KOSOVSKO RAZILAŽENJE: Tango za nekoliko osoba

KOSOVSKO RAZILAŽENJE: Tango za nekoliko osoba

EPA-EFE/FILIP SINGER


I šta ćemo sad? Pitanje Kosova je završilo otprilike na sličnom mestu na kome je tavorilo decenijama, u ćorsokaku. Bar za one koji su životno za njega zainteresovani, Albance i Srbe koji na njemu žive. Samit u Berlinu trebalo je da donese olakšanje u region i da zamrznuti dijalog Beograda i Prištine konačno pomeri sa mrtve tačke, a završio se na krajnje čudan način. Bez epiloga, sa gomilom nesuvislih saopštenja i obraćanja zvaničnika.

Medijske napise oblikovali su zakulisni događaji koji su odjednom postali dostupni javnosti, a da u svemu tome nisu prednjačili srpski tabloidi već ozbiljna evropska štampa. Tako smo iz briselskog “Politika” saznali kako su Merkelova i Makron zavrtali ruku Ramušu Haradinaju, ali on nije hteo da popusti.

Svet je video da između Beograda i Prištine nema dijaloga, uglavnom zaslugom Prištine, ali i da im se isto tako ništa spektakularno loše nije desilo zbog toga. Osim verbalnih packi, nije bilo ničega drugog. A opet samit je pokazao da spoljna politika EU ne postoji, ne samo po pitanju Kosova već i po drugim pitanjima, kao i da spoljne politike njenih najvažnijih članova “ne pričaju” sa Briselom. Nesrazmerno veliki blam za tako malo balkansko pitanje.

foto: facebook

foto: facebook

Neverovatno je izgledala i priprema tog sastanka koji, da je bio dobro organizovan i pripremljen, onda bi se mesecima ranije radilo uobičajenim i neuobičajenim diplomatskim kanalima na pripremi: i u finišu sam samit je trebalo biti samo potpisivanje, konferencije za štampu sa nasmejanim balkanskim liderima u srdačnom rukovanju sa istinskim teškašima svetske političke scene.

Pošto toga nije bilo, lideri dve najveće zemlje u Evropi su sebi dozvolili da se oslone na improvizaciju i lični autoritet ne bi li došli do uspeha. Naravno, on je izostao. Umesto toga, pokazali su samo svoje slabosti. Ipak, druga runda je zakazana za početak jula. Verujemo da će sada pripreme biti ozbiljnije.

EPA-EFE/FILIP SINGER

EPA-EFE/FILIP SINGER

Ali šta će biti sa nama? Ima li nade da će se blokirani dijalog nastaviti i kakva je njegova perspektiva. Da li će Srbija uspeti da izbegne zamku tzv. zamrznutog konflikta koji to zapravo nije i naredne dve decenije provesti u magnovenju ili će se ipak naći neki modus za minimalno zadovoljenje i naših interesa.

Analitičar Dejan Vuk Stanković ocenjuje da smo sada došli do stadijuma u kojem je dijalog Beograda i Prištine faktički zamrznut i to pre svega voljom Albanaca i Evropske unije.
“Došli smo u situaciju u kojoj nema šta više da se razgovara. I to nije krivica Srbije i njene političke odgovornosti. Za ovaj tango je potrebno dvoje, a to dvoje su EU i privremene prištinske institucije. Ukoliko ne budu ukinute necivilizacijske takse, uvedene pre šest meseci, ovo stanje ima perspektivu da potraje. To znači da rešenja nema. Nema srpske robe na Kosovu i stanje ostaje ovakvo kakvo jeste, sa svim političkim i bezbednosnim izazovima. Političke posledice po Srbiju su zastoj u i ovako konfuznom procesu evropskih integracija, što praktično ništa ne menja jer od tog posla, makar u nekoj doglednoj budućnosti, očigledno nema ništa”, kaže Stanković.

av berlin

Prostor za desničare

Što se tiče Beograda, nerešavanje problema Kosova otvoriće i određeni prostor za nezadovoljstvo i na ovdašnjoj političkoj sceni, mada tvrd albanski sastav će prema zakonima fizike izazvati bujanje sličnih izolacionalističkih i nacionalističkih stavova i u Srbiji.

“U političkom smislu u Srbiji nema naročitih turbulencija, ovde je svima jasno da dijalog sa Prištinom nije nešto što je suspendovano zbog odluke Beograda. Na unutrašnjoj političkoj sceni to znači stvaranje prostora za desničarske političke stranke, pre svega za one koje su radikalno skeptične za mogućnost traženja kompromisa. Posledice po region su takve da Albanci mogu da nastave sa jednostranom politikom, najpre prema Srbiji. Da podižu nivo bezbednosnih tenzija na Kosovu, što se već vidi na osnovu incidenata koji su se desili u protekla tri meseca. Njima se daje neka vrsta mogućnosti da nastave sa tom jednostranom politikom, međutim, ovaj prekid znači pritisak evropskih zemalja na Srbiju, pre svega Nemačke i Francuske. Pretpostavljam da se taj pritisak sastoji iz toga da se nastave sami razgovori, s posebnim akcentom na oročavanje trenutka kada treba postići finalni dogovor”, ocenjuje Stanković.

On dodaje da je cilj tih pritisaka očuvanje kredibiliteta EU kao pregovarača, jer propast briselskog dijaloga potvrđuje da EU ne može da kontroliše krize u njenom dvorištu, što neopozivo vraća u igru neke druge igrače – Amerikance, koji imaju uticaj na Albance.

Ekonomista Ivan Nikolić sumnja da bi Srbija mogla da profitira uvođenjem kontramera Prištini. Kako kaže, time bismo jedino mogli da zadovoljimo svoj ponos.

“U ekonomskom smislu nema apsolutno nikakve koristi od takve odluke. Mi od njih ne zavisimo, jer oni nemaju nikakvu ekonomiju. Tako da je to samo deo teritorije Srbije koji je dosad bio konzument robe koja se ovde proizvodila. Oni nemaju ništa od ekonomije da bismo mi mogli da profitiramo kontramerama. S druge strane, Priština je nama nanela štetu od oko 400 miliona evra, što je gubitak u neto plasmanu. Kada bismo iz toga izdvojili dodatu vrednost ili dobit, onda bi to bila četvrtina tog iznosa. Ali svakako je to velika šteta, naročito za neke oblasti naše prerađivačke industrije. Tu mislim pre svega na prehrambenu industriju. Jer ovako deo robe završi tamo, ali je loše za njihove potrošače što tu robu plaćaju skuplje, a loše je i za naše proizvođače koji moraju sada da se dovijaju i prave razne kombinacije, recimo, kako da idu preko nekih trećih zemalja”, naglašava Nikolić za Ekspres.

On dodaje da svaka trgovinska barijera ili ograničenja prave veliki trošak i nikakvu korist.

“Iskustvo iz prethodnih konflikata na ovim prostorima govori da jednom kada se pokidaju te veze, one se retko obnavljaju. Tako da ništa tu nije dobro. Logika Prištine je bila potpuno iracionalna sa svakog aspekta, sem tog političkog da se tera inat. Uvođenjem kontramera izgubili bismo politički predznak koji sada imamo, a to je da smo spremni za pregovore i kompromis”, smatra Nikolić.

Kontramere – rizičan potez

Sličnog mišljenja je i Dušan Janjić koji za naš list kaže da bi uvođenje kontramera bio rizičan potez.

“Beograd je do sada odbijao suspenziju taksa i insistirao na njihovom ukidanju iako suštinske razlike nema. Rezultat taksa je da srpska roba na Kosovo stiže, a zbog ilegalnih tokova cene rastu, pri čemu najviše ispaštaju građani. Automatski ima i manje para u kosovskom budžetu i već sada imaju ozbiljnih ekonomskih problema, bez obzira na to šta pričaju političari u Prištini. Zato mislim da uopšte ne treba da uvodimo kontramere, jer to je rizičan potez. Ako u te kontramere podrazumevamo i slobodu kretanja, time bi Srbija prekršila ne samo briselski već i mnoge druge sporazume, a ništa ne dobijamo. Ne vidim koje bi to mere bile da mi imamo korist osim ako nisu neke simbolične. Na taj način dobili bismo i drastičan pritisak međunarodne zajednice na Srbiju, a ovako imamo argument: oni su uveli takse, ne mi. Taj argument ne treba olako odbaciti. Možda bi Srbija samo trebalo da zapreti uvođenjem mera, ali ništa više od toga”, kaže Janjić.

Ramus Haradinaj Angela Merkel Emanuel Makron Berlin

Osim toga, kako dalje navodi, trebalo bi prihvatiti suspenziju taksa kao vid kompromisa, jer su takse manji problem, a da Srbija jače i žešće insistira na stvaranju Zajednice srpskih opština.

“To bi bio daleko veći dobitak za srpski narod na Kosovu. Početak jula, za kada je zakazan drugi samit u istom sastavu na istu temu će stići brzo i nije realno očekivati da će Merkelova, Makron i Brisel ovaj put doći nepripremljeni. U našem slučaju to znači da će se pritisak pojačati. Kako i na koje sve načine, ostaje da se vidi, ali jedno je sigurno. Ponude koje će dolaziti biće u prvo vreme nepristojne, a ako nam je za utehu, nadamo se da će slično iskustvo imati i prištinski lideri”, ocenjuje Janjić.

Više pročitajte u štampanom izdanju nedeljnog Ekspresa.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar