Predrag Marković: "Milošević i Draža su slični"

Objavio je više od 20 ozbiljnih istorijskih studija, priča nam da radi na istraživanju – zbog čega su Srbi oduševljeni i opsednuti tajnim službama. “Radim knjigu gde pokazujem ne samo da naša tajna služba ne valja, nego da je koncept pogrešan i CIA-e i KGB-a takođe. Te službe su, u stvari, državni neprijatelji, uglavnom nanose štetu svojim državama i od njih nema nikakve vidljive koristi. Još mi je neverovatnija ta fascinacija da ’one’ svuda imaju svoje prste, što je trostruko loše. Prvo, da neko tako privatizuje državu, a da su za to tako nekompetentne. Postoji i priča – ovog urednika je postavila služba, onog urednika je postavila služba. To je možda mit. A ako nije mit, onda je to zabrinjavajuće da mi toliko verujemo u te ljude koji zaista nisu dorasli da kadruju po celom društvu. A ako je to tačno, onda je to tek strašno.“

Pravi povod za razgovor s profesorom Markovićem je da konačno razjasnimo istorijski pečat Osme sednice CK SK Srbije, koja 23-24. septembra obeležava 36. rođendan.

“Mi imamo apsolutno pogrešnu naviku da skroz uprošćavamo događaje. I onda smo sveli političku istoriju na sukob Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića, kao da su u pitanju svetlo i tama. Pri čemu nismo sigurni da li je ova druga struja bila toliko bolja. I drugo – naseli smo i delom prihvatili, nije to samo zamka, da naša braća Bošnjaci i Hrvati optužuju Miloševića kao razbijača Jugoslavije, i da je to počelo na Osmoj sednici, što počiva na nizu nelogičnih ’dokaza’.“

Uprkos tome, stoji pitanje – zbog čega je Osma sednica vododelnica u novijoj istoriji Srbije?

“Taj proces je u suštini dvorski sukob dve struje u Centralnom komitetu Srbije, od kojih je ova poražena, idealizovana posle u našoj javnosti. Nismo mi sigurni u ispravnost tih zaključaka jer je i ta takozvana Stambolićeva struja imala napade na demokratiju pre toga. I drugo, nismo mi sigurni da te sile koje su pokrenute ’80-ih godina, da bi baš Stambolić mogao da povede Srbiju nekim drugim putem.“

Kažete “dvorski sukob“. Ali ipak su tu bile prisutne neke razlike u političkim stavovima suprotstavljenih strana ili je to zapravo bila samo gola borba za vlast?

“U startu su to bile neke razlike. Ali treba razumeti da je to doba bilo još doba Saveza komunista gde se ne izlazi sa otvorenim političkim programima. Znači da li smo kasnije učitali ove takozvane liberalne programe uz Stambolića, a ove takozvane autoritarne u Miloševićeve? U to vreme, da ste čitali novine, ne znam da li biste bili sigurni baš ko je demokrata, ko je autoritaran, ko je liberalan. Znači, u to vreme ne postoji još uvek javno iznošenje političkih platformi, nego se sve radi nekako nekim ezopovskim partijskim jezikom.“

Nisu samo Hrvati i muslimani proglasili Miloševića da je razbio Jugoslaviju. To je tvrdila i Ljubinka Trgovčević, član Predsedništva CK SKS-a, koja je bila uz Stambolića. Ona je u jednom intervjuu iznela tada dve krupne tvrdnje: prva, da je u to vreme u partiji i oko partije vladao strah među ljudima šta će reći, šta smeju reći. I druga, da je Milošević razbio Jugoslaviju. Taj kredo preuzela je i to tvrdi tzv. druga Srbija?

“Mislim da je to preterano. Prvo, od 1984. godine, po istraživanjima mog kolege Srđana Cvetkovića, nije bilo više političkih procesa, niko nije zbog politike hapšen ili suđen, čak je kraj ’80-ih jedna eksplozija slobode kada je u pitanju štampanje knjiga svih mogućih opozicionih, antikomunističkih, ovakvih, onakvih. Ja ne vidim veliku represiju u političkom životu Srbije krajem ’80-ih godina. Naprotiv, to je bilo doba jednog u tom smislu otvaranja svih mogućih političkih tema, pri čemu to ne znači da su uvek dobre. Često se iskazivao i ekstremni nacionalizam i još neke loše stvari. Što se tiče razbijanja Jugoslavije, tu se postavlja logičko pitanje – da li je Alija Izetbegović čuvao Jugoslaviju? Franjo Tuđman ili Milan Kučan? Znači, ako vi kažete da je Milošević razbijao Jugoslaviju, da li su je oni čuvali. Ko je čuvao Jugoslaviju?“

Čiji je naš Tesla?

