Iznenađeni?
Da li znate koliko odmora imaju zaposleni u EU?
Leto je na pomolu, što znači da su godišnji odmori i letnja putovanja odavno isplanirani. Već krajem juna prvi turisti kreću na pauzu od svojih poslovnih obaveza.
Biznis.rs je istraživao na koliko plaćenog odmora imaju pravo radnici širom Evrope i Sjedinjenih Američkih Država.
Važno je istaći da je godišnji odmor zakonom zagarantovano pravo svakog radnika na svetu. Koliko će taj odmor trajati, odnosno koliko slobodnih dana godišnje će neki radnik dobiti, reguliše država svojim propisima, kao i firma dodatnim pravilnicima.
U Evropskoj uniji minimalni broj dana godišnjeg odmora zavisi, pre svega, od zakonodavstva pojedinačnih zemalja članica. Ipak, prema Direktivi EU o radnom vremenu, svaki radnik ima pravo na minimum četiri nedelje plaćenog odmora. Ovo je minimum i mnoge zemlje članice pružaju više od toga.
Zemlja u kojoj građani imaju najviše dana odmora jeste – Austrija, gde zaposleni mogu da računaju i na 40 dana plaćenog odmora. Prema propisima, radnici imaju 25 dana, a nakon 25 godina provedenih u istoj kompaniji dobijaju i dodatni odmor.
Francuska je zemlja u kojoj radnici za svaki mesec proveden u preduzeću dobijaju 2,5 dana odmora, odnosno 30 dana godišnje. Za ovu državu specifično je to što dve nedelje vezanog odmora moraju da se iskoriste između 1. maja i 31. oktobra.
Zaposleni u Velikoj Britaniji imaju zakonsko pravo na 28 slobodnih dana. U Andori radnici tokom godine odmaraju 30 dana, u Moldaviji 28, dok u Luksembrgu odmor traje 26 dana. U San Marinu radnici imaju 26 dana plaćenog odmora, ali se u ovoj zemlji praznuje i 20 dana državnih praznika, tokom kojih se po pravilu – ne radi.
U Švedskoj radnici nakon godinu dana rada imaju 25 dana ili pet nedelja plaćenog odmora.
U većini zemalja je dozvoljeno spajati slobodne dane sa nacionalnim praznicima, te se neretko dešava da se odmor od pet dana, uz dva vikenda i praznike produži na skoro dve nedelje.
Zakonodavstvo EU
Pravo na poštene uslove rada utvrđeno je kroz evropski stub socijalnih prava i Poveljom o osnovnim pravima Evropske unije.
Direktiva EU o radnom vremenu (2003/88/EC) zahteva od država članica EU da garantuju sledeća prava za sve radnike: ograničenje nedeljnog radnog vremena; prosečno radno vreme za svaki period od sedam dana ne sme biti duže od 48 sati, uključujući prekovremeni rad; u zavisnosti od nacionalnog zakonodavstva i/ili kolektivnih ugovora, prosek od 48 sati se izračunava za referentni period do 4, 6 ili 12 meseci; pauza za odmor u toku radnog vremena ako radnik dežura duže od 6 sati; minimalni dnevni odmor; na svaka 24 sata radnik ima pravo na najmanje 11 uzastopnih sati odmora; minimalni nedeljni period odmora; za svaki sedmodnevni period radnik ima pravo na najmanje 24 neprekidna sata uz 11 sati dnevnog odmora; plaćeni godišnji odmor od najmanje 4 nedelje godišnje; dodatna zaštita u slučaju noćnog rada; prosečno radno vreme ne sme biti duže od 8 sati u periodu od 24 sata; noćni radnici ne smeju da obavljaju teške ili opasne poslove duže od 8 sati u bilo kom periodu od 24 sata; noćni radnici imaju pravo na besplatne zdravstvene preglede i, pod određenim okolnostima, prelazak na dnevni rad.
Odmor u SAD
U Sjedinjenim Američkim Državama ne postoji savezni ili državni zakonski propisan minimalni plaćeni odmor. U sistemu ove zemlje postoji dosta fleksibilnih mogućnosti.
Od toga da radnici mogu da idu na odmor koliko žele – ali da on nije plaćen, do mogućnosti da se radno vreme koriguje.
Prema američkom Birou za statistiku rada, 77 odsto privatnih poslodavaca nudi plaćeni odmor svojim zaposlenima, i to u proseku deset dana godišnjeg odmora nakon jedne godine radnog staža.
Takođe, 77 odsto poslodavaca daje svojim zaposlenima plaćeno slobodno vreme tokom državnih praznika ,kojih je u proseku osam godišnje. Prosečan broj dana plaćenog godišnjeg odmora koji nude privatni poslodavci je deset nakon jedne godine radnog staža, 14 dana nakon pet godina, 17 dana nakon deset godina i 20 dana nakon 20 godina.