DNEVNIK ROBIJAŠA: Homen je jedini neprobijeni himen

Jbt., život u Srbiji je dežavi. Dan mrmota. Ovde se događaji ponavljaju, obično u istom mesecu, nekad čak i istog datuma. Samo su druge ličnosti, ili likovi. Nacisti 6. aprila '41. sravne Beograd sa zemljom. Taman se poradujemo, to nam se, kao, nikada više neće i ne može dogoditi, kad dve godine kasnije saveznici udariše na Beograd, čak 11 puta, a na Niš jedan napada iz vazduha sve do Grdelice. Ovo nam se više nikada ne sme dogoditi, a ono gotovo identičan scenario od kraja marta 1999. pa neredna tri meseca. Dežavi - gađali Beograd, u Nišu kasetnim bombama gađali narod na pijaci, digli u vazduh voz u Grdelici. Pre neki dan položiše vence poginulim radnicima RTS-a. Pobijeni su jer je NATO smatrao da je Radio-televizija Srbije legitimna meta jer je širila propagandu. Pa, jebote, onda bi danas 99,99 novinara trebalo zbog toga ubiti jer šire propagandu, a samim tim su legitimna meta. Takvom logikom ne bi ostao kamen na kamenu od novinara. Onda neki dan obeležiše stradanje Srba u logorima u Jasenovcu. I kao, ovo nam se nikada više ne sme i neće ponoviti. Keve ti? A ko nam to garantuje da se neće ponoviti?
Onda, u mesecu martu ubili Đinđića, u martu bio pogrom Srba na Kosovu. OZNA Dražu Mihajlovića streljala i posula krečom, a 60 godina kasnije, u vreme OZNIN-og naslednika Radeta Markovića, Ivan Stambolić streljan i posut krečom.
Jebeš mi sve, nama Srbima treba uvesti mesec limburg, to bi bio naš jedini mesec u kojem bismo mogli biti srećni. Ostali dani i meseci u godini nama uglavnom služe za sećanja, ona tužna, najtužnija.
E sad, sve je to bilo zbog toga da nas disciplinuju jer u životu se sve svodi na disciplinovanje, a kad u tome nisu uspevali, onda je primenjivano redukovanje.
Kad smo već kod redukovanja, setih se jedne anegdote, da li je laž ili istina, jebem li ga, kad su američki lobisti pitali Slobu Miloševića logično pitanje - kako to da biste sutra podržali nazavisnost Crne Gore, koja ima 500.000 stanovnika, a ne priznajete Šiptarima stvaranje nezavisnog Kosova, koje ima dva miliona stanovnika. Sloba odgovori: „Pa mi ćemo podržati nezavisno Kosovo kad budu imali 500.000 stanovnika."
E sad, krenula kosidba na Rajcu, u Zabeli. Malo radi kosačica na naftu, malo ručno kosa. Za kosače smo, uglavnom, odredili pedofile, siledžije i nasilnike. Da ih tako prevaspitamo, da izbace te demone iz sebe.

Teretanu na otvorenom nazvali smo po robijašu koji je dizao 260 kila - Aca Matić. To je onaj što je pucao svojevremeno u generala Roćka. E, taj Aca, bog da mu dušu prosti, pucao u Roćka, odležao 15 godina, i nekoliko meseci pre nego će izaći na slobodu, riknuo. Kažu da je kašiku bacio tokom jedne duge zimske noći. Ko razume, shvatiće

Mi, fini svet iz Zabele, ovih dana životno smo zainteresovani za to koja je građevinska firma na tenderu dobila da radi šesti paviljon. To nas smrtno zanima, dok ne saznamo, živi nismo. Jer ima nekih indicija da je taj posao dobio muž Himenove sestre. Da, ovde je reč o robijaškoj palatalizaciji: kad se O nađe između H i M, onda prelazi u I (ovim putem izvinjavam se gospodinu Klajnu), što će reći da je Homen jedini himen koji još nije probijen. Šta god to značilo.
A inače, kad smo kod Homena, to je gospodin iz ere Borisa - Lepotana Klunija, koji se hvalio kako je u zatvorima populaciju povećao za celih 34 odsto od 2008. do 2012. To su, mahom, presude od tri godine robije za džoint i tome slično. I danas imate situaciju da 12.000 osuđenih čeka da neko od nas izađe da on ode na izdržavanje kazne. U karikaturi, čekaju u kolonama ispred zatvora da odsluže kaznu. I sad onaj klinac što je dobio tri godine za džoint, zamisli koliko on košta državu - neka košta jedan evro, pa ti izračunaj gde je tu logika. Jebote, ko je sve bio faca u ovoj državi. Majke mi, kad sutra budem pričao unucima u kakvoj je državi deda živeo, ti klinci će mi s prvom govoriti ili da sam neviđeni baron ili da izmišljam mnogo glupe bajke.
Čim je granulo sunce, u Zabeli smo teretanu iz sale izneli pod otvoreno nebo. Neformalno smo je nazvali po robijašu koji je dizao 260 kila. Aca Matić. To je onaj što je pucao svojevremeno u generala Rodoljuba Milovića Roćka, onaj što ga je Šarić prozvao da je Papaja. E, taj Aca, bog da mu dušu prosti, pucao je u Roćka, odležao 15 godina, i nekoliko meseci pre nego će izaći na slobodu - riknuo. Kažu da je kašiku bacio tokom jedne duge zimske noći. Ko razume, shvatiće.