GUGL SUICID

 Na internetu, i to na srpskom jeziku, moguće je pronaći pravi PDF priručnik za samoubistvo na čak devet sitno kucanih strana. Bizarnost ide do te mere da autor nudi karakteristike čak 34 različita načina za samoubistvo. Strani sajtovi su još inspirativniji i poučniji, oni upozoravaju da nije sve lako kao što izgleda

Samoubistvo je uvek odluka. Iracionalna, ali odluka. Upravo zbog toga je moguće uticati na stanje svesti „nema svrhe više da živim". Lekari i porodica osobu koja se nalazi u najvećem rastrojstvu mogu povući s ruba na sigurno, ali postoje i oni uticaji koji čoveka samo učvrste u odluci i gurnu s litice. Teška finansijska situacija, nezaposlenost, emotivni problemi, iscrpljujuća borba s neizlečivom bolešću, depresija i psihoza... samo su neki od razloga iz kojih se ljudi odluče na samoubistvo. Broj onih koje depresija i beznađe savladaju pa izlaz iz životnog očaja prolaze u konopcu, žiletu, tabletama ili pištolju ne smanjuje se, nažalost.

Na tu statistiku smo - hteli da priznamo to sebi ili ne - čak navikli. Da nije tako, potrudili bismo se da o ovakvim problemima makar otvoreno razgovaramo. Međutim, teško da postoji osoba koja nije šokirana, potresena, užasnuta zbog sve češćih samoubistava dece. To ne varimo lako...
„Dete se ubilo očevom puškom", „Dečak se ubio zbog ocena", „Užas! Dete se ubilo zbog vršnjačkog nasilja", „Dečak se obesio o kvaku" i nedavni „Tragedija kod Obrenovca - dečak se ubio zbog tuge za majkom i sestrom", samo su neki od naslova koji pune stupce crne hronike. To kod ljudi, kao po pravilu, pokreće brojna pitanja: kako porodica nije videla šta se s detetom dešava; kako nisu videli da je dete u depresiji; i kako, za ime boga, jedno dete zna da veže konopac... Jednostavno. Odgovor je na samo nekoliko klikova mišem.
Bez želje da kompletnu odgovornost skinemo s pojedinaca, porodice, društva i sistema, koji po nepisanom pravilu zakažu u ovakvim situacijama, i da krivca za strašne tragedije pronađemo isključivo u modernim tehnologijama, činjenica je da internet lako može biti glavni izvor pogrešnih informacija, tehnika i načina. Za sve, pa i za suicid. Za adolescenta koji proživljava psihološku krizu dovoljno je da u Gugl ukuca neku od ključnih reči poput „samoubistvo" ili „brza smrt" i da tako pristupi moru sadržaja koji mu nude bezbroj ideja i objašnjenja kako da sebi što lakše, bezbolnije, a često i jeftinije, prekrati život.

Svi se mi rađamo s nagonom za životom, ali i s nagonom za smrću. U takvim situacijama ključna je borba između to dvoje, erosa i tanatosa. Kod zdravih osoba nagon za životom je jači i osoba će uspeti da se izbori s problemima, kaže Slavica Đukić-Dejanović

Tako je, na primer, na internetu, i to na srpskom jeziku, moguće pronaći pravi PDF priručnik za samoubistvo na čak devet sitno kucanih strana. Bizarnost ide do te mere da autor nudi karakteristike čak 34 različita načina za samoubistvo, pa ukoliko vas zanima šta vam je potrebno kako biste se obesili, on vam objašnjava: „Trajanje: pet do deset minuta. Dostupnost: kanap, čvrst oslonac za vezivanje kanapa 10 stopa iznad zemlje. Pouzdanost: prilično sigurno. Napomene: moguće oštećenje mozga u slučaju nepotpunog uspeha. Veoma je bolno. Ovo je najuobičajeniji uspešni način samoubistva u Velikoj Britaniji." Postoji čak do detalja opisan primer kako uspešno preseći vene, skočiti sa zgrade, rasporiti trbuh, koje tablete treba popiti...

Strani sajtovi su još inspirativniji i poučniji. Tako je na stranici „Kako se ubiti - deset najlakših načina" moguće pročitati napomenu o tome da samoubistvo, koliko god se lako činilo, često ume da se otrgne kontroli: „Dakle, ako ste odlučili da izvršite samoubistvo, trebalo bi da znate da to nije tako lako kako izgleda. Samozaštita je jedan od osnovnih ljudskih instinkta, što će dovesti vaše telo u situaciju da se odupre svojoj nameri." Da jeza bude veća, pronašli smo čak i naučnu tabelu komparativne analize različitih načina suicida, gde se kao faktori uzimaju u obzir efikasnost načina, vreme za koje nastupa smrt i stepen bola i agonije?!

