KOLUMNA, ŠTIMAC: Poredak cinizma u Srbiji

KOLUMNA, ŠTIMAC: Poredak cinizma u Srbiji


Interes je najbolji učitelj. Oni koji imaju akcije znaju koliko vrede i šta predstavljaju, a to je sigurno jedna trećina stanovništva. Svaki naredni krug raspodele širio bi taj broj suzbijajući cinični mrak

Zašto ne smem da se bijem, zašto ne smem da kinjim druge, zašto ne mogu da vičem, zašto ne smem da uzmem tuđe – sve su to pitanja na koja ćete detetu, ako ste iole normalni, prvo odgovoriti: zato što ima stvari koje se ne rade. I onda se uz takav model dete socijalizuje i postaje normalna osoba, odgovorna i saosećajna, sa izgledima da dosegne sreću svojim trudom, a ne nesrećom drugih. A da bi najveći deo nas bio iole normalan, morali su i naši roditelji tako da nas odgajaju, uz jednostavnu istinu da ima stvari koje se rade i onih koje se ne rade. Što opet podrazumeva da su i naši roditelji odrasli u takvom društvenom okruženju i primili istu vrstu vaspitanja. Jesu li stvarno?

Ne pitam ovde ni za koga pojedinačno, ni za čije roditelje. Pitam za sve nas ukupno, za društvo i njegove navade. Jer nam se često dešava da kada se otkrije kako neko krade, vara, uzima tuđe, reagujemo sleganjem ramenima i ciničnom pomirljivošću – „A šta ste drugo i očekivali.” O tome koliko smo zabrazdili kao društvo, govori i pojava svega onoga „što ne bi smelo da se radi”, ali isto toliko i naša ravnodušnost i pomirenost sa takvim ponašanjem.

Šta nam se dogodilo da smo pristali da živimo i podižemo decu u okruženju koje krajnje rastegljivo shvata i odobrava šta se sme, a šta ne? Predugo smo živeli u jednom režimu koji je favorizovao ravnodušnost i cinično prihvatanje činjenice da pojedinac ne znači ništa, ni njegov boljitak, ni njegovi planovi, da su štaviše štetni jer takvo razmišljanje vodi ka individualizmu, a vrednosti kojima teži su malograđanske i strane našem društvu.

I eto nas u poretku zvanom cinizam. U tom poretku jedno radiš, drugo govoriš, a ono što misliš ne saopštavaš. Ako uopšte nešto misliš. Naviknut si da se boriš za sebe bez obzira na druge i bez obzira na ono što bi trebalo da bude ispravno. Jer, prethodno je pojam ispravnosti, kroz generacije, sasvim izvitoperen i učinjen nevažnim. Bitno je da izgleda da je ispravno, a nije važno kakvo je u stvari.
Tako se može učiniti i da je ispravno da se poslovni minus pokrije tako što će se uvećati, bez ikakve osnove, iznosi na uplatnicama za utrošenu struju. Što da ne – nema šanse da to neko primeti. A argument s početka priče, da se to jednostavno ne radi, uopšte ne postoji. Zašto se ne bi radilo kad je korisno? Za neke. A za mnoge druge čije ste pare uzeli? A, pa o njima se ni ne razmišlja, valjda je opšte dobro – u ovom slučaju pozitivno poslovanje jednog dela državnog monopola – važnije od nečijeg kućnog budžeta i namicanja od prvog do prvog.

Javnost i devijacije

Bez daljeg razmišljanja, bez ikakve zadrške, valjalo bi promeniti status svih državnih monopola i način njihove organizacije. EPS je odavno trebalo da postane javno akcionarsko društvo, sa polovinom kapitala podeljenom svim punoletnim građanima Srbije, i da bude listiran na Berzi. Tada bi, po Zakonu, morao da posluje zaista javno, da objavljuje finansijske izveštaje često, a jednom godišnje i da ih da nezavisnim revizorima na ocenu, koja se posle objavljuje; i svi ostali bitni događaji vezani za poslovanje firme morali bi da budu dostupni svima i svakome, uključujući i način formiranja cene, prihode i njihovu raspodelu, o čemu bi odlučivala skupština akcionara, opet javno. Javnost rada je najbolja brana korupciji i ostalim poslovno-društvenim devijacijama.

I eto nas u poretku zvanom cinizam. U tom poretku jedno radiš, drugo govoriš, a ono što misliš ne saopštavaš. Ako uopšte nešto misliš. Naviknut si da se boriš za sebe bez obzira na druge i bez obzira na ono što bi trebalo da bude ispravno

Primedbe iz ciničkog mraka, da „nismo mi za to”, „nije to još za nas” i slične, takve su da tretiraju našu naciju kao gomilu idiota jer, eto, niko ne bi znao šta će sa akcijama. Nismo znali ni kada smo dobili akcije NIS-a, pa je još uvek više od dva miliona akcionara te firme, a mnogi naši sugrađani su i dokupljivali te akcije preko početnih pet. I tačno je da veliki broj ljudi koji dobije akcije ne razume šta je dobio, ali još veći broj razume. Bitno je samo objasniti da se ne prodaju odmah. Ako se i prodaju, za njih se dobiju neke pare, a ovako dobijate uvećane račune za struju.

Primer malog državnog monopola iz zemje manje od naše koji je promenom strukture postao velika višenacionalna kompanija jeste ČEZ – Češka energetska grupacija. Od stalnog gubitaša, koji je stalno zahvatao u državni budžet, po prelasku na akcionarsko društvo i raspodelu dela kapitala građanima, nastala je dinamična i agresivna kompanija koja svoje poslovanje širi od Poljske, preko svih zemalja istočne i srednje Evrope do Turske, pridodajući njima u novije vreme i nemačko i holandsko tržište.

Na nekim od ovih tržišta trguje električnom energijom, na nekima investira u objekte vezane za energiju, dok u nekima investira i gradi, poput Rumunije, gde iz ČEZ-ovog kapitala nastaje najveća priobalna vetro-centrala u Evropi. Grupacija ČEZ je među prvih deset kompanija te vrste u Evropi i prihoduje značajan deo češkog društvenog proizvoda. A cene električne energije formira u skladu sa kretanjima na tržištu, cenama uglja, nafte i gasa, te prema ponudi i tražnji. I zamislite sada da neki direktor u ogranku ČEZ-a u Poljskoj, na primer, da nalog obračunskoj službi da uveća proizvoljno fakture korisnicima da bi pokrio tekući gubitak. Teško je zamisliti, jel da? Nikome to ne bi ni palo na pamet jer se to jednostavno ne radi.

Čovečnost interesa

Interes je najbolji učitelj. Sada već i kod nas, oni koji imaju akcije svakako znaju koliko vrede i šta predstavljaju, a to je sigurno jedna trećina stanovništva. Svaki naredni krug raspodele širio bi taj broj, povećavajući interesa radi, dobre osobine i suzbijajući onaj cinični mrak. Čovečnost je, na primer, isplativa: tretiranje svih ljudi kao jednakih, sa istim pravima, povećava vam tržište i za potrošnju i za radnu snagu; poštovanje prava radnika čini da su oni manje skloni štrajku, a više zalaganju na poslu; pogodnosti za samohrane roditelje, pre svega majke, koje je svojevremeno uvodila Smederevska železara, omogućava da se i ti zaposleni više posvete poslu. Kad podvučete crtu, dobijete nepobitnu činjenicu da su u zemljama tržišne ekonomije i otvorenih društava prava svakog čoveka zaštićenija, a on poštovaniji. I niko mu ne šalje uvećane račune bez osnova za bilo šta.

Znate li da u nekim zemljama jakog protestantizma, poput Holandije i Norveške, nema zavesa na prozorima? Prvo biste pomislili da je to zbog toga što su na severu, pa da imaju više svetla u kući. Ali nije zbog toga, nego da ukućani ne bi zaludno sedeli već stalno nešto radili – kad nema zavesa- čitav komšiluk može da vidi radite li ili lenčarite

Prva generacija tokom čijeg se života krene u ovakve strukturne promene uči na interesu. Manji deo koji ne želi da poštuju druge, ni njihova prava ni imovinu, uči i na greškama, preko kazni. Vremenom se te vrednosti, koje govore šta se sme, a šta ne, usvoje kao opšti društveni kod i poštuju se bez pitanja. Zato što tako treba.
Znate li da u nekim zemljama jakog protestantizma, poput Holandije i Norveške, nema zavesa na prozorima kuća? Prvo biste pomislili da je to zbog toga što su na severu, pa da imaju više svetla u kući. Ali nije zbog toga, nego da ukućani ne bi zaludno sedeli već stalno nešto radili – kad nema zavesa- čitav komšiluk može da vidi radite li ili lenčarite. Dosta se toga promenilo od vremena kada je protestantizam tamo ovladao, ali oni zavese i dalje ne kače.

Samo nemojte govoriti da mi to ne možemo. Sa ili bez zavesa, i mi smo nekada bili normalno društvo, koje je negovalo i živelo po građanskim vrednostima. Prelistajte samo romane Mir Jam. Ili, ako želite nešto složenije, čitajte Dragišu Vasića i Grigorija Božovića, pa čete lako videti na kojim vrednostima je počivalo naše društvo vek i po. I lepo se razvijalo. Pogledajte, na kraju krajeva, Nušića – on nije prikazivao tipski društvo u kojem je živeo, već njegove devijacije, zato su im se svi smejali i u njegovo vreme. A ako su to bile devijacije, znači da je društvo u većini bilo drugačije od toga.

Nama te vrednosti danas izgledaju naivne, ali to je zato što smo odrasli u onom ciničnom poretku. Poretku koji trenutno živi sopstvenu metastazu jer je u svakom pogledu došao do kraja – ekonomski je jalov, iza sebe ostavlja zapušteno društvo i materijalno i kulturno siromaštvo. Koliko je postao prevaziđen, pokazuje belodano i to što je neko pokušao da pokrije minus državnog monopola zahvatajući u džepove onih kojima treba da služi. Krajnje je vreme da i takvi monopoli izađu na tržište. Jednostavno, zato što tako treba.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar