Mesto gde živi ne zalaze

Upozorenje „Smrt će naći one koji ometaju faraonov san” bilo je prvo što je ugledao britanski arheolog Hauard Karter kada se 16. februara 1923. godine našao pred Tutankamonovom grobnicom u Dolini kraljeva. Misteriozan natpis ili ozbiljna pretnja? Arheološko otkriće je bilo tako fascinantno da niko iz ekspedicije nije smatrao da je zbog zapisa vredno odustati.

Egipatska Dolina kraljeva u 19. veku bila je izazov mnogih arheologa, jer je na ovom području otkriven veliki broj vrednih zlatnih predmeta. Kad je Karter stigao u Egipat 1891, bio je ubeđen da se u Tebi nalazi i neotkrivena grobnica, ali mu niko nije verovao. Zahvaljujući lordu Karnarvonu, koji je finansirao istraživanja, Karter je imao dovoljno novca da istraje u dokazivanju svoje tvrdnje. U  novembru 1922. sreća mu se osmehnula.

U ruševinama u Dolini kraljeva otkrio je sakrivene stepenice koje su vodile do grobnice stare 3.300 godina, iznad koje je pisalo ime Tutankamon. Zapečaćeni prostor sastojao se od četiri sobe, koje su narednih meseci istraživali. Karter je najzad kročio u poslednju sobu - grobnicu faraona Tutankamona, a ono što je video promenilo je mnoga dotadašnja saznanja o arheologiji. Egipćani su faraone smatrali bogovima i nakon smrti su tela mumificirali, a njihovo poslednje konačište opremali zlatom, skupocenom odećom, oružjem, nakitom.

Tutankamonova grobnica u Dolini kraljeva otvorena je 16. februara 1923. godine, a Karter i njegove kolege pronašli su veliko bogatstvo i tri sarkofaga od kojih je jedan bio napravljen od 110 kilograma čistog zlata. U njemu se nalazilo balsamovano telo mladog faraona Tutankamona, koji je živeo 1.400 godina pre Hrista, a umro dok je bio tinejdžer. Na licu je imao posmrtnu zlatnu masku, koja se danas smatra najpoznatijim predmetom pronađenim u Tutankamonovoj grobnici. Međutim, sve što se dogodilo nakon otvaranja grobnice zaokupljalo je pažnju tadašnje javnosti, možda i više od ovog velikog otkrića. Te priče o Tutankamonovoj kletvi aktuelne su i sto godina nakon otvaranja grobnice.

Interes i politika

Lord Karnarvon, koji je finansirao istraživanja Hauarda Kartera, umro je ubrzo nakon otvaranja grobnice. Njega je ujeo komarac, a lord je ujed posekao prilikom brijanja, usled čega se rana inficirala. Džordž Džej Guld I je nakon posete grobnici dobio groznicu i preminuo, egipatskog princa je posle obilaska grobnice upucala supruga, a Karnarvonov polubrat je umro od sepse nakon operacije. Ovoj Tutankamonovoj kletvi opire se samo činjenica da je Hauard Karter, istraživač, umro prirodnom smrću 16 godina nakon otvaranja grobnice. Lekari i forenzičari koji su istraživali smrt lorda Karnarvona veruju da toksini nisu jedini uzrok njegove smrti. Stari Karnarvon je bio hronični bolesnik i pre nego što je zakoračio u Tuntankamonovu grobnicu. Da se nije izložio nekim smrtonosnim bakterijama i gasovima koji vrebaju iz grobnice, Karnarvon bi možda umro mnogo ranije.

Povezane vesti - Poziv iz groba

Mnogi veruju da tu ima još nečeg jer od 12 prisutnih ljudi tokom otvaranja sarkofaga, šestoro je preminulo u roku od nekoliko meseci, a neke istorijske činjenice o kojima se malo govorilo bacaju i jedno drugačije svetlo na sva ta događanja.

U godini tog velikog arheološkog otkrića, odnosno nakon samo devet meseci samostalnosti Egipta na papiru, otkrivena je prva netaknuta faraonska grobnica, a pravo prvog izbora imao je Britanac. Potpuno je razumljivo da se nije smelo dozvoliti da u tom nestabilnom trenutku basnoslovno faraonsko blago, najveće dotad otkriveno, završi u Britaniji.

Posledice su mogle biti nesagledive, narod je zbog toga mogao ponovo izaći na ulice, krvoproliće i ozbiljna nestabilnost možda bi ponovo postali svakodnevna stvarnost Egipta. Zlatnu masku, zlatni presto i ko zna šta još da odnesu britanske ruke, u tom trenutku bilo je nedopustivo. Međutim, postojao je ugovor, a Karnarvon je insistirao. Zato je morao da nestane. Kao i njegova supruga 1929. godine i njihov sin nešto kasnije, svi naslednici koji su ugovorom imali pravo na blago. Još jedna misterija koja potvrđuje ili osporava Tutankamonovo prokletstvo.

Ali nisu arheolozi prvi iskusili misteriju piramida. Vekovima se prepričavaju priče o tajanstvenim silama koje se, posebno noću, kreću hodnicima piramide. Egipćani su čvrsto uvereni da bi čoveka koji bi prenoćio u piramidi misteriozne sile ubile ili oterale u ludilo. Godine 1930. dr Pol Branton otišao je u Egipat sa namerom da utvrdi ima li istine u ovom sujeverju Egipćana.

U zamci priviđenja

Za dobijanje dozvole da provede noć u piramidi bilo mu je potrebno nekoliko meseci jer egipatske vlasti nisu htele da preuzmu odgovornost za moguće posledice. Prijatelji su ga ubeđivali da odustane i pokušavali da mu dokažu da niko od onih koji su uznemirili mir faraona nije prošao nekažnjeno. Nepokolebljivi Branton je na kraju, ipak, dobio dozvolu da ostane u piramidi posle zalaska sunca, uz napomenu da će gvozdena vrata, koja se uobičajeno zaključavaju svake večeri, biti zaključana bez izuzetka i one noći kada on bude bio unutra.

Svoje doživljaje u Keopsovoj piramidi dr Pol Branton je opisao u knjizi „A Search in Sacred Egypt”, koju je izdao 1936. godine u Londonu.

Prema njegovom kazivanju, nakon što je ušao u piramidu suočio se sa velikim brojem slepih miševa koji su lepršali kroz hodnike i naletali na njega. Uspeo je da dođe do centralne odaje piramide, takozvane Kraljevske sobe, a onda je seo pored velikog kamenog sarkofaga i ugasio baterijsku lampu. Sve vreme je imao utisak da nije sam i da se oko njega zbivaju čudne stvari. Nije se usuđivao da zaspi, a u jednom trenutku senke su počele da se pomeraju, povremeno stvarajući mnogo definisaniji oblik, i neprijatne crte lica su se iznenada približile. „Grozne slike su postale jasne u mom mozgu. Onda se mračna prikaza uvećala, podišla me je jeza od njenog pogleda pravo u mene, i podigla je svoje ruke kao da preti i kao da želi da ja pokažem strahopoštovanje.

Monstruozne kreacije, užasi podzemnog sveta formirali su groteskne ludosti, a čudni odbojni aspekti skupljali su se oko mene. Nekoliko minuta sam doživljavao nešto što nikada neće iščeznuti iz mog sećanja.

Posle ovoga nastao je mir. Cela kamena konstrukcija odisala je tišinom. Onda se osetilo jedno novo prisustvo. Atmosfera se promenila od loše i preteće do čiste i umirujuće. Oni koji su došli izgledali su drugačije od običnih ljudi, sa svetlim izrazom lica polubogova. Posle prve figure pojavila se još jedna i posle razgovora sa njom dobio sam osećaj izuzetne slobode”.

Povezane vesti - Nacistički eksperimenti osnov za nauku

Ništa manje nije užasno ni iskustvo Napoleona Bonaparte. On je 1798. godine proveo nekoliko sati u centralnoj odaji Keopsove piramide. Opis njegovih doživljaja dao je Peter Tompkins u knjizi “Secrets of The Great Pyramid”: „Kada je izašao, general je bio vrlo bled i impresioniran. Kada su ga pitali da li je doživeo nešto misteriozno, on je rekao da ne želi da govori o tome i da mu to pitanje više ne postavljaju. I posle mnogo godina Napoleon je odbijao svaki razgovor o svojim iskustvima koje je doživeo unutar Velike piramide. Jednom prilikom samo je napomenuo da je tamo primio izvesne utiske o svojoj sudbini. Na Svetoj Jeleni, neposredno pred smrt, rekao je Las Kasesu: 'Ne, ne vredi. Nikada mi ne biste poverovali'.“

Tehnološki savršene

Većina stručnjaka smatra da su egipatske piramide zapravo same po sebi misterija nezavisno od arheoloških otkrića i priča o nerazjašnjenim smrtima i priviđenjima, i da je jedno od najvažnijih pitanja jesu li drevne civilizacije bile puno naprednije nego što smo ih procenili?