Ministarka i neuropsihijatar Slavica Đukić-Dejanović kaže da način prezentacije informacije o samoubistvima u medijima i na internetu sigurno može da indukuje one koji su već razmišljali o ovakvom potezu.

- Svi se mi rađamo s nagonom za životom, ali i s nagonom za smrću. U takvim situacijama ključna je borba između to dvoje, između erosa i tanatosa. Kod zdravih osoba nagon za životom je jači i osoba će uspeti da se izbori s problemima, za razliku od osobe kod koje je taj nagon slabiji. Genetska predispozicija, faktor sredine i faktor ličnosti imaju velikog uticaja. Međutim, nisu retki pokušaji samoubistava i iz drugih razloga, kad čovek odluči da digne ruku na sebe jer je otuđen od realnosti, kad čuje nepostojeći glas ili kada nerealno razmišlja o tome da njegov život nema smisla - kaže Dejanovićeva.

Koliko sama okolina utiče na ponašanje i osećanja, posebno u slučaju deteta, objašnjava psihoterapeut Zoran Milivojević. Jer ono reaguje na dva socijalna polja: dešavanje u porodici i grupu vršnjaka.

- Za dete je najveći stres ako doživi da se oseća odbačeno od sopstvene porodice. Tada počinju misli „ne vole me, odbačen sam, sam sam, šta ću, gde ću?" Ovakav slučaj verovatno je bio kod dečaka koji se nedavno obesio u Obrenovcu. Mama je odvela jedno dete pa je došla po drugo, on je ostao sam i osetio se odbačeno. To je samo dokaz da deca razmišljaju crno-belo. U pamćenje mi je ostao urezan slučaj kada je pre desetak godina dečak na novi tepih prosuo mastilo i zbog toga se bacio kroz prozor - objašnjava Milivojević.

Osim interneta, koji često može biti surovi vodič, sve češće se kao podstrekivač i promoter suicida pominju i popularne igrice za decu „Plavi kit", „Mašina za veš", „Doki Doki književni klub". Uznemirujući sadržaj nije samo problem interneta. Ništa manje inspirativan u tom smislu nije ni rijaliti program, ali ni domaći štampani mediji. Naime, do pre svega nekoliko godina bilo je gotovo nemoguće pronaći vest u novinama da je neko izvršio samoubistvo. Danas se takve vesti bez problema objavljuju.

Milivojević ističe da uticaj medija svakako postoji i da ga je teško izmeniti.

- Poznata je priča iz Beča od pre nekoliko godina gde se desila serija samoubistava kada su se pojedinci bacali pod metro. Onog trenutka kada su mediji prestali da pišu o tome, i samoubistva su prestala. Treba znati da osoba koja je sklona samoubistvu nije toliko odlučna. Postoji jedan period kada razmišlja o tome da li bi trebalo to da uradi, jedan unutrašnji konflikt. U trenutku kada čita u novinama da se neko ubio, ona to doživljavaju kao tragediju, ali se pojavi i stav kako je taj neko ipak skupio snagu - ističe Milivojević.

Za početak, rešenje je, kažu stručnjaci, da naučimo da problemi psihološke prirode nisu sramota i stigma. Nisu nešto što treba skrivati. Za početak treba da obratimo pažnju na ljude oko sebe, da se dva puta zapitamo kada nam nešto zazvuči kao poziv u pomoć, ali da pomoć i zatražimo.

Umesto zaključka, citiraćemo očigledan poziv u pomoć nepoznatog mladića sa internet foruma: „Čitao sam razne stvari na internetu, ali nisam mogao da pronađem nijedan pametan odgovor. Ne mogu da zgutam lekove, ne mogu da pronađem pištolj, ne mogu da se bacim s litice, popijem izbeljivač... Možda postoji neko ko ima bezbolniji predlog? Ne pokušavajte da me odgovorite. Ignorisaću. Nema tog doktora koji može da mi pomogne. Sve što mogu da kažem je da sam gotov." Srećom, na tom forumu nije dobio odgovor...

Mračno - mračnije - darknet

Da i od mračnog postoji mračnije, dokazuje ono što se u današnje vreme naziva „darknet", što je zabačeni deo interneta, u kojem je moguće pronaći sve ono što je Gugl cenzurisao, pa čak i kreativnije ideje za samoubistvo koje podrazumevaju gušenje kesom i helijumom, pa sve do sklapanja priručne bombe. Tu su i kompletni grafički prikazi kako izvršiti samoubistvo, i to po koracima. Ovaj oblik internet patologije odlazi toliko daleko da je na darknetu moguće nabasati i na živi prenos ubistava, egzekucija, ali i suicida.