"Bio sam Krcunov i Rankovićev dželat"

Slobodan Gavrilović, srpski pisac i publicista decenijama se bavi istraživanjem važnih istorijskih događaja u novijoj srpskoj istoriji. Ovih dana upravo je objavio krajnje zanimljivu knjigu "Ja čudovište – razgovori sa dželatom“ koju je štampala izdavačka kuća "Aletea“.

Knjiga "Ja čudovište – razgovori sa dželatom“, kako autor u uvodu piše, bavi se temom žrtve i dželata: "Početkom osamdesetih godina prošlog veka, kada sam počeo sa istraživanjem, a potom i pisanjem političke biografije Živojina Pavlovića, temu nisam ovako definisao. Tada me je zanimao autor knjige ‘Bilans sovjetskog termidora’ Živojin Pavlović, njegov život i delo, jer je to bila prva knjiga u svetu u kojoj se iznose stotine imena ubijenih i streljanih u staljinističkim knjigama. Autor knjige napušta dogmu i kritički se otvoreno suprotstavlja Staljinu i staljinizmu, i to iznutra, iz Komunističke partije. To je zaista bio prvi bilans staljinističke klanice... Izdržale su kritike i sud vremena, jer su zasnovane na istini za koju se autor borio i položio svoj život.“

Živojin Pavlović, konspirativno ime "Ždrebe“, bio je član KPJ od njenog osnivanja 1919. godine. Rođen je u zlatiborskom selu Mušvete, opština Čajetina, 13. januara 1898. godine. U Užicu završava gimnaziju. Bio je dobrovoljac u Prvom svetskom ratu. U Beogradu 1920. upisuje Pravni fakultet. Bio je na važnim partijskim dužnostima, od okružnog sekretara KPJ  za Makedoniju, do člana CK KPJ, i blizak saradnik generalnog sekretara KPJ Milana Gorkića streljanog u Moskvi tokom Staljinove čistke.

Živojin Pavlović radio je u Parizu u svojstvu sekretara partije za celu emigraciju, bio je urednik i izdavača lista "Protiv Glavnjače“ i sekretara Patronata Crvene pomoći u Parizu, izdavač i administrator partijskog organa "Proleter“, Radničke biblioteke i vlasnik i administrator partijske knjižare. Objavio je oko 300 članaka u brojnim (pro)komunističkim i sindikalnim listovima u zemlji i inostranstvu.

Slobodan Gavrilović u uvodu knjige podseća da je priredio i objavio novo izdanje "Bilans sovjetskog termidora“ i još tri knjige o Živojinu Pavloviću. "U jeku mojih traganja javlja se Milić od Mačve i poručuje: ‘Živ je čovek koji je streljao Živojina Pavlovića!’ (1984. godina). A za mnoge taj Živojin Pavlović je nepoznat. Milić je preko profesora i slikara Obrada Jovanovića čuo da neki mladi profesor iz Čajetine sakuplja dokumentarnu građu i sećanja o Živojinu Pavloviću da bi o njemu pisao. Prve kontakte sa dželatom omogućila mi je Nada Jelić, moja koleginica, sociolog iz Požege…

Knjiga je rađena u formi intervjua. Započeo sam razgovor za koji u tom trenutku nisam znao kuda će krenuti. Moja početna namera bila je da dobijem mnogo više izvornih informacija o samom činu hapšenja i likvidiranja Živojina Pavlovića. Saznao sam mnogo više. Kako je uhapšen, mučen i na kraju streljan… Uvidevši da to nije samo svedočenje o Pavlovićevom stradanju već mnogo više od toga, počeo sam da se pripremam za ozbiljnije razgovore sa čovekom koji je sam za sebe rekao da je bio ‘partizanski dželat’ i da, za razliku od francuskih, ‘nije imao bele rukavice’. Razgovori su potrajali duže od sedam godina.“ Od kraja 1984. do 1991. godine.

Vidan je umro nekoliko godina kasnije.

Gavrilović dalje piše kako je Dobrica Ćosić, pripremajući knjigu "Vreme zla“, tražio da ga odvede kod Vidana Mićića.

"Sa dželatom smo proveli čitav dan u njegovoj bašti i cvetnjaku, a potom u kafani koju meštani zovu ‘Kod krvave sekire’…Kad smo snimali razgovor sa Ćosićem (2011) u dvorištu moje kuće u Cikotama, bez pitanja je, ustavši od stola, uperio prst prema meni i rekao: ‘Slobodane Gavriloviću, nikad ne bi bilo mog Bogdana Dragovića da nije bilo tvog Živojina Pavlovića…’“

Vidan Mićić, po Gavrilovićevoj knjizi "Ja čudovište“, posle nekih neprijatnih peripetija, pre okupacije Jugoslavije 1941. godine, najpre u Beogradu, a potom u Zagrebu, provodi po dve godine, radeći razne fizičke poslove. Kad su Nemci aprila 1941. godine ušli u Zagreb, osnovana je i NDH. Ustaše su uhapsile Vidana, držale ga u zatvoru, tukli, maltretirali, da bi on nekako, uz pomoć bivšeg i imućnog trgovca, svog poslodavca, novcem platio oslobođenje. Isporučen je u Srbiju. Stiže u Beograd, a zatim vozom do Požege.

"Stigao sam u Požegu uveče u devet sati, kad je nastupio policijski čas. Nemačka straža bila je svuda oko stanice. Iz voza je izašlo nekoliko porodica, koje su sa decom proterane iz Banata. Bili su rodom od Bajine Bašte, Kosjerića, Višegrada… Stražar je naredio da posedamo u dva reda. Ja nisam imao ništa sa sobom, pa sam seo na jednu ciglu, da ne bih sedeo u prašini…“

Vidan pripoveda da je krišom pokupio pikavac od cigarete, kojeg je stražar bacio, da je sa žudnjom počeo vući duvanski dim. Stražar je to video i ošamario ga. Posle je iz džepa izvadio tabakeru i ponudio Vidana cigaretom. Vidan je uzeo cigaretu, Nemac mu je upaljačem zapalio. Priča dalje o jednom čoveku sa crvenim koferom, koji je posle šamara i cigarete, počeo da priča sa Vidanom, da ga propituje, odakle, šta i kuda. Markantan čovek za prepoznavanje.

"Četvrtog dana, posle četiri godine odsustvovanja i povratka kući, podigao sam uvis i noge i ruke i kažem: ‘Joj, slobodo, mila li si! Zlatna Srbijo, slobodo moja! Zagrebu, jebem li te!’“

Početkom aprila 1941. godine kada je Komunistička partija pozvala narod na ustanak u selima, priča Vidan Mićić, "počelo je u selima Godovik i Rečica, formirana je grupa od osam drugova. Toj grupi sam i ja pripadao, zatim Sava Međedović, maturant učiteljske škole. Iz te grupe, mlađi su primani u skojevsku organizaciju, a stariji u Partiju. Polovinom juna i ja sam obuhvaćen partijskom organizacijom… Na Blagaji 28. jula 1941. formirana je partizanska četa ‘Ljubo Mićić’“.

Mićić pripoveda o prvim akcijama svog odreda, koje su bile dosta uspešne sa minimalnim gubicima.

Gavrilović je knjigu pravio u vidu intervjua sa Vidanom Mićićem.

Vidane, ti si izgleda u Užicu (Užička Republika) bio i organ za hapšenje, a najviše egzekutor. (Dok postavljam pitanje, Vidan se smeje)

Vidan: "Ratni uslovi i prilike, kažem ti, to ključa i vri kao u velikom kotlu na jakoj vatri. Taj primer da navedem.“

E, sad bih te nešto zamolio. Mi smo više puta razgovarali o Živojinu Pavloviću, zvanom Ždrebe. Ako ti nije teško, zamolio bih te da ponoviš svoju priču od polaska iz Užica, njegovo hvatanje, isleđivanje i njegovu likvidaciju.

Vidan: "Boga mi, tu će biti malo duža priča.“

Neka, nemoj ti da skraćuješ. Rekao sam ti, uvek pričaj onako kako tebi, pre svega, dolazi potreba. Uže, šire, širi i levo i desno, objašnjavaj… To je tvoje.

