INTERVJU DARKO TANASKOVIĆ: Sukobi u CG ni verski ni religijski

Da bismo napisali sve razloge iz briljantne biografije profesora Darka Tanaskovića zbog kojih bi nam bilo zadovoljstvo da pričamo sa njim na temu kako su se vera, religija i duhovnost vratile u modernu politiku u mnogim zemljama Evrope i sveta, bilo bi nam potrebno bar dve stranice naših novina.

Univerzitetski profesor na brojnim evropskim i svetskim univerzitetima, diplomata, islamolog, jedan od najuglednijih u ovom delu Evrope, član Mešovite pravoslavno-katoličke komisije za zajedničko razmatranje ličnosti i dela kardinala Alojzija Stepinca... Govori francuski, engleski, arapski, turski, italijanski i ruski jezik, a poznaje i latinski i starogrčki. Oženjen je i ima troje dece.

"Teško je proceniti u kojoj su se meri vera i istinska duhovnost vratile u hrišćanski svet. U javnom prostoru su danas različiti vidovi ispoljavanja religijskog fenomena svakako prisutniji i vidljiviji nego pre nekoliko decenija. To se pre svega odnosi na crkveno institucionalizovanu religioznost, kroz koju je uobičajeno sagledavati dimenziju duhovnosti u datom društvu. Obnavljanje crkvenog života, naročito u bivšim komunističkim/realsocijalističkim zemljama, kao i ojačana uloga crkve u društvenim stvarima, jesu pokazatelji povratka religije posle velike, višedecenijske ofanzive posvemašnje sekularizacije. Za prevlast sekularnog u jednom trenutku se poverovalo da je ireverzibilna, kako na hrišćanskom Zapadu tako i na hrišćanskom Istoku, uza svu različitost načina na koji je ona u ovim dvema hemisferama uspostavljana. Počelo se tako govoriti o ‘posthrišćanskom’ Zapadu, odnosno Evropi, premda nije bilo jasno kakvim bi novim duhovnim vrednostima čovekova egzistencija u tom ‘post’ vremenu bila osmišljena i esencijalno podržana. A čovek je neopozivo i homo religiosus, te ima unutrašnju potrebu da u nešto veruje i da stremi ka nečemu što nije samo materijalno. Razdvojenost fizike od metafizike može biti misaona i analitička, nikako ontološka.

Povezane vesti - RECIKLAŽA 90-IH: Šta pokušava Milo Đukanović?

Uostalom, i oni najubeđeniji ateisti, odnosno antiteisti i isključivi sekularisti zapravo su, na svoj način, vernici, jer neretko do fanatizma veruju u to da ne ‘veruju u Boga’ (kako se obično kaže) i nametljivo, ‘prozelitiski’, pa i inkvizicijski propovedaju sopstveno neverovanje, kao jedinu pravu ‘istinu’. Religija se jeste, kako kažete, na velika vrata vratila u onaj deo hrišćanskog sveta u kome je bila marginalizovana i potisnuta, ali je pitanje koliko se kroz ta ‘velika vrata’, bar zasad, u ljude i u njihove odnose ulilo stvarne duhovnosti, koliko su zaista dubinski oduhovljeni, onom svetlošću u duši, za kojom je tragao i Nikola Tesla. No, i takozvana deklarativna religioznost, kao ponovo osvojena sloboda, može biti prvi korak ka istinskoj religioznosti, na šta je u više navrata ukazivao Vladeta Jerotić. A baš je on svojevremeno mnoge iznenadio tvrdnjom da ne veruje u neku blisku izglednost mađureligijskog dijaloga, iz prostog razloga što je malo stvarno religioznih ljudi koji bi bilo vlasni i kadri da ga povedu."

Nije precizno rečeno “vratili”, tačno je da su vera i duhovnost uvek bili prisutni, ali ne toliko vidljivo i naglašeno kao danas?

