HEMIJSKO ORUŽJE IZ NAŠEG SOKAKA

HEMIJSKO ORUŽJE IZ NAŠEG SOKAKA


Bivša Jugoslavija je u velikoj tajnosti počela da radi na programu proizvodnje hemijskog oružja od 1960. godine, kada je JNA u selu Potoci, udaljenom 10 kilometara od Mostara, na lokaciji od 52 hektara podigla objekte za sintezu svih poznatih bojnih otrova kojima su raspolagale armije supersila i vojski iz okruženja

 

Misterija o tajnim projektima JNA se podgreva svaki put kada se spomene raketni program, pokušaj da se proizvede atomska bomba i hemijsko oružje. Upravo to poslednje i dalje raspiruje maštu javnosti i medija u regionu s vremena na vreme. Priča je opet nekako iznenada isplivala posle nedavnih napada Sjedinjenih Država, Velike Britanije i Francuske na ciljeve u Siriji koji su navedeni kao istraživački centri za proizvodnju hemijskog naoružanja. Uprkos tome što isplivava sve više detalja, da u Dumi nije bilo nikakvog hemijskog napada, priča i dalje ne jenjava.

A gde smo tu mi, da li mi imamo hemijsko oružje, jesmo li ga uništili ili i dalje proizvodimo neke komponente?

Priču bi valjalo započeti citatom admirala flote Branka Mamule u knjizi „Slučaj Jugoslavija“, koji je naveo da je JNA posedovala hemijsko oružje. U razlaganju doktrine upotrebe JNA, on navodi da su pred vojskom bila dva teško re­šiva problema: atomsko oružje kao sredstvo odvraćanja od agresije, i oružje protiv dejstva s daljine, koje je NATO po­ čeo da priprema za napade na zemlji. „Poku­ šali smo na­ ći rešenje za sprečavanje napada s daljine klasičnim bojevim projektilima ili onim drugim, osiromašenog urana, biološkim ili hemijskim bojevim sredstvima“, pisao je admiral Mamula.

– SFRJ je imala hemijsko oružje. Severno od Mostara bio je Institut za razvoj hemijskog oružja, koji je evakuisan početkom rata 1992. godine. To je bila jedna od najtajnijih vojnih institucija bivše SFRJ. Evakuisan je u Kruševac i tamo su pod patronatom američke ambasade kasnije uništeni svi uređaji za proizvodnju 2002 godine. Mi smo time uništili naše kompletne zalihe hemijskog oružja – kaže vojni komentator Miroslav Lazanski.

Bivša Jugoslavija je u velikoj tajnosti počela da radi na programu proizvodnje hemijskog oružja od 1960. godine prošlog veka, kada je JNA u selu Potoci, udaljenom 10 kilometara od Mostara, na lokaciji od 52 hektara podigla objekte za sintezu svih poznatih bojnih otrova kojima su raspolagale armije supersila i vojski iz okruženja. Takođe, u ovim postrojenjima za potrebe JNA ispitivana su sredstva za zaštitu i detekciju bojnih otrova, dekontaminaciju, toksikologiju i u nastavne svrhe.

Sastavni elementi pogona su bili: Pogon za proizvodnju bojnih otrova, Laboratorija za sintezu i analizu, Podzemna i nadzemna skladišta bojnih otrova, Prostor za gajenje i odr­žavanje opitnih životinja (neki tvrde da nikada nisu vršeni eksperimenti na životinjama), Radionice (elektro i mehanič­ke) i Ambulanta za hitne intervencije . Inače, pogon je prema vojnim navodima bio vezan sa Institutom za tehničkomedicinsku zaštitu (ITMZ) Beograd. U njemu je, navodno, bilo zaposleno 120 radnika, od kojih su šest do 10 činili inženjeri i 10 do 12 tehničari, a ostalo radnici.

Proces proizvodnje hemijskog oružja za naoružanje JNA može da se podeli u tri etape:

Prva etapa: 1965-1967.

Druga etapa: 1975-1977.

Treća etapa: program „Jastrebac“ 1976-1988.

Prva etapa razvoja zapo­ čela je polutehnološkim istra­živanjima za tehnološki projekat proizvodnje bojnog otrova sarin pod oznakom HM-502. Tehnološki projekat plikavca S-iperita pod oznakom HM – 501 se takođe proizvodio kao punjenje za topovske granate. Terenska ispitivanja su obavljana na planini Velež i Blidnje jezero u periodu 1961-1969. Radilo se o statičkim eksperimentima, a ispitivan je fenomen kontaminacije u zavisnosti od oblika projektila. Na temelju tih polutehnoloških ispitivanja izrađen je bio projekat za proizvodnju sarina i S-iperita. Projekat je realizovan od 1966. do 1967.

Druga etapa trajala je periodu 1975-1977, kada su obavljena polutehnološka istraživanja proizvodnje nadražljivca CS. Pogon kapaciteta je napravljen 1978. Tehnološkim projektom je bilo predviđeno i pripremanje formule CS, za šta je bilo nabavljeno postrojenje za mlevenje supstance kapaciteta 200 kilograma po satu.

CS kao nadražljivac uveden je kao formacijsko sredstvo u naoružanje umesto kloracetofenona 1974. godine. Postrojenje CS je podignuto 1978. i do 1989. proizvedeno je više od 100 tona CS i CS-1.

Jugoslavija je ušla u treću etapu razvoja hemijskog oružja, poznatu kao projekat „Jastrebac“, koji je počeo kao prirodni nastavak druge etape i koji karakteriše proizvodnja sarina i S-iperita

U periodu od 1980. do 1984. izrađeni su planovi proizvodnje nervnih otrova BZ kapaciteta pet kilograma na dan, zagušljivca klorpikrina kapaciteta 10 kilograma na dan. Ostali nervni otrovi kao što su: soman, VX, tabun, armin, DFP, plikavci, N-iperit, luzit, krvni-klorcijan rađeni su samo u laboratorijskim količinama, ali ne i za punjenje granata. Statič­ka i dinamička ispitivanja su vršena na poligonu „Krivolak“ u Makedoniji kako bi se opitovani bojni otrovi mogli uvesti u naoružanje (granate, rakete, avio-bombe i nagazne mine). Tokom projekta „Jastrebac“, postrojenje za proizvodnju sarina je povremeno radilo, i u tom periodu proizvedeno je ukupno 4,5 tona sarina. Za potrebe punjenja granata bojnim otrovima napravljen je program za punjenje, proveru hermetičnosti i dekontaminaciju kapaciteta 30 projektila na dan. U ovom programu ispitani su sledeći projektili: granate kalibra 122 mm i 155 mm, raketa 128 mm, avio-bombe BAD-100 (bomba avio dimna) i nagaznih mina. Granate su punjene sarinom i S-iperitom, a ostala sredstva sarinom. Granate od 122 mm punjene su za 1,8 litara sarinom, rakete kalibra 128 mm sa dva litra sarina. Program „Jastrebac“ okončan je uvo­ đenjem u naoružanje slede­ ćih hemijskih borbenih sredstava: granata 122 mm, punjena sarinom i S-iperitom, raketa 128 mm, punjena sarinom, i avio-bomba punjena sarinom.

Opširniji teksto o hemijskom programu JNA pročitajte u novom broju Ekspresa koji je od petka u prodaji na kioscima

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar