Poslednji dani Živojina Pavlovića

Živojin Pavlović je knjigu objavio u Beogradu 1940. Zbog ove knjige Brozova KPJ je Živojina Pavlovića obeležila kao ideološkog neprijatelja broj 1.

Vidan Mićić pripoveda: “Jedne večeri, možda je bilo negde oko sedam sati, bilo je ušlo u noć, dođe Krcun i kaže: ’Vidane, pripremi jedno pet do šest ljudi, idemo na lep zadatak, imaćemo da ulovimo jednu krupnu zverku.’ Bila su pripremljena dvoja kola, jedna su bila nešto veća, a druga manja. Bilo je nas pet-šest, sa Krcunom, normalno, s oružjem. Nije me interesovao put kuda prolazimo, ali nije bilo blizu Užica po onoj vožnji. Kad smo bili blizu te kuće gde idemo, naiđemo kraj neke kamene česme. Veliki orah više te česme. Od te česme još se malo ide uzbrdo do velike štale od kamena izgrađene. Gornji deo je bilo ukopan, tako da je tavan od štale bio jedan metar iznad zemlje, a donja strana izlazila je možda tri metra, ako ne i više. Sa gornje strane bio je ulaz na tavan te štale, imale su tri do četiri stepenice izgrađene od drveta. Krcun nas je rasporedio da opkolimo štalu sa svih strana. Kad on bude viknuo ovom da se preda, da se mi javimo rečima: ’Nemoj pokušavati da bežiš, zgrada je opkoljena.’ Krcun ga je pozvao: ’Žiko, izađi, predaj se!’ Nismo dobili odgovor nikakav. Nema niko da odgovori, znači da nema niko tamo. Po obaveštenju nekoga ko ga je odao, Krcun je bio sto posto siguran da je tu. Ponavlja i još dodaje: ’Žiko, opkoljen si, predaj se! Nemoj da budeš lud, ako se ne predaš, zapalićemo štalu.’ Na takve reči javio se: ’Nemoj da palite, sići ću.’ Mi koji smo ga opkoljavali s jedne i s druge strane, pođemo da ga dočekamo gore, da budemo bliže. Sišao je čovek. Krcun je prišao njemu: ’Ruke uvis!’ Pretražio ga. ’Imaš li pištolj?’ ’Nemam.’ I prva reč što je bila: ’Gde ti je radio-stanica­? Gde su ti stvari?’ On je rekao: ’Imam jedan kofer’, i mislim da je rekao da ima i ćebe. Ne znam ko je tačno otišao gore, pretražio po onom ležištu, pronašao kofer i saneo ga dole. Dole krevet nije postojao, nego je ležao na senu. Izvršen je pretres i nije se našlo ništa više nego što je on rekao. Njegovo koferče bilo je izrađeno od šperploče, ofarbano crveno. Stavljene su mu lisice na ruke, ubačen je u kola i doteran u Užice. Stavljen je u posebnu ćeliju, sam.

Kad smo došli u Užice i kad je stigao Krcun, to je bilo na spratu zgrade, Krcun je prisustvovao oduzimanju stvari od njega. Onda je ponovo izvršen pretres, oduzeta mu je lična karta i manji notes, s lepim koricama tamne boje. Iz pantalona mu je izvađen kaiš i čak iz cipela su izvučene pertle. Iako je bio u samici, ipak, stavljene su mu lisice na ruke. Koliko imam u sećanju da su te lisice imale malo veći razmak, možda desetak do petnaest centimetara dužine lančića između jedne i druge ruke. Kad je vođen na saslušanje u podrum, silazili bismo niz poveliki broj stepenica, kao sa drugog sprata sići u podrum. U podrumu je on saslušavan sa prinudom, primenjena je tortura. Šiban je pendrekom od volovske žile po tabanima. Pri tom saslušanju u podrumu ja sam držao fenjer, pošto nije bilo sijalično svetlo. U bloku koji je nađen kod njega bile su razne adrese, brojevi telefona i slično tome. Vladimir Dedijer, držeći njegov blok i posmatrajući one telefone, zapitkivao je čije to brojeve telefona ima u Beogradu. On je nešto odgovarao, međutim, taj njegov odgovor nije bio ono što je želeo Dedijer. Pa bi kazao: ’Daj ti meni malo krupnije zverke’, pa opet nastavljao kontrolisati po onom bloku. Dalje je primenjivana tortura.“

"Bio sam Krcunov i Rankovićev dželat"

Dosije Vidan Micić, deo 1

Dosije Vidan Micić, deo 1

Vesti 10.01.2024. 11:58

"Bio sam Krcunov i Rankovićev dželat"

Ko je sve prisustvovao isleđivanju u podrumu i torturi?