Vidan: "Zamisli to, kad dođe Peru Stamboliću da pročita, on će da vrišti kao Damjanov Zelenko. Ne znam hoće li biti i Dedijeru po volji. (Ha, ha, naglas se i slatko smeje)“

Gestapo i islednici Specijalne policije u okupiranom Beogradu

Komunistički ilegalci

Komunistički ilegalci

Vesti 20.02.2023. 18:05

Gestapo i islednici Specijalne policije u okupiranom Beogradu

Gestapo i islednici Specijalne policije u okupiranom Beogradu (2. deo)

Talentovani drug Žuća

Talentovani drug Žuća

Vesti 02.03.2023. 17:00

Gestapo i islednici Specijalne policije u okupiranom Beogradu (2. deo)

Gestapo i islednici Specijalne policije u okupiranom Beogradu (3. deo)

Dušan Jovanović Žuća

Dušan Jovanović Žuća

Vesti 08.03.2023. 15:15

Gestapo i islednici Specijalne policije u okupiranom Beogradu (3. deo)

Istina najviše boli…

Vidan: "To je jače…(Grohotan smeh)… Za Peru mi je merak da to rečem, ali za Dedijera nije, zato što sam bio očevidac kad je njegova drugarica Olga, hirurg, bila ranjena u ratu dum-dum metkom i nastalo trovanje. Nema lekova. Moja je četa nju nosila. Kad je trebalo da izađemo na goru Romaniju, ima jedan dugačak zid koji je kao zatvorena barikada. Mi smo prosto uz taj zid bili nabijeni. Ali, srećom, tu je bila pećina hajduka Starine Novaka. Bila je uz stenu uklesana pešačka putanja kojom je moglo ukoso da se izađe. I tu je Druga proleterska brigade sa dva ili tri bataljona prinuđena da noći. Olga je tražila Dedijera. Ne sećam se tačno koje je doba godine bilo. Ali znam da je bio lep i sunčan dan i da smo mi, koji smo je nosili, posedali. Seli od nosila neko metar, neko dva. Nju je i ta nosila pratila jedna ženska. I ta je drugarica sedela. Priđe Dedijer, rukova se sa njom. Seo je kraj nosila, a ova drugarica se malo odmakla. Imala je jednu četvrtastu tašnu, sa tim lekovima i špricevima…

A kad je prilazio, rekao je: ‘Odmaknite se malo dalje.’ Mi smo se odmakli da ne bismo slušali šta su oni razgovarali. Oni su razgovarali jedno desetak minuta, ako ne i više. Kad je Dedijer došao do nje, zagrlio je u nosilima i poljubio. Onda se odmakao jedno desetak metara i seo, podbočio ovako rukama glavu i videle su se suze, plače. On je tako sedeo, ona žena je prišla, uzdigla joj ruku, uzela jednu flašu, boje kafe. Iz te flaše napunila je pomanji špric, možda od jedno dvadeset i pet kubika, nije bilo više te materije. Ja sam bio očevidac, gledao sam kako je pritisla onu injekciju, Olgi je glava pala u stranu, preko nosila… Mi smo je izneli gore na plato, mrtvu, onako na nosilima… Gore, kad smo izašli na plato, Dedijer je između dva bora bio već pripremio jedno drvo stavljeno da se tu sahrani, uvezano i onako malo zatesano, i nožem napisano ime i prezime… Po svim, onako što kažu, nijansama, daleko je drugi tip čoveka, po meni sve do današnjih vremena, od Pere Stambolića.“

Autor knjige u nastavku razgovora predlaže da o Mićiću naprave jedan dokumentarni film, o njegovom životu. To bi radila jedna filmska ili TV kuća. Mićić odgovara: "To ću se dogovoriti sa sinom… Da njemu ne bi smetalo…“

A razgovor o Živojinu Pavloviću nastavlja se na 131. stranici knjige. Poglavlje nosi međunaslov "Krcun me je odabrao“. Mićić govori da je njegova četa učestvovala u oslobađanju Požege i Užica.