Uvek aktuelno

Uvek aktuelno

Vesti 03.09.2023. 04:00

Čiji je naš Tesla?

Na kraju njima je Milošević ponudio, u vreme kada je u Beogradu boravio Džejms Bejker, državni sekretar SAD, da li hoće Jugoslaviju i demokratiju – jedan čovek – jedan glas?

“Da. Naravno, to nisu prihvatili. Sada u BiH hoće građansku državu i princip jedan čovek jedan glas. U tom smislu je 14. kongres SKJ dramatično važan. Tu su Srbi ponudili ideju koja nije nedemokratska, jedan čovek – jedan glas. Ali Hrvati i Slovenci su to odbili. Ako gledamo hronologiju razbijanja, prvo razbijanje Jugoslavije je razbijanje Saveza komunista na tom 14. kongresu gde su Slovenci i Hrvati odbili taj princip jedan čovek – jedan glas u strahu da ne budu majorizovani. Drugovi iz Slovenije jedva su dočekali tu krizu, da posle 14. kongresa SKJ izađu iz Jugoslavije. Pri tome, naravno da koncepcija Miloševićevog jugoslovenstva nije sasvim jasna, da li je to nekakvo rankovićevsko unitarističko jugoslovenstvo ili nešto drugo... Mnoge će ovo začuditi, ali meni je najsličniji čovek Slobodanu Miloševiću Draža Mihailović. Prvo, birokrata je. U jedno vreme kada se lome svetovi, Draža vodi birokratski tu svoju organizaciju i vojsku u otadžbini. To su ljudi koji su legitimisti, Draža veruje u državu koja više ne postoji. Slobodan Milošević veruje u državu koja više ne postoji. Treće, ne razumeju zapadne Srbe. Draža nije razumeo zapadne Srbe. Ni Slobodan Milošević ih nije razumeo. Nije tačno znao šta sa njima da radi. Prvo je ’zapalio’ te krajine, onda digne ruke od njih, tako da...“

Kako Vama danas, sa distance od 36 godina, izgleda ta Osma sednica i njene posledice, kako vidite Slobodana Miloševića?

“Slobodan Milošević je bio lider, vođa. On je prvi masovni komunistički vođa kod nas, koji se popeo na tog tigra nacionalizma, što bi rekao Dejvid Oven. Ali, on nikad nije imao neku veliku strategiju, nego je reagovao na dnevnoj osnovi, na trenutne događaje. On nema nikakav plan šta će sa Jugoslavijom. On sigurno na početku ne želi da razbije Jugoslaviju. Oni uopšte ne shvataju, vrlo blagonaklono gledaju na slovenačko otcepljenje. Oni ne shvataju da je to domino efekat. Da ne mogu da ostanu Hrvati u Jugoslaviji ako odu Slovenci.“

Stoji i činjenica da ni Osma sednica CK SKS-a nije ponudila ni političku ni ekonomsku platformu za opstanak Jugoslavije.

“Svi komunisti, i jedni i drugi, bili su zatočenici prošlosti. Ima ona čuvena anegdota kada je Slobodan Milošević nazdravljao socijalizmu kada je došao Mihail Gorbačov, na šta se ovaj začudio. Jer Sovjeti su već znali da je socijalizam gotov. To je važna činjenica, da podsetimo čitaoce, da smo mi imali poslednje jednopartijske izbore u Evrope, tačno u vreme kada pada Berlinski zid. Taj takozvani nepartijski pluralizam je potpuno nemoguća stvar. Nigde nije ostvaren na svetu. Ono što je paradoks naše istorije jeste da mi, koji imamo najveći demokratski kapacitet u Istočnoj Evropi, Beograd je bio luča demokratije u Istočnoj i Srednjoj Evropi, da nismo bili u stanju da prvi izađemo sa višepartizmom, reformom. Da smo mi prvi izašli, sve bi bilo drugačije.“

Zbog čega nismo?