"Ovo Vaše pojašnjenje je svakako umesno. Odista, i na sreću, duhovnost, kao bitna dimenzija ljudskosti, nikada nije mogla biti do kraja ukinuta i poništena, iako je u novijoj istoriji bilo teških i mračnih razdoblja, u kojima je izgledalo da je i sama ljudskost na krajnje neizvesnom ispitu. Delovalo je kao da je i Bog zanemeo. Jedan francuski sociolog rekao je pre mnogo godina da se čovek, razočara li se u zemaljske ‘religije’, okrene nabeskim religijama. To je pojednostavljeno, ali na nivou pojavne realnosti i motivacijske baze kod mnogih novopečenih i novoprizvanih vernika po svoj prilici tačno. Uslovno rečeno, ovakav povratak veri ili otkrivanje vere, jer ona za mnoge uopšte nije postojala, tek je prvi korak ka mogućnosti dublje duhovne spoznaje i samospoznaje. Međutim, svaki put, pa i duhovni, počinje prvim korakom, a u ovom slučaju to je razbijanje iluzije o spasonosnosti raznih ovozemaljskih ideoloških i političkih opsenara, manipulatora i ‘usrećivača’, najčešće sebičnih, nečasnih i opasnih namera. U naše vreme i u uslovima današnjeg sveta, posle ovakvog osvešćenja i katarze nije nužno, a ni moguće, da odmah usledi pun povratak crkvi, kao mističnom telu Hristovom na zemlji, kroz smisleno upražnjavanje svih obredoslovnih, liturgijskih radnji i rituala, jer većina ljudi za to nije saznajno pripremljena i mentalno spremna. Patrijarh Pavle je istrajno pozivao da budemo ljudi, a ne vernici, jer je znao da biti stvarno čovek znači biti najbliži Bogu, odnosno njegovim zapovestima. Kardinal Jozef Racinger, visoko uvažavan i u pravoslavnim bogoslovskim krugovima, u ogledu o stanju kulture u Evropi, objavljenom neposredno pre no što će 2005. godine biti izabran za papu Benedikta XVI, predložio je onima koji ne žele ili ne mogu da veruju u Boga da se, za početak, odluče ponašati kao da Boga ima, a ne da ga nema. Ni on ih nije odmah zvao u crkvu. Retoričko je pitanje može li iko posumnjati u to da je njima dvojici bila potpuno jasna sveta priroda i nezamenljiva uloga Crkve u ikonomiji (domostroju) spasenja. Pa ipak, kao mudri pastiri, razumevali su da je savremenom čoveku potrebno duhovno prići na način koji će mu biti prihvatljiviji od formalnog i suvog katihizisa. Do bitne promene u odnosu prema religiji na prelasku iz drugog u treći milenijum i u Srbiji je nesumnjivo došlo, što je potvrđeno i nekolikim ozbiljnim sociološkim istraživanjima. Pomenuću, primera radi, studiju Dragane Radisavljević Ćiparizović "Religioznost i tradicija’ (2006)."

Da li je “povratak vere i religije” u celini, od kraja 80-ih na Balkanu, a danas u Poljskoj, Ukrajini,  Rusiji, zemljama severne Evrope... odgovor i na agresivno islamsko isticanje religije ispred svih drugih civilizacijskih vrednosti?

"Mislim da se na ovo Vaše pitanje ne može uopšteno odgovoriti, jer nije reč o podudarnim istorijskim, društvenim i kulturnim situacijama. Ipak, u celini posmatrano, verujem da šire nastupanje, uslovno rečeno, ‘političkog islama’ nije bio glavni pokretač ‘povratka religije u pomenutim istočnoevropskim zemljama, u kojima je nekoliko decenija sa državnog nivoa sprovođena sistematska ateizacija na osnovu koncepta tzv. naučnog socijalizma. U tim sredinama je afirmisanje religijskog fenomena doživljeno i javno manifestovano prvenstveno kao znak (ponovnog) osvajanja slobode. Na Balkanu, uključujući i prostor bivše Jugoslavije, međutim, sigurno je da su politizacija i radikalizacija islama, pogotovo u kontekstu međunacionalnih, a samim tim i međuverskih neslaganja i sukoba, bile jedan od neposrednih podsticaja za vraćanje religijskim vrednostima i simbolima i kod pretežno sekularnih hrišćana. U višenacionalnim i viševerskim sredinama dinamika ovakvih procesa je zakonomerno i neizbežno uzajamno uslovljena."

Pitao bih Vas nešto što se odnosi isključivo na islamsku ideologiju. Prvo: Da li je filozofija ajatolaha Homeinija "ako nije politika, islam je ništa" definitivno zacementirala "kineski zid" između islama i hrišćanstva?

