se danas zovu imagološkim, omiljena tema je postalo istraživanje i tumačenje nastojanja, variranja i obogaćivanja i održavanja predstave o Turcima i muslimanima kao večnom, izazovnom i uznemirujućem drugom, u zapadnoevropskoj civilizaciji, njenoj književnosti, likovnoj umetnosti i narodnoj uobrazilji. Takva slika počela je da se oblikuje još u srednjem veku, a vitalna je i danas. Nemački naučnik Julijus Berghart u knjizi ’Evropska slika Turaka 1453-1600’ (2011) dao je sjajan sintetički prikaz ranog formiranja te konstantno negativne predstave. Kad želi da ukaže na veliku opasnost, Italijan i danas spontano uzvikne ’Mamma mia, li Turchi!’. Istorijski posmatrano, nije teško razumeti zašto je baš Turcima pripalo to privilegovano mesto u galeriji negativnih stereotipa koji naseljavaju svet mentalnih predstava evropskog čoveka. To bar mi Srbi znamo...

... Izgleda da potomci Osmanlija preduzimaju ozbiljne korake da se u budućnosti možda počnu pisati naučne studije o Srbima u Turskoj, sa potajnom nadom da bismo ih mogli zameniti u njihovoj tužnoj sudbini negativnog stereotipa na Zapadu ili je, bar, sa njima podeliti. S obzirom na prijemčivost nekih zapadnjaka na ideju o lošim Srbima i usrdno poslovanje da se ona što šire zapati, reklo bi se da nisu bez šanse. Upravo početkom ove godine stiže nam nova, krajnje indikativna potvrda da industrija proizvodnje negativne predstave o Srbima u Turskoj ne staje, već radi punom parom...

Povezane vesti - INTERVJU DARKO TANASKOVIĆ: Kosovo je kvadratura kruga

Posle nekoliko TV serija u kojima su Srbi patentirani zlikovci, pre samo nekoliko nedelja u bioskopima se, uz moćnu reklamnu najavu pojavio istorijski spektakl ’Turci dolaze - sablja pravde’. Vest o pojavljivanju ovog filma preneli su neki naši pisani mediji, što je prošlo nezapaženo. Ali postoje razlozi da se nad ovim bezvrednim konfekcijskim produktom... potpuno vanistorijski, iako se kao neka šarena krpa spaja u jednu celinu proizvoljno skrpljenim parčićima istorijske stvarnosti, zamislimo. Priča je sledeća:

Slavoljubivi i okrutni srpski kralj Azar, koji želi da stvori ’veliku Srbiju’ (nešto poznato zvuči), oteo je Maru, ženu netom preminulog sultana Murata II, tako da je njegovom nasledniku Mehmedu II Osvajaču palo u deo da je oslobodi iz ruku balkanskog zulumćara. On u Srbiju šalje odred nepobedivih jurišnika, akindžija, čijeg predvodnika Srbi zarobljavaju. Ali onda na scenu stupa, na neukrotivom atu i sa sabljom pravde u rukama junak Sungur. U međuvremenu oholi kralj Lazar najavljuje težak poraz Turaka i priželjkuje da ne umre pre nego što se napije vina iz lobanje sultana Mehmeda, a smerno ga slušaju njegovi verni vitezovi Milošević i Karadžić (imena nisu greškom ubačena iz nekog drugog teksta), dok zarobljenica Mara očekuje da dođu Turci i sruše mu presto. Naravno, posle niza teških okršaja akindžije pobeđuju, što je ujedno i pobeda pravde nad nepravdom, a jedan (valjda srpski mališan) poentira svečano izjavljujući: ’Hoću da postanem Turčin!’

Moć medija

... Filmski gledano, ’Turci dolaze’ je vrednosno treš iliti đubre, koje će napraviti određeni prihod, prvenstveno u Turskoj. Po tvrdnjama tamošnjih medija, za dve nedelje u 360 bioskopa film je videlo više od 420.000 gledalaca... Tačno je, filmovi nisu formalni udžbenici istorije, ali sve više postaju široko dostupni priručnici. Posebno ako se kao takvi preporučuju. A to se upravo i događa. Film ’Turci dolaze’ tursko ministarstvo nacionalnog obrazovanja službenim dopisom preporučilo je Generalnom direktoratu za inovacije i obrazovne tehnologije osnovnim i srednjim školama, i to dan pre njegovog ulaska u bioskope 17. januara. Ministarstvo ukazuje da je reč o značajnom doprinosu promovisanja nacionalnih i kulturnih vrednosti u Turskoj i svetu. Podršku pedagoškom korišćenju ovog filma dali su i ministarstvo za omladinu i sport, kao i ustanova zadužena za stipendiranje i studentski standard, izražavajući nameru da se film prikazuje i u studentskim domovima i sličnim objektima“, piše Tanasković.

U ovoj kapitalnoj studiji gospodin Tanasković ne propušta da se bavi i Erdoganovom odlukom da se bazilika Aja Sofija opet pretvori u džamiju, upozorava da Erdogan igra na nacionalističku notu zbijanja redova u novoosmanlijskom carstvu, opet upozoravajući da se nova Turska imperija preteći uspravlja sa jasnim ambicijama prema Balkanu. Zbog čega je ova pretnja uslovno realna: Erdogan je beskrupulozan vladar i vešt političar. U dve decenije njegove vlasti on je vešto igrao između NATO alijanse, gde je druga vojna sila u nomenklaturi Alijanse, i kao glavni igrač na uzavrelom Bliskom istoku i nezaobilazni akter odnosa muslimanskog sveta i Izraela.

Erdoganov čin potiranja Ataturkove odluke da se bazilika Aja Sofija pretvori u muzej, zapravo znači da bi tako mogli proći i srpski manastiri na Kosovu.