Vidan: “Prisustvovali su Slobodan Penezić Krcun, Petar Stambolić, Vladimir Dedijer, i ja koji sam držao fenjer.

To je bilo prvo, drugo i treće veče. Jednom prilikom bilo je još nekih drugova, ali meni nepoznatih. Onako po uzrastu, rekao bih da je bio i Ranković.“

A da li je bio Sreten Žujović ili Čolaković?

Vidan: “Čolakovića odranije poznajem po krupnoći, nije. Tad nisam poznavao niti sam znao da se zove Sreten Žujović, po rastu i izgledu, kasnije sam ga viđao, jednom prilikom mogao je biti Ranković. Kad je bilo drugo veče, on je samo na neka pitanja podsećao, valjda je znao brojeve telefona otprilike čiji su. Pošto on još nije priznao čiji su to telefoni. Kad je Dedijer napomenuo – daj mi somove, imam ja puno saraga, saraga mi ne treba. Još nisam u tom momentu kopčao šta je som, saraga, ko mu je ta saraga? Da li to nije nadimak nekog čoveka ili je riba, koji je jarac? Ne znaš, nisi ušao u tok stvari ni tog posla, da kopčam odmah. On je nešto govorio, nešto je pribeležavano…

Najviše mi je u sećanju ostao detalj kad je Dedijer njemu postavljao pitanje za neke brojeve telefona dok se nalazio u Francuskoj. ’Ti si imao u stanu’, govorio mu je bez da gleda u cedulju, ’broj telefona taj i taj, je li tako?’ Pominje mu broj telefona, ne govori za koga je vezan. ’Čije je ovo?’ Ne odgovara. ’Ćutiš jer si bio direktno vezan za policiju.’ Koliko se sećam, da je nabrojao osam cifara. Mene je začudilo otkud ovaj čovek toliko te cifre pamti? Mislim na Dedijera, ovo kad govorim. To prvo veče ja nisam mogao da ukopčam i da se snađem. Bio sam prisutan dok ga tuku za vreme te torture, ali ne priznaje ništa.

Gledajući to, pošto nisam imao priliku da toliku torturu osetim na svojoj koži, a nisam prisustvovao kad drugi to rade da to gledam. U sebi sam pomišljao, da je ujeo majku za sisu, priznao bi pod ovakvim batinama!

Biju brate, sa pendrekom, razumeš li ti, po tabanima.“

Ko bije sve?

Vidan: “I Krcun i Dedijer i Stambolić. Dedijer manje, a Pero Stambolić više. I Pero kad je uzimao da ga bije pendrekom, kaže: ’Mamu ti j.... naučio sam i ja nešto od Vujkovića. Primao sam i ja ovo.’ Pa nastavi: fike, fike.

Kad je tučen, imao je jedan balvan, možda jedan metar dužine, prečnik je bio jedno dvadeset pet do trideset centimetara. Na tom balvanu su sečena i cepana drva. Od onih udaraca sekirom gde su cepana drva bilo je udaljeno možda za par centimetara. Na toj sredini držane su mu noge, taman je odgovaralo po visini da se ne udara po zemlji. Prvo veče samo sam posmatrao i ježio se. Jer prosto nisam mogao da verujem, da može čovek toliko da izdrži, ako ima nešto u sebi, da mora da reče. Meni nije bilo poznato, imalo je ljudi koji su posle, kasnije kroz život u toku rata jednom prilikom i Moša Pijade govorio kad je bio u Sremskoj Mitrovici da su stvarno ljudi izdržavali mnogo šta, a da ne odaju drugove u Partiji. A gledajući ono, smatrao sam da ne bih mogao da izdržim. Da prećutim ako nešto ima. Zato sam ono kazao: pa da je ujeo majku za sisu, priznao bi. Normalno, to što sam posmatrao, nije me oduševljavalo. Pa sam to upoređivao sa onim batinama koje sam dobio od ustaša i četnika. Doduše, ne po tabanima, nego udaran sam po plećima kundakom, šamarima, guran mi je pištolj u usta i slično tome. Završilo se, vraćen je, izveden uz stepenice i stavljen u ćeliju. Kad je stavljen u ćeliju, sedeli su sva trojica u kancelariji. Krcun, Dedijer i Stambolić. Oni su nešto tamo beležili. Tumarali su, tražili iz njegovog kofera gde su bile neke sveske i nekoliko knjiga, da bi dobili neke podatke.