"Versko-politička doktrina ajatolaha Homeinija, programski izneta i obrazložena u spisu ‘Velajat-e Fakih’, čiji bi naslov najtačnije bilo prevesti kao ‘Vladavina verozakonoznanca’, predstavlja njegovu originalnu ideološku platformu izvedenu iz učenja šiitskog islama. Ona, kao takva, nije imala presudnog uticaja na teoriju i praksu političkog islama van šiitskog sveta, ali je uspešnost sa kojom je Homeini izveo islamsku revoluciju (1979) i osnovao islamsku republiku izazvala divljenje i ojačala samopouzdanje u svim nezadovoljnim muslimanskim sredinama, dok je na Zapadu proizvela pravi civilizacijski šok. Tako je, recimo, i Alija Izetbegović, iako sunit, uzdizao primer islamske revolucije u Iranu, smatrajući je dokazom potencijala islama kao mobilizacijske i državotvorne društvene energije, dok se istovremeno negativno izražavao o Ataturkovoj sekularnoj Turskoj. Inače, u islamu su, za razliku od hrišćanske koncepcije izražene u jevanđeljskom Hristovom obraćanju farisejima ‘Dajte caru carevo, a Bogu božije’, verska i društvena sfera, a samim tim i vlast, načelno neodvojive. Naglašavam načelno, jer su okolnosti istorijskog razvoja muslimanskih zajednica i država nametale praksu osamostaljivanja političke vlasti u odnosu na duhovne autoritete. Francuski islamolog i politikolog Olivije Kare nazivao je upravo liniju tog odstupanja od stopljenosti verskog i društvenog velikom tradicijom islama.

Međutim, uvek kad se u prošlosti i u sadašnjosti aktivno nastojalo reformisati ili promeniti odnose u društvu, državi i u svetu polazeći od islamskih vrednosti (i interesa), fundamentalistički je reafirmisano i argumentacijski isticano temeljno načelo neodvojivosti islama od društvenog i političkog života."

I drugo: Koliko ovaj prostor precizno definiše Ničeova teza da "muhamedanci veruju da je hrišćanstvo religija za žene".

"Veliki filozof Fridrih Niče zanimao se za islam više nego što bi se moglo pretpostaviti, ali ne iz razloga kojima se Orijentu kao inspiraciji obraćao, recimo, jedan Gete. Slično Volteru, Niče je selektivno i svrhovito pribegavao isticanju nekih (stvarnih ili pretpostavljenih) odlika islama u svom negativnom diskursu o judeo-hrišćanskoj tradiciji i modernosti, dok je, sa druge strane, i islam svrstavao među manipulativne misaone sisteme. Islam je za Ničea bio ‘muška religija’, što je u skladu sa njegovom opštom mizoginijom. O ovoj temi ubedljivo je pisao britanski istoričar književnosti i komparatista Jan Almond u članku ‘Ničeov mir sa islamom: neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj’ (2003)."

Da li je nova doktrina Vatikana sa papom Franjom motivisana ugroženošću hrišćanstva pred islamom?

"Preduslov da se pokuša odgovoriti na ovo pitanje bio bi da se tačno, ili bar u glavnim crtama, definiše ‘doktrina’ pape Franje, što iz više razloga nisam kadar učiniti. Na osnovu njegovog dosadašnjeg odnosa prema kompleksu koji na više ravni predstavlja sve ono što obično sažimamo u određenju ‘islam’, a što ne doprinosi jasnoći i egzaktnosti komunikacije (na to je u nekoliko navrata ukazao nedavno preminuli veliki islamolog Bernard Luis), mogli bi se oprezno izneti samo neki utisci. Pre svega, mislim da je papa Franja svestan izazova koji za hrišćanstvo u celini objektivno predstavljaju demografska i ideološka ofanziva islama, kao i težak položaj hrišćanskih zajednica u mnogim delovima islamskog sveta, uključujući i nezaustavljivi egzodus iz Svete zemlje. S obzirom na izrazito blagonaklon stav prema većinski muslimanskim migrantima, kao u stalno pružanje ruke muslimanima, sve do potpisivanja ‘Deklaracije o ljudskom bratstvu za mir u svetu i o zajedničkom saživotu’ sa šejhom Al Azharom Ahmedom al Tajibom u Abu Dabiju (2019), zbog čega su ga neki gnevni katolici proglasili ni manje ni više nego Antihristom, tvrdnja da je poglavar Rimokatoličke crkve svestan islamske opasnosti može delovati, najblaže rečeno, čudno. Ja sam, ipak, uveren da je tako, i to ne samo zato što sam iz papinih usta bio u prilici da o tome nešto neposredno čujem u Vatikanu. Zapravo, ono što navodi na zaključak da je prvi jezuita na katedri Svetog Petra sklon prekomernom relativizovanju tradicionalne strukture Crkve, njenih dogmata i socijalnog učenja, sa nekakvim sumnjivim mondijalističkim namerama koje idu u korak sa zakulisnim mahinacijama (belo)svetske duboke države, jeste temeljni nesporazum sa njegovom teološkom koncepcijom. A ova se, izgleda, samo oslanja o aksiom o generičkom jedinstvu ljudske vrste, odnosno ljudskom bratstvu, pre, iznad i posle svih podela i razlika koje je stvorila istorija čovečanstva. Te podele i razlike, kao i na njima zasnovane pripadnosti i identiteti (verski, etnički, nacionalni, kulturni...), realni su, ne mogu se i ne smeju zanemarivati, jer bi to bilo utopijski, ali nam je celokupna povest čovečanstva obilato dokazala do čega sve dovodi njihovo zaslepljeno apsolutizovanje. Možda je ovo moje zaključivanje naivno (znam da će mnogi sasvim sigurno oceniti da jeste), ali u ovom trenutku nemam bolji odgovor na Vaše pitanje. Dakle, papa Franja istovremeno hrišćanski polazi od jedinstva ljudskog roda i vodi veoma racionalnu i pragmatičnu (jezuitsku) realpolitiku u konkretnim situacijama, ali uvek u koordinatama velikih prioriteta svog pontifikata, od kojih je jedan i ekumenski i međureligijski dijalog. Njegovi kritičari, kojih je među katolicima poprilično, i to ostrašćenih, nisu baš uvek spremni da analitički nepristrasno pristupe papinim odlukama i potezima.

Tako, na primer, tvrde da on, opreznim iskoracima u vezi s mogućim preispitivanjem pitanja celibata u Katoličkoj crkvi, na planu moralnosti ugrožava hrišćanski kredibilitet sveštenika, što bi logički vodilo zaključku da oženjeni, mirski pravoslavni sveštenici nisu hrišćanski kredibilni..."

I u Srbiji, ali i u regionu prisutna je ekspanzija islama, čak i na KiM prostoru, gde je bio benigni, islam je postao agresivan. Tu je i Hrvatska rimokatolička crkva, čija se ideologija inkporporirala u državnu politiku. Kako Vi gledate na budućnost tih novih odnosa na Balkanu?

"Za iole utemeljeniji, zaokruženiji i obrazloženiji odgovor na ovo pitanje bio bi potreban jedan zaseban razgovor. Pre svega, ne bi se moglo reći da su u pitanju ‘novi odnosi na Balkanu’ već izmenjena konstelaciji političko-pravne geografije i odnosa snaga unutar i izvan regiona, što je sve dovelo do snažnijeg izbijanja na površinu i institucionalnog artikulisanja nekih odavno postojećih i negovanih ideoloških tokova i ulaženja određenih starih političkih programa u novu fazu realizacije.

Konkretno, na delu su ostvarivanje ili pokušaji ostvarivanja nacionalističkih državotvornih projekata naroda, odnosno delova naroda, koji su od Prvog svetskog rata živeli sa Srbima u zajedničkoj državi - Slovenaca, Hrvata, Makedonaca, Crnogoraca i Albanaca na KiM, dok je situacija sa Bošnjacima složenija, usled tronacionalne strukture BiH. Svim ovim projektima, koji su u odnosu na Jugoslaviju/ Srbiju (bili) separatistički i realizovali se nauštrb prava i vitalnih interesa Srba, zajednički je izraziti antisrpski naboj, što je logično, ali zbog toga ne i manje neprihvatljivo, bezobzirno, a u nekim vidovima ispoljavanja zločinačko. U pitanju ste, kanonski pogrešno, ali životno sasvim tačno pomenuli Hrvatsku katoličku crkvu. S obzirom na organizacioni centralizam Rimokatoličke crkve, može postojati samo Katolička crkva u Hrvatskoj, ali ona već odavno deluje kao nacionalna institucija hrvatskog naroda i zatočnica, pa i predvodnica svih nacionalističkih hrvatskih stremljenja ka što prostranijoj i etnički čistijoj nezavisnoj državi.

Što se tiče uloge radikalizovanih muslimana na KiM, predložio bih Vam da o tome jednom prilikom, ako budete zainteresovani, posebno porazgovaramo, jer je reč o veoma složenoj problematici, u vezi sa kojom ima različitih i nepodudarnih tumačenja. Ovde se u njihovo razmatranje ne možemo upuštati.

Reći ću samo da je islam još od osmanskog doba ključna, premda ne i jedina determinanta srpsko-albanskog antagonizma na KiM, s tim što je u načinu i intenzitetu njenog ispoljavanja i uticaja na razvoj događaja bilo više različitih faza."

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...