Pripoveda Vidan Mićić: "U vreme Užičke Republike, jednoga dana pozvao me je Slobodan Penezić Krcun. Dobio sam zadatak da odem na zelenu pijacu… ‘Tamo redovno dolazi jedan stariji čovek, saradnik okupatora. Unosi u narod paniku. Idi tamo i, ako ga nađeš, uhapsi ga.‛

Kad sam ranije odlazio na razne zadatke, uzimao sam sa sobom omladinca zvanog Dragan Muto. I tada smo otišli zajedno na pijac. Kako ga je Krcun opisao, nađem stvarno na pijacu tog krupnog starijeg čoveka. Bogami, okupilo se na jednom kraju oko desetak ljudi i žena oko njega. Sa Draganom Mutom obiđem malo dalje, oko grupe ukrug, da mu osmotrim malo bolje lice, da utvrdim da li je to taj čovek, kako je rekao Krcun. Kad sam bio na sredini, lice u lice da se pogledamo, sa Draganom se dogovorim: ‛Tačno je ovaj!’… Pogledam ja, uz onog starog, koga treba da hapsim, pogledam dobro u lice, vidim onu dobru belegu ispod jagodice… Vidim da je to onaj što mi je držao pridike kad mi je Nemac udario šamar. Uhapsimo još jednog manjeg pored ovoga krupnog, odvedemo ih i predamo Krcunu. Oba su radili za okupatora.“

Vidan dalje pripoveda kako je u vreme Užičke Republike, uz pogibije na bojnom polju, bilo raznih krađa i sabotaža. "Bilo je trgovaca u Užicu koji su krili robu koja je bila posebno nužna, kad je reč o hrani, to je bila so. I to smo istraživali…“

Kažeš, Krcun te je odabrao… Kada je to počelo, gde i kako?

Vidan: "Krcun me je odabrao iz čete i vratio me u Užice. U prvom momentu sam se bunio jer sam se sa tom formiranom četom bio saživeo, sa tim ljudima izvršavao sam razne akcije do tog vremena. Niko me nije tako voleo kao ti mladići u četi. Niti sam posle tako nešto igde doživeo.

Kad me je Krcun izdvojio iz čete, molio sam ga da ostanem. Tada mi je rekao: ‘Imaš ti ovde važnijeg posla.’ Nova dužnost bila mi je nepoznata. Odmah sam dat na raspolaganje komandiru čete Ratku Drčeliću. Njegova dužnost je bila obezbeđivanje Vrhovnog štaba u Užicu… Bio je i komandir zatvora, a ja njegov pomoćnik…

Ovo nisam radio da sam bio sadista, da uživam u tuđim mukama. Već sam vraćao sa mnogo manje osvete nego što sam doživeo na svojoj koži. Sam je neprijatelj vršeći torturu nada mnom stvarao prema sebi većeg protivnika jer je mislio da će u meni ubiti želju za životom, a meni uterati strah u kosti. Da budem puž pred njihovim očima. Po narodnoj izreci: ‘Poterali su zeca, dobili su tigra.’

Zato me ti koje sam skinuo, koji su vršili teror nad narodom, nisu ometali u mom snu. Zato danas mogu da spavam kao medved.

To je odgovor za one koji kažu: ‘Kako si mogao ubijati toliko?’ Kada su meni nabijali cev u grlo i kad je kljuknuo, povraćanje i njega i mene zalepilo, onda su mene kalili da budem tigar.

Grupe koje su određene za likvidaciju prebacivali smo iz zatvora jednim kamionom do strelišta. Pre nego što smo prve poveli, posebno mi se obratio Krcun: ‘Vidane, uzmi koliko ti treba ljudi da to obaviš.’ Naišao je i Aleksandar Ranković, onda smo ga zvali Marko. Rekao je: ‘Ono odeće što na njima vredi, skinite pre streljanja. Ne sme biti nikakvog batinanja i iživljavanja, pojedinačno ih privodite i metak u potiljak.’

Uzeo sam Lapčević Mata i još neke drugove koji su bili u sastavu čete Ratka Drčelića.