Krcun mu je dao nekoliko listova papira i rekao mu: ’Piši ti sam.’ U ćeliji je imala sijalica, svetlo da može da piše. Išao sam da obavljam još neke poslove, tamo-ovamo, nakon jedno dva sata. Krcun mi je rekao: ’Idi tamo, neka da ono što je napisao.’ Otišao sam i uzeo. On je bio sa povećim proredom ispisao jedno dva papira rukom. Kad sam doneo te papire, bio je još jedan sa Krcunom. Dao sam one papire, on je na brzinu pogledao: ’Šta mi daje ova govna, nemoj da on pravi od mene budalu’ i ono je pocepao, zgužvao i bacio. Meni je rekao: ’Ti si slobodan.’

Saslušavanje je dugo trajalo

Drugi dan nastavljaju da ga saslušavaju. Kad je nastupila noć, opet je sveden u podrum. Nastavljeno je, isti posao, batine. Počeo sam i ja da se prilagođavam, to što rade nije mi bilo grubo kao prvo veče kad sam posmatrao. Dedijer mu je pominjao neke drugove koji su slati iz Jugoslavije u Francusku, a on je bio veza preko koje su trebalo da idu u Španiju. Po onome kako sam ja zaključio on je bio veza preko koga su išli u Špansku revoluciju. To je moje gledanje. Ti su drugovi po odlasku od njega, na prvoj ili drugoj vezi bili uhapšeni. Znači, bio je izdajnik Partije, izdajnik drugova. Napominjao je imena drugova koji su bili upućeni na njega da su oni nestajali i hapšeni od strane policije. Njemu govori: ’Ti si imao telefon u svojoj kući povezan sa policijom francuskom. Obaveštavao si ih, a sebe si čuvao.’ Slušao sam takve stvari, dobijao sam onu sliku kako oni pričaju: da je on izdajnik Partije i revolucije. Od one dve večeri kako je dobijao batine po tabanima, na jednoj nozi, pojavio se mehur, od jedno 5-6 centimetara u krug, ako nije bio i veći. Oni su ga udarali po tabanima, poneki put više od sat.

Presudio komandantu "Princ Eugen" divizije

Dosije Vidan Mićić

Dosije Vidan Mićić

Vesti 13.01.2024. 18:10

Presudio komandantu "Princ Eugen" divizije

Smenjuju se kako koji, a ponajviše je tu stvar koristio Krcun. Ne govorim sad što je Pero živ i Dedijer, a Krcun mrtav da bi tovario tu stvar na Krcuna... Kad su postavljali pitanja i ne dobiju odgovor, on je bio uzrujaniji. I češće puta koristio batine. Treće večeri on nije mogao sam da siđe, pa još jedan, bogami dvojica su mi pomagali da ga svedemo dole u podrum. Više je sanešen niz stepenice nego što je mogao da hoda. Za te dve protekle noći sve se kod mene sticalo više ubeđenje, pogotovo treću noć, da je on izdajnik. On je za nekoga rekao da je već u Beogradu. Tih imena se ne sećam. Ali za jedno od dva-tri imena. Oni su opet raspalili: ’A vrhušku, nećeš da nam rečeš? Opet nam daješ sarage, daj nam somove.’ To je bila česta izreka Dedijerova. Pendrek je bio spuštan na onom drvetu. Da bih se pokazao veran tome svemu, i ja sam uzeo pa sam šinuo jedno dvaput po tabanima, a treći put sam uhvatio pa sam šinuo odozdo. Noga je bila okrenuta dole pa sam pogodio u nokat... Ležao je na stomaku. Kako sam ja pogodio u nokat, te nabio u meso, jedan koji je gore njemu sedeo na leđima, toliko se praćnuo da je onog sa leđa zbacio sa sebe čitavih pola metra. U onoj razdraženosti Krcun je prišao i upitao me: ’Gde ga to pogodi?’ Rekoh, ja sam služio konjicu, pa kad udariš konja odozgo pa ispod stomaka, da bolje skače (Naglas se, zadovoljno, smeje. Nastavlja priču kroz smeh.) J... ga, luda glava... Tukao sam u vojsci konje, a on je bio samo Ždrebe. A on je bio Ždrebe. (I dalje se smeje.) Posle torture i svih tih jada koje su primenjivali, čoveka počinje da mori žeđ. Pripremili su čašu vode, ali dobro osoljenu. Ako bi popio, da ga natera žeđ da bi priznao. Tražio je vode: ’Dajte mi vode.’ Odneli su mu čašu. Da li je Žiko imao ranije iskustvo u toj torturi, to ne znam, ali izgleda da je imao saznanja, ako nije osetio, on je bacio onu čašu i izbacio vodu iz usta. Neko je od njih rekao: ’A, kurvo, i to znaš.’