“To pokazuje Osma sednica. Neki ljudi smatraju, što je vrlo čudno, da je naš meki socijalizam kriv i da mi nismo imali pravu alternativu. Svi smo mi, što bi rekla parola – pomalo socijalisti bili. Mi nismo imali pravu alternativu kao što je bio Havel u Češkoj, kao Đerđ Konrad u Mađarskoj, za koje su rekli – evo, ovo su novi ljudi. Nego mi smo svi razne vrste komunista koji su vezani za tu ideologiju i sistem koji već umire. Sledeće godine će on nestati u svetu. Ovo što ste rekli, u pravu ste kada vidite oko čega se oni svađaju na Osmoj sednici, to su neke proceduralne stvari. Zašto je objavljen neki članak u trenutku kada se valjaju crni oblaci nad zemljom. Oni izgleda nisu bili svesni dubine krize. Ili ako su bili svesni onda po starom običaju izbegavaju da jasno formulišu da je zemlja u opasnosti i da se sistem raspada.“

Nemoguće da nisu znali, 1976. godine je Trilaterala koju je finansirao i osnovao Rokfeler, zaključila da je Balkan budući svetski problem, bure baruta koje može zapaliti svet?

“To je bila jedna vrsta zaslepljenosti. Evo, ja ću vam pokazati rezolucije partijskih kongresa. Sedamdesetih godina više imamo o Laosu i Nikaragvi nego o našim i međunacionalnim i pitanjima našeg položaja u svetu. Oni žive u jednoj neverovatnoj euforiji samozadovoljnosti da smo mi savršeni. Iskreno veruju da smo mi najbolja država. To uopšte nije samo propagandna varka. I kada gledate rezolucije, one imaju o međunacionalnim odnosima po pola strane. Pa čekajte, je li to kongres o Laosu i Nikaragvi ili o našim važnim pitanjima?“

Još jedno pitanje oko Miloševića. Nije da nije bilo straha od tog režima. Bilo ga je uz Šešelja kao koalicionog partnera u vlasti i te kako?

“To je bilo kasnije. Šešelj je aktiviran početkom ’90-ih. Nešto slično se dogodilo u vajmarskoj Nemačkoj. Ti podržiš ekstremizam u borbi protiv nečega, misleći da možeš da kontrolišeš ekstremiste. I to se uvek pokazalo vrlo loše. Uz to, Šešelj je čovek neverovatne političke i intelektualne snage, ne može njega niko da kontroliše tako lako.“

Ali, ostale su i posledica toga?

“Ideja Miloševićeve vlasti bila je dosta trivijalna – da iskoriste Šešelja u borbi protiv svojih raznih neprijatelja i da uplaše umerene snage Šešeljem i Draškovićem. U to vreme veći je Drašković. I u odnosu na Draškovića i Šešelja, Miloševićeva umerena politika izgledala je razumno, racionalno i stabilno.“

I dosta sterilno?

“Sterilno na dugu stazu. Ali to klizanje u krizu mi uopšte nismo prepoznali... Mi imamo godinu blagostanja kod Ante Markovića koja je zbunila većinu ljudi da nisu primetili da je to jedno prolazno poboljšanje u jednoj dugačkoj krizi.“

Afera "Ranković": Ruski model za druga Marka

Prvi deo

Prvi deo

Život 18.09.2023. 04:05

Afera "Ranković": Ruski model za druga Marka

Šta bi bilo, recimo, da je pobedio Stambolić?

“Ono što je velika tekovina Miloševićeve politike jeste homogenizacija Srbije. Mi nismo sigurni šta bi bilo od srpske državnosti da nije promenjen Ustav u to vreme. Nije bilo srpskije zemlje od Crne Gore. Pa evo vidite šta se posle desilo. Tako da je možda to velika pozitivna tekovina jer je bila ta dilema da li prvo ustavne reforme ili demokratske reforme, pa se većina javnosti, uključujući i većinu opozicije u to vreme sa Dobricom Ćosićem na čelu, opredelila – prvo država, pa onda demokratske reforme. Međutim, mi moramo da se zapitamo šta bi bilo da je Vojvodina sačuvala državnost kakvu je imala. Navodno Hrvatska i Slovenija su bile spremne da prihvate ovu ustavnu reformu Srbije. To su, tvrde neki, obećali Ivanu Stamboliću. Ali, šta je prelilo čašu? To je pokušaj izvoza te antibirokratske revolucije. Ta bahatost prema Slovencima nas je, recimo, koštala. Kako nekome može da padne na pamet da Šolević ide u Ljubljanu da njima objasni neke stvari o demokratiji i o politici?“

Imao je Milošević tih gafova?

