Kolumna Nebojše Jevrića

Urbane legende: Crni dan na belom snegu

Stigao sam u Bratunac peške. Cipele su mi bile mokre, kao i srce.

Blato, sneg i znoj stvorili su novu vrstu tišine. Ljudi su išli kao utvare, ne gledajući jedni druge u lice, kao da će ih to prerezati. U jednoj opštinskoj zgradi, sada dom za izgubljene, neko mi je rekao da ima pusta soba za novinare. Ušao sam i legao na pod, izuo se i gledao u plafon kao u zvezdano nebo – ali nije bilo nijedne zvezde. Samo mrlje od vlage i jedan pauk koji je prelazio preko grede kao komandant sede vojske.

Tu sam upoznao Čomora. Nije imao jedno oko, ali je tvrdio da vidi bolje od svih nas. Nosio je vunenu kapu u kojoj je bilo uvijeno parče flanele namočeno rakijom – za ranu, kako reče. Njegov brat bio je miner, poginuo tri dana pre. Čomor nije plakao. Samo je sedeo i gledao u moje čizme, kao da će ih poneti sa sobom kad pođe.

"Mi smo poslednja straža“, rekao mi je, "poslednji koji ne veruju ni u šta osim u pušku i tišinu posle pogotka.“

Ja sam ćutao. Pisao sam beleške, ali reči su mi bile kao polomljene čaše – seku, ali ne piju ništa. Ta noć je donela još jednu smrt. Dečak od sedamnaest godina, koji se hvalio da je ubio pet "muslića“, slučajno je sebe ustrelio čišćenjem puške. Telo su mu uvili u ćebe i ostavili pored zida. Niko nije plakao. Čomor je samo rekao: "Iš’o je kući.“ A kuća je sada bila u zemlji, i to bez adrese.

Ujutru sam video konja bez gospodara kako jede iz kante. Prišao sam mu. Mirisao je na dim i sneg. Primirio se kad sam mu stavio ruku na čelo. Neko je na njegovom sedlu krvlju napisao: "Nema više ko da me jaše.“ To sam uneo u blokčić. Čomor mi je rekao da neću preživeti ako tako pišem. "Oni u Beogradu neće to da čitaju. Njima trebaju heroji, a ne izgubljeni konji i dečaci što sami sebe ubiju.“

Sutradan su krenuli u akciju. Mene nisu poveli. Rekli su: "Ti si pisac. Neko mora da ostane da pamti.“ Ostao sam sam u sobi, slušao granate i pisao kao lud. Blok je bio crn kao koža zmije. Naslovio sam ga Crni kofer, iako nisam imao ni kofer ni odeću za beg. Samo reči, krvave, poderane, nečitke. I jedan pauk na gredi, koji je preživeo sve.

Urbane legende: Na mom vratu, jednog jutra je osvanula tetovaža "Ovde iseci"