Naravno. Takav prvi momenat je bio tugaljiv.“

Saznajte koje su sve zgrade u Beogradu nekada bile Gestapo zatvori (VIDEO)

Kojekude sa Marom

Kojekude sa Marom

Život 31.10.2021. 20:40

Saznajte koje su sve zgrade u Beogradu nekada bile Gestapo zatvori (VIDEO)

Možeš li malo više da opišeš taj osećaj kad je prvi put to bilo? Pokušaj.

Vidan: "Pa kažem, bilo je nelagodno, prosto ne možeš da zamisliš kako to izgleda kad čoveku pucaš s leđa u glavu. Kad sam opalio metak u glavu, u takvim slučajevima on ne pada levo ili desno ili napred, nego naprotiv, pada na leđa. I tim padom, šiklja krv iz glave, ta je osoba pala po mojim nogama, pa je i mene poprskala. Gadilo mi se. Ali sam zadatak izvršio. Bila je neprirodna pojava, prvi put u svom životu da takav posao prihvatim. Ali ogorčenja koja su me terala na osvetu, kao i u svakom ratu i revoluciji, meni je to posle prešlo u sporednu stvar. Kako god kasapin kad dovede ono goveče, pa treba da ga kolje, on lupi sekirom među rogove i ono padne, drhti, tresu mu se noge… Tako i meni to posle prešlo u sporednu stvar, da me nije hvatala nikakva tuga ili neka nervoza. I to sam radio kao i sve druge poslove s voljom.

Pošto smo dobili zadatak, nas pet partizana i ovih jedno sedam osuđenika na smrt, posedali smo u taj kamiončić i otišli na strelište. Oni su bili vezani. Normalno, to se radilo noću. Prema nekom železničarskom fenjeru. Strogo smo se držali što mi je prethodno predočeno kako treba raditi. Skidali smo im odeću i obuću. Kad smo to sve likvidirali, pokupili smo ono što je vredelo obuće i odela i počeli da pakujemo da bismo stavili u kamiončić. Na moje iznenađenje, Ranković je pitao: ‘Jeste li svu tu odeću pokupili?’ Rekao sam mu da jesmo. Kaže: ‘Došao sam da vidim da li ćete raditi ono što sam predočio. I ubuduće isto tako radite, maltretiranja i zlostavljanja ne sme biti.’

Nismo mogli videti, niti smo znali, da nas Ranković posmatra. Sa nama kolima nije išao drug Ranković. Ali došao je nekim drugim kolima i on je pratio da vidi kako ćemo da se ponašamo. Stajao je u mraku jedno pedeset metara dalje i posmatrao.“

Hoćeš malo bliže da opišeš sam taj teren gde su vršene likvidacije u Užicu, u Krčagovu, iznad bolnice? Kakve su to bile tranšeje, svetla, straža, zatim zatrpavanje i tako dalje?

Vidan: "Pa, Nemci su radi svojih vojnika koji su se nalazili bolesni ili ranjeni, čuvali bolnicu… Bolnica u Krčagovu je pri jednom brdašcu sa blagim usponom terena. Bolničke zgrade bile su ograđene ciglenim zidom i betonskim… Pozadi te ograde bio je uzdignut teren, a tranšeje su iskopane na deset, petnaest metara od zida, u jednom polukrugu iznad bolnice. Tranšeje su bile dubine do dva metra, a širine šezdeset do osamdeset cantimetara. Oni koji su likvidirani, bace se u tranšeje i zemlja se nabaci, da se pokriju leševi. Gore je bila, razumeš li ti, straža koja čuva bolnicu i čuvala je da neko ne bi dolazio da otkopava leševe. Tako je i dalje vršena likvidacija do našeg povlačenja iz Užica.“

Da li bi mogao da opišeš sam postupak, kad se dođe na strelište, kako se odvija postupak likvidacije?

Vidan: "Pa, to je zavisilo od broja, koliko je predviđeno. Ako je njih bilo možda deset ili petnaest, da ne bi pobegli, primenjena je stroga procedura. Kad se polazilo iz Užica da se prebace do strelišta, kako je koji ulazio u kamion, tako je sedao ovima u krilo. Da ne bi moglo biti bežanja. Zadnji deo ostavljao se prazan, da bismo mi, koji smo to pratili, išli sa njima. Oni su dopremljeni do mesta gde treba da se izvrši streljanje. Kamion ili drugo prevozno sredstvo mogli su da priđu blizu, na jedno dvadesetinu-trideset metara. Pod stražom, pojačanom sa onima koji su se nalazili iznad bolnice na njenom obezbeđenju, određeni za likvidaciju su izvođeni iz kamiona. Kad smo ih izvodili, isti princip: izlaze prvih četiri, pet, sedaju, drugi sedaju njima u krilo. Prethodno je sa njih skidana odeća, pa je jedan po jedan privođen do tranšeje i likvidiran. Jedan po jedan.“

Poslednji živi narodni heroj: "Šta bih Titu zamerio..."

Intervju

Intervju

Život 09.07.2022. 08:27

Poslednji živi narodni heroj: "Šta bih Titu zamerio..."

Da li je među likvidiranima bilo i ljudi iz Užica koje si lično poznavao?

Vidan: "Nikad.“

Da li si znao da je među streljanim u Užicu i naš prvi ratni slikar Mihailo Milovanović iz Ribaševine?

Vidan: "Ne znam, nisam ga poznavao.“

A ovi koji su likvidirani u Užicu, oni su prethodno saslušavani, osuđeni na smrt od narodne vlasti?

Vidan: "Kad su jedinice zarobljavale na frontovima, koji su dovođeni, ako nisam na drugom poslu, obavljao sam prijem zatvorenika u zatvor. To je imalo određen redosled. Zatvorenik se pregleda šta ima kod sebe. Oduzimano je ako ima džepni nož ili nož malo veći, a nije mu oduzet ranije, njegova legitimacija, novčanik, i to zavijeno u jednu hartiju, stavljan je kanap i pisalo je njegovo ime i prezime. Oduzete stvari stavljane su u šifonjer. Redovno su vršena ispitivanja onih koji su stavljeni u ćelije u Krcunovoj kancelariji. S vremena na vreme imao sam priliku da vidim da su u kancelariji bili i Pero Stambolić i Vladimir Dedijer i imalo je s vremena na vreme i drugih kojima nisam znao imena, niti sam ih poznavao. Uglavnom, nad svakim tim koji je bio priveden i turen u ćeliju, potpuno je, gledajući po zakonu, donošena presuda pismena.“

Ko je donosio te presude?

Vidan: "Konačno te presude, odluke, donosili su ti tamo koji prisustvuju, tome saslušanju. To je bilo njihovo da donesu.“

Ko su bili ti ljudi?

Vidan: "Ne znam. Ne da izbegavam, da neću da kažem, nego ne znam. Ni mene nije interesovalo čak.“

Pa kažeš da su ih najviše saslušavali Krcun, Dedijer, Pero Stambolić i drugi. Da li su oni bili ti koji su odlučivali?

Vidan: "Ti su isti i odlučivali.“

Samo ti nisi bio nikad prisutan pri donošenju tih odluka?

Vidan: "Po nekome pravilu bilo je da u tom odlučivanju bude i vojnik. Bio sam i ja jedno dva puta kad je to čitano sve... Njegovo prethodno saslušanje i tako dalje, kako bih i ja imao nekakve mogućnosti da odlučujem sa ovim drugovima, koji su stariji. Za mene je to bilo da su to sve komunisti, članovi Partije na višem položaju, više znaju o tim svim načinima, pravilima i zakonu što je primenjivan, koji zakon. I kad se oni slažu, slažem se i ja da budu likvidirani…“

Je li Krcun prisustvovao u tim slučajevima kad si i ti odlučivao?

Vidan: "Pa, pretežno. On je bio prisutan uvek…“

Kakvu si funkciju imao u to vreme?

Vidan: "Pa jedno vreme, na neki način kao desetar ispred te desetine, bio sam zadužen, pogotovo za ove pridošle, da obavljam oduzimanje stvari, popisivanje i stavljanje u šifonjer tih njihovih stvari koje su oduzete. Da izvršim pretres da ne bi uneli slučajno oružje, ili sakriven nož. Jer sam imao priliku da vidim u Zagrebu šta su ustaše radile od zatvorenika pa sam taj posao bio ovamo primenjivao.“

(Nastaviće se)