“To je gaf svih gafova. Ti Slovencima koji su izuzetno osetljivi, ti im šalješ jednu sumnjivu grupu ljudi, spontane takozvane mitingaše, da im ’objasne nešto važno’... Prvo, Slovenija je sve vreme u očajničkom strahu da će biti asimilovana u Jugoslaviji...“

Oni su, po nekim teorijama, podržali štrajk rudara u Starom trgu, da to internacionalizuju i da tu počne raspad Jugoslavije?

“To je bio veliki udarac, Slovenci su došli na Kosovo da podrže štrajk albanskih rudara... To, čini se, potire priču da su navodno Slovenci bili spremni na uklanjanje te anomalije u srpskom ustavu, da integraciju pokrenu u Srbiji i da je navodno Stambolić to uspeo da dogovori blažim sredstvima. Ali to nije sasvim jasno. Jer se pričalo da je on uspeo, da su Slovenci bili spremni da prihvate izmene Ustava Srbije.“

Vratimo se politici koja je u Srbiji zapaćena 1987. godine na Osmoj sednici i koja je mnogo koštala Srbe i Srbiju. Doživeli smo stravičan poraz u narednoj deceniji jer ta politika nije dorasla vremenu u kojem smo se nalazili. Pođimo od činjenice, videlo se da će biti raspada zemlje, svi su imali saveznike, samo Srbija nije.

“To je, možda, najveća greška te politike – arogancija. Mi ne tražimo saveznike, mi mislimo da smo Titova Jugoslavija. I ne tražimo saveznike u svetu. Drugo, ne razmišljamo o raspadu hadnoratovskog sveta. Mi zamišljamo da je Jugoslavija još uvek važna zemlja koju podržavaju Istok i Zapad. Ona to više nije. Padom Berlinskog zida ona je prestala da bude važna zemlja. I prosto i na simboličkom nivou mi nismo umeli da se prilagodimo toj novoj retorici. Ali stoji i činjenica da su i u najgorem trenutku srpski socijalisti mnogo demokratskija snaga od HDZ-a.“

Da, ali ta mačka ne lovi miša.

“Ne samo da ne lovi miša, nego prosto nismo umeli. Mi smo u očima sveta komunisti, to se videlo na početku rata, naši tenkovi još imaju petokrake. I ti kao Amerikanac, čak i upućeniji, sve ti to izgleda kao neka komunistička vojska.“

Mislim da je bilo jasno i poslednjem političkom analfabeti da će se Jugoslavija raspasti?

“Nije to baš tako, jer da je bilo jasno, onda bi bosanski političari drugačije reagovali. Oni su bili zatečeni, i srpski i muslimanski. Da je to bilo jasno, ne bi u BiH sve bilo tako naglo, tako krvavo i tako nepripremljeno. Svi su nešto improvizovali. Bilo je jasno Slovencima, jer oni su se dugo, decenijama, pripremali da izađu iz Jugoslavije.“

Nova saznanja govore da su se i Hrvati jednako spremali za secesiju?

“Sve do rata i događaja u Vukovaru i Dubrovniku, sve do leta 1991. godine Amerikanci definitivno nisu sigurni šta hoće, ali Nemci, da ne bi bili optuženi za Četvrti rajh, i oni izbegavaju potpuno da se izjasne o tome. I tek se na jesen 1991. godine otvoreno izjašnjavaju za podršku secesiji Slovenaca i Hrvata. Ali ne zaboravimo da je to veliki šok. Dubrovnik i Vukovar su veliki šok za svetsku javnost.“

Kosta Nikolić kaže da je sve otišlo u pogrešnom smeru u Srbiji kad se Milošević posle Osme sednice dočepao televizije.