Krcun me je zovnuo i pitao: ’Jesu li kod tebe ključevi od Žikove ćelije?’ ’Jesu.’ ’Daj otključaj.’ Došao je pred vrata, ja sam otključao ćeliju. Na toj ćeliji bio je prozor normalno, sa rešetkama, ali su bila stakla polomljena. U jednom uglu ostalo je jedno parče stakla, dva do tri centimetra veličine, trouglasto. On je imao krevet u sobi, gvozdeni, vojnički. Noću je dogurao do prozora onaj krevet i uzeo parče stakla, držao ga je u rukama. Bio se pripremio da pred Krcunom, kada otvorimo ćeliju, prereže vene. Kad sam otključao ćeliju, on je već na sredini ćelije stajao, okrenut licem prema vratima. A u desnoj ruci je bio pripremio parče stakla, iako su mu bile lisice na rukama. Kad je Krcun rekao: ’Hajde, pođi!’, on je u trenutku manuo onim parčetom stakla na levoj ruci preko vena. Krv je šiknula. I kaže: ’Sad me ne trebate više voditi u podrum.’ Krcun je uhvatio rukom da zaustavi krv, držao je i rekao: ’Nećeš, kurvo, umreti dok sve ne priznaš!’ Odveli su ga u Krcunovu kancelariju, krv je išla. On je previjen, zaustavljena je krv. Posle toga on je ostao u ćeliji još nekoliko dana. Tri ili četiri dana, ne mogu da tvrdim.

Bila je još jedna grupa, četiri do pet, koja je osuđena na smrt. Među njima bio je i Žika Ždrebe. Išli smo ja i Mato Lapčević i, koliko se sećam, jedan, zvao se Dejan ili mu je Dejanović bilo prezime. Znam da je taj mladić preživeo rat, po ovime što je tražio da mu dam izjavu da je bio u četi Ratka Drčelića. Skinuta im je odeća pre likvidacije i pošto ih nije bilo puno, ja sam naredio da skinu odeću i odreše lisice. Kako su skidali sa sebe odelo, naredio sam im da sednu na svoju odeću. Taj je slučaj bio i kod Žika. Pri izvođenju na streljanje nije uzet on prvi. Mato Lapčević je stajao do mene. Ja sam, normalno, od tih koji su obavljali te poslove. Nisam se otimao da budem samo ja, nego i druge sam podučavao tome i davao zadatak. Dejan ili Mato je priveo jednog do tranšee i opalio metak u potiljak. U tom trenutku, mi nismo motrili kad se Žiko okrenuo na kolena, na noge, ne znam, ali on iz onog stava, ja verujem da je skočio jedno tri metra odjedared. Dao se u silovit trk, da je on od nas u tom momentu bio udaljen za deset metara. A Mate Lapčević, on je odnekud imao, da li je to od dede ili nekoga ostalo, kratki francuski konjički karabin sa tri metka. Vrlo kratak, lep, ukusno urađen. Mato je u onom bežanju pružio pušku i pogodio ga po kičmi, i on je pao. Prvo smo onda ovo vamo na brzinu završili. Odemo do njega, priveli smo ga, on ne može, on je bio skinut s nogu, ne može da hoda... Vukli smo ga za ruke, ispod pazuha uhvatili, noge su brljale po zemlji. On je računao da ćemo ga baciti sa ovom ranom pa je rekao: ’Dovršite vaš posao, nemoj da me bacate živog tamo.’ Dvojica smo opalili, razumeš li ti, ujedno metak u njega. Prosto iz tog besa što je pokušao da beži. Mi smo ga likvidirali i svoj zadatak u potpunosti izvršili, a da nam nije neko utekao.“

Posle hapšenja, a pre likvidacije...

Za sve vreme od hapšenja do likvidacije, s njim si se susreo više puta...

Vidan: “Da, čak i sami, oči u oči.“

Kad si išao, recimo, za papir, kad si mu nosio papir...

Vidan: “Da...“

Kad si mu otključavao ćeliju, kad si ga vodio u podrum i tako dalje... Je li bilo kad pokušao, bilo šta da ti kaže?“

Vidan: “Nije.“

A ti njemu?

Vidan: “Nismo ni mi imali šta sa njim da razgovaramo.“

Prilikom torture je li kukao, plakao, vikao?

Vidan: “Pa da vidiš, po mome gledanju, sve je to junački podnosio. Normalno je da čovek drekne kad dobije udarac i kukutne onako. Ali da bi izazvao kuknjavu da galami, prelazi u buku, nije.“

Je li pokušavao da se prilikom isleđivanja obrati njima kao drugovima?

Vidan: “Da. Imalo je tog razgovora između njih. U tančine, teško je to koja reč bila sa njegove strane, koja odavde.“

Kad ste Krcun i ti ušli u prostoriju, pre nego što je prerezao vene, kažeš da je stajao nasred ćelije, je li bio bos?

Vidan: “Ne znam, ne može to da mi dođe.“

A, jesi li mu ti skidao obuću prilikom tuče, on nije bio u obući, skidana mu je kad se tuče po tabanima? Kad kažeš da je imao mehur na nozi, znači da je bio bos?

Vidan: “To je tako bledo u sećanju, ne bih voleo da izmišljam pa da to tvrdim da je tako. Uglavnom je po bosim nogama tučen... a da li su pre imale čarape na nogama pa cipele skidane, toga detalja se ne sećam.“

Bio je novembar, skoro kraj, bila je velika zima, prozor razbijen, kako je podnosio hladnoću, je li se žalio?

Vidan: “Nije. Meni nije. Pa on je u ćeliji bio samac. A on je imao tamo krevet... niski krevet. Nije bio sa federima, nego one zavarene šine dole. Onda je imala ona vojnička slamarica napunjena slamom. Gore je imao jastuče sa jednom običnom navlakom, kao pod vojnički. Ćebe je imao, da li jedno ili dva ne mogu da tvrdim, ali je jedno imao sigurno.“

a li se sećaš kako je bio obučen kada ste ga uhapsili, i na saslušanjima?

Vidan: “Koliko mi je ostalo u sećanju, na njemu je bila odeća, ono što kažu, civilna, gradska. U momentu silaženja, kad je silazio iz štale... (Pauza). Da li je bio poduži kaput, da li onaj kaput do kolena ili dolamica, izgledalo mi je malo duža nego običan sako.“

Je li imao kapu?

Vidan: “Koliko se sećam da je bio gologlav.“

Kako ga pamtiš kao lik?

Vidan: “Lik ostao mi je tako, kao prosečnih ljudi, niti je posebno, hoću da uzmem, to da kažem, to onako detaljnije, nije bio sitnije glave kao što ima kod ljudi. Niti je imao glavu krupniju, da poredimo glavu Dedijerovu. On je imao krupniju glavu, bujnu kosu.“

Visinu, otprilike?

Vidan: “Koliko je ostalo u sećanju, srednja veličina uzrasta.“

Tvoje visine, recimo?

Vidan: “Pa malo, možda je bio veći.“

Slobodan Gavrilović završava knjigu susretom Vidana Mićića i Dobrice Ćosića. Ćosić, kad mu je Slobodan Gavrilović ugrubo opisao Vidana i napomenuo da je on streljao Živojina Pavlovića, pitao je “da li bi on pristao da se sretne sa mnom?“ Vidan je bio potreban Ćosiću, zbog njegovog lika Bogdana Dragovića u romanu “Otpadnik“. Kad su se sreli, Ćosić se interesovao za njegov cvetnjak, gde nabavlja đubrivo... Vidan, vidno uzbuđen, objašnjavao mu je svaki detalj.

Dobrica Ćosić: “Da li ste i posle Užica obavljali egzekucije?“

Vidan: “Da, sve do kraja rata, kuda se kretala moja Druga proleterska brigada.“

Dobrica Ćosić: “Slobodan mi je pričao kako ste mu rekli da ste streljali oko dve hiljade ljudi, da li je to tačno?“

Vidan: “U principu da. Premda tačan boj ne znam.“

Dobrica Ćosić: “Da li bi i danas mogao to da radiš?“

Vidan: “Da, samo bih se okrenuo nalevo krug.“

I šta je bilo posle

Vidan Mićić penzionisan je kao oficir Ozne i član Komunističke partije Jugoslavije. Vratio se u rodno selo, gde je napravio novu kuću. U podizanju kuće pomagali su mu, u mobi, svi – sve komšije, čak i neki iz susednih sela. Oženio se i dobio dvoje dece.

Slobodan Gavrilović upoznao se sa Vidanom Mićićem 1984. godine, da bi se družili i razgovarali do sredine 1991, posle čega je nastala ova knjiga. Vidan Mićić, dželat, sluga revolucije koja je raspolutila Srbiju, podelila je na četnike i partizane, umro je, kako je pričao da će okončati – “mirne savesti“ nekoliko godina kasnije.

Krcun je bio i hleb i otrov

Dosije Vidan Mićić, deo 3

Dosije Vidan Mićić, deo 3

Vesti 21.01.2024. 20:05

Krcun je bio i hleb i otrov