Posmatrati velike piramide kao grobnice više je nego pogrešno iz jednostavnog razloga jer u njima nisu nikada pronađena tela, već se takvo mišljenje formiralo na osnovu novinskih tekstova iz vremena kada su ser Vilijam Flanders Petrije, Ričard Vilijam Hauard-Vajs i drugi istraživači istraživali egipatske arheološke lokalitete, pa su grobnice u Dolini kraljeva poistovetili s Gizom i piramidama, premda ta dva lokaliteta deli 500 kilometara pustinje.

Jedina slična piramida gde su pronađene mumije je mala stepenasta Zoserova piramida, a i te su mumije donete 2.500 godina nakon njene gradnje.

Istraživanja Kristofera Dana pokazala su da je piramida bila drevna, vrlo precizna mašina za pretvaranje Zemljinih seizmičkih vibracija u druge upotrebljive i primenjive vrste energije.

Velike piramide koristile su tehnologiju koja koristi vodu po principima koje su u novije vreme ponovo otkrili austrijski pronalazači Viktor Šauberger i Johan Grander.

Da Velike piramide nikada nisu bile građene kao grobnice može se zaključiti i iz tvrdnji Stefena S. Mehlera kako su drevni Egipćani, koje on oslovljava pravilno Kemićani (od KMT, što danas znači Crna zemlja, zbog plodnih crnih naplavina reke Nil, kako je glasio ispravan naziv onoga šta danas smatramo Egiptom), Velike piramide nazvali PR.NTR (Per Nether) što znači Kuća Nethera, ili Kuća prirodnih zakona. I mada egiptolozi danas smatraju Nethere bogovima, treba reći da Kemićani uopšte nisu imali bogove u onom smislu kako ih danas mi doživljavamo, već im je taj izraz označavao ili viša bića koja su im donela nauku, kulturu, naprednu poljoprivredu i arhitekturu, ili pak personifikovane prirodne zakone koji upravljaju kreacijom.

S druge strane, grobnice su nazivane Per Ka - Kuća fizičke projekcije, to jest, mesto fizičkog pokapanja fizičkog tela Khat i u prvo vreme to su bile nastambe s nadgrobnim kamenom, a tek kasnije su ih podizali kao male stepenaste piramide.

Hramovi su bili nazivani Per Ba - Kuća duha i u njima su ljudi doživljavali promenjena stanja svesti i stapanje sa bogovima.
Drevni Kemićani su znali tu tehnologiju vode, a tehnologiju koja koristi te zakonitosti nazvali su Asgar Nefer (Asgar je stara reč koja označava vodu, a Nefer je sklad ili harmonija).

Ta tehnologija ne samo da je primenjivana u Egiptu već, prema Zekariji Sičinu, postoje vidljivi dokazi da su i južnoameričke piramide zavisile od vode koja se podzemnim kanalima dovodila iz obližnjih reka i njihovih podzemnih tokova.
Egipćani su te dve vrste vode nazivali „Mesečevom vodom“ i „Sunčevom vodom“. Odakle voda u piramidi, ili još bolje, odakle dve vrste vode u piramidama, odgovor je fascinantan: ne samo da postoje očuvani podzemni kanali koji su dan-danas puni vode već i tragovi jezera koje je nekad postojalo pored piramida, pa čak i zid koji je stvarao veštački bazen oko velike piramide.

Povezane vesti - Da li je neko zaista pao s Marsa?

Činjenica da su brojni pljačkaši grobova, istraživači i arheolozi, nakon što su otvorili na hiljade godina stare grobnice, umrli pod krajnje misterioznim okolnostima, otvara još jednu nedoumicu. Tek u novije vreme naučnicima je pošlo za rukom da uđu u trag zagonetnoj smrti iz faraonske grobnice. Bakteriolozi su, naime, na mumiji Tutankamona otkrili spore mikroskopski malih gljivica. Ti su se mikrobi razvili tokom hiljada godina u hermetičkim grobnim komorama, a istraživači su ih onda u velikim količinama uskovitlali i udisali. Kako se pokazalo u komplikovanim eksperimentima, gljivične spore su nalazile utočište u plućima članova čuvene arheološke ekspedicije gde su postepeno izlučivale smrtonosne otrove i ubijale ih. Ali nisu svi iz Karterove i Karnarvonove ekspedicije umrli od zagonetne bolesti. Neki su završili u saobraćajnim udesima ili su sami digli ruku na sebe. Kako sve to objasniti?!
Malo je verovatno da su faraoni u svoja poslednja počivališta svesno ostavljali ovu mikroskopsku ubilačku zamku. Zapravo, kako su uopšte mogli znati nešto o postojanju ovih sićušnih izazivača bolesti kad su o njihovim neobičnim karakteristikama i njihovom izlučivanju smrtonosnih otrova bakteriolozi nešto više saznali tek zahvaljujući najmodernijoj medicinskoj tehnici.