“Sigurno, bila je televizija moćno propagandno oružje, kao i list ’Politika’, koji je tada imao ogroman tiraž, pa i drugi listovi, ’Novosti’, ’Ekspres’, ’Duga’. Bio je dosta visok nivo novinarstva. Vi sada kada gledate političke emisije tog vremena, to nažalost prevazilazi današnje standarde. Tako da to nije tako vulgarna propaganda kao što je danas.“

Ako bismo zaokruživali ovu priču, moglo bi se podvući da je politika Slobodana Miloševića i u kohabitaciji sa Šešeljem imala pogubne rezultate po Srbe uopšte, u Srbiji i u bivšoj SFRJ. Jer Srba u Hrvatskoj nema, nema ih ni u Makedoniji, a na Kosovu se takođe dogodila stravična tragedija. Pa još i bombardovanje.

“Hajde da vidimo drugo pitanje. Srbi u Republici Srpskoj, da li bi doživeli sudbinu Srba u Crnoj Gori da nije bilo tako dramatičnog rešenja? Jer u Republici Srpskoj procenat Srba je otprilike kao broj Srba u Crnoj Gori. Nešto malo više. Trideset pet, šest posto je procenat Srba po popisu iz 1991. godine.“

To je tačno. Ali, tačno je da sa posledicama te politike evo i danas ratujemo?

“To je tačno. Ali, da ne budemo potpuno nepravedni prema Miloševiću. Prvo, on se mučio sa tim krajiškim političarima i u jednoj i u drugoj Krajini. On nije podržavao taj nivo, često ekstremizma koji se pojavljivao u nekim od tih slučajeva. JNA je zaista dugo pokušavala da bude kao neka vrsta tampona razdvajanja između zaraćenih snaga. Činjenica da JNA nije vršila masovne zločine je dokaz. Drugo, mi sada sigurno znamo da Milošević nije znao za Srebrenicu, a drugo je pitanje ko je znao. To je još uvek velika misterija.“

Milošević je bilo komunista ili nacionalista? To je i danas dilema. Ali bez sumnje možemo danas reći da je bio talentovan političar, a nikakav državnik.

“To nije rđava definicija, ali on je bio birokrata. I birokratski političar u vreme kada se kompletan svet prestrojavao u neke nove redove. Zato mi liči na Dražu Mihailovića. On se ponaša birokratski u vreme kada se lomi ceo svet, kada se ruši ceo svet. A on hoće to, sednice, komitet itd.“

A bio je izabran za vođu svih Srba?

“Još ne 1987. godine. Njegov uspon za vođenje Srba krenuo je zapravo 1988. i 1989. godine.“

On je učenik koji nije napisao domaći zadatak, odnosno političar koji nije uradio posao valjano. Trebalo je da izađe pred Skupštinu i da kaže – hajde da vidimo šta ćemo da radimo, ja nešto nisam siguran da ova politička garnitura koju ja predstavljam ima taj gabarit. Nama je potrebno nacionalno jedinstvo?

“On je to na neki način pokušavao, nego problem je što se do te mere ekstremizovala javna scena krajem ’80-ih. On je zapravo bio umeren. Vi kada čitate Vuka Draškovića, Šešelja, pa čak i neke druge koji su zaboravljeni, Milošević je stajao da je vrlo umeren.“

On jeste u odnosu na njih bio umeren. Ali bio je politički jači od svih njih. Neuporedivo. On nije završio domaći zadatak, nema Srba u Hrvatskoj, nema Srba na Kosovu u onoj meri u kojoj ih je bilo, bili smo bombardovani. Uništeni.

“Što se tiče Srba, svi zaboravljaju koliko su se oni uplašili od obnove NDH, za njih je 1991. godina bila ponavljanje 1941. godine, sa mnogo razloga. Ali, hajde da obrnemo stvari – šta je Tuđman uradio da umiri Srbe u Hrvatskoj?“

Nije se to od Tuđmana ni očekivalo. Nijedan Srbin u Hrvatskoj nije verovao da će to Tuđman uraditi. Ali je verovao da će Milošević to uraditi?

“Nije, ali sa druge strane do te mere se ekstremizovala situacija u Hrvatskoj da kada je izbila ta narodna pobuna u leto ’90. godine, teško je bilo reći – znate šta, slušajte vi hrvatske vlasti. Oni su uživali u tome da liče na ustaše. Oni naravno nisu, to nije isti kontekst.“

Sve je to politička Srbija znala, ali trebalo je naći modus vivendi da se sačuvaju Srbi u Hrvatskoj, a ne ostaviti ih na kraju da ih, uz dogovor između Miloševića i Tuđmana, proteraju kao stoku?

“Ali Srbi u Krajini imaju svoju političku dinamiku. Za njih je Jovan Rašković bio isuviše blag, suviše sklon popuštanju Hrvatima. Znači do te mere su se i oni ekstremizovali da je pitanje koliko je Milošević mogao da utiče na njih u tom smislu. Prvo su se ozbiljno uplašili od obnove NDH, drugo, došli su tako ništavni ljudi na vlast, koji su osetili... Zamislite kakvi su to ljudi koji vode narod u toj Krajini posle isterivanja Raškovića, čak Babić izgleda kao veličina u odnosu na ove koji su ga nasledili... Ja volim knjige Čede Višnjića o hrvatskim Srbima gde oni cure prema Hrvatima. Prvo onaj ko ode u Zagreb prestaje da bude Srbin. Evo Rade Šerbedžija, pa Arsen Dedić. Znači, ustaška duga ruka, ima neobične posledice kada su pobili intelektualce, trgovce, popove... Bilo je mnogo Srba u eliti Hrvatske, ali nisu Srbi. Nisu se osećali kao Srbi, i onda nije imao ko da vodi te ljude.“

Afera Ranković: Kablovi (ni)su dokaz prisluškivanja

Drugi deo

Drugi deo

Život 24.09.2023. 15:10

Afera Ranković: Kablovi (ni)su dokaz prisluškivanja

Ako bismo sumirali danas političku praksu Srbije, možemo li reći da niko od Karađorđa do danas nije platio cenu zbog loših rezultata vlasti, vladavine loših rezultata. A morali bi?

“Ne, ali to baš što se rekli je karakteristično što se decenijama gomilaju problemi. Milošević je imao tu nesreću da u najgore moguće vreme bude odgovoran za srpsku sudbinu i njega su sustigli problemi koje su gomilali njegovi prethodnici, koje ne znam da li bi iko mogao da reši.“

To je tačno, ali zašto politička elita nije stvarala svest u narodu o tome gde se nalazimo, nego su pevane epske pesme. A to je takođe posledica nezrelosti političke elite?

“Tačno je to, ali opet je dinamika tih događanja naroda bila takva da je ponela sve u drugom pravcu. Sad je trebalo stati na loptu i reći – nemojte, da spustimo osećanja, nemojte ovo i ono... Hajde da budemo iskreni, to je vrlo teško uraditi.“

Srbija se mogla podići iz te kaljuge da je Miloševiću, umesto što su ga otpremili u Hag, i njemu najbližim saradnicima suđeno u Beogradu zbog loših rezultata njegovog vladalaštva. To bi i samoj Srbiji podiglo rejting u svetu.

“Hag je jedno korumpirano zlo, apsolutno bi nam značilo. Ali, nisu nam dali, oni su nas naterali da izručimo predsednika jednom neprijateljskom sudu, to je zaista poniženje za koje nismo samo mi krivi.“

Zbog čega Srbi ni danas nemaju taj odnos odgovornosti? Jer u Srbiji politika se vodi sa strašću, a ne razumom. Iz politike naši poslenici izlaze bogati, bez odgovornosti za svoje vladalaštvo. U Hrvatskoj, Sanader je osuđen na ozbiljnu robiju?

“Ima jedna doza kafanskog odnosa prema našoj sudbini i politici, da mi recimo padamo na dosetku, na duhoviti gaf. I ti političari koji imaju dosetku, oni večno opstaju... Recimo Šešelj je u izvesnom smislu ta ilustracija. Srbi vole šaljivdžije i kavgadžije. Naravno, ne postoji ta odgovornost o kojoj govorite. Mi smo zaboravili da je jedan političar izjavio da će poslati dve divizije u pomoć Džordžu Bušu u Irak. Mi smo razvili kulturu potpune nonšalancije kada su u pitanju stav, istina, činjenica u politici. Tako olako... Ali činjenica da mi nismo reagovali kada smo mogli i morali ’90-ih kada su počeli ratovi, bili smo u iznudici. Ali pre toga sigurno smo imali nekoliko prilika. Ono što je problem, što mi idealizujemo raniji period. Svi ovi problemi koji su se javili ’90-ih pripremani su 20-30 godina pre toga. Ali, zamislite paradoks. Milošević je bio prvi narodni političar koji bi dobio svake izbore, demokratske izbore potpuno. To jeste paradoks. On koji je imao takav demokratski kapacitet nije to iskoristio.“