KO SVE ZNA BROJ VAŠE LIČNE KARTE? Kome, kada i zašto dajemo svoje podatke, pitanje je sad

KO SVE ZNA BROJ VAŠE LIČNE KARTE? Kome, kada i zašto dajemo svoje podatke, pitanje je sad


Srbija, kao kandidat za članstvo u EU, do 25. maja mora da uskladi svoje zakonodavstvo sa Opštom uredbom o zaštiti podataka ličnosti. Sve bi to bilo u redu da postojeći zakon zaista štiti građane i da je prilagođen evropskim direktivama, ali i da je usaglašen s našim Ustavom. Kome, kada i zašto dajemo svoje podatke, pitanje je sad

Fejsbuk, Tviter, Instagram, Dži-mejl, Hotmejl, Gugl, kao i ostali kanali koje svakodnevno koristimo nekada znaju više o nama nego mi sami. Otvaranjem naloga, profila, računa, postavljanjem fotografija, prihvatanjem zahteva koji nam se nameću i iska­ ču a da ih prethodno dobro ne iščitamo, dovodimo do toga da naši lični podaci cure na sve strane. Običan smrtnik zasigurno ne može ući u trag tome gde su svi njegovi podaci odlutali, do koga su stigli, a posebno kakva je njihova sudbina. Pa, do pre samo nekoliko dana smo i sami bili u prilici da u rijaliti okruženju, uživo, pratimo osnivača i vlasnika Fejsbuka, Marka Zakerberga, koji se američkom Kongresu pravdao kako su podaci s njegove društvene mreže dospeli u ruke privatne konsultantske kompanije.

Upravo zbog toga, prema rečima poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljuba Šabića, praktično je neograničen broj mogućnosti i načina za zloupotrebu podataka o ličnosti.

– Famozni fenomen kra­đe identiteta odavno je poprimio neslućene razmere. Zloupotrebom tuđih ličnih podataka stiču se ogromne ekonomske koristi, kupuje se, prodaje, zadužuje, garantuje, prave se preduzeća koja stvaraju enormne obaveze i slično. Osim štete za džep, zloupotrebom se mogu naneti i povrede poput dovođenja u sukob sa zakonom ostavljanjem nečijih biometrijskih ili drugih tragova na mestu izvršenja krivič­ nog dela ili poput dovođenja u sukob s drugim osobama kori­ šćenjem podataka koji na primer služe za aktiviranje naloga na društvenim mrežama ističe Šabić.

Ono što je najstrašnije, u Srbiji zapravo i ne postoji zakon koji do kraja reguliše za­ štitu ličnih podataka pa je mo­ žda i to razlog što su građani neinformisani o tome ko njihove podatke i pod kojim uslovima sme da koristi.

– Važeći Zakon o zaštiti podataka o ličnosti donet je 2008. Njegova osnovna vrednost je što je, bar na načelnom nivou, proklamovao principe zaštite privatnosti, odnosno podataka o ličnosti, koji su afirmisani u demokratskom svetu. Međutim, praktično od po­ četka primene bilo je evidentno da on nije usklađen, ne samo s tada važećim direktivama EU nego ni sa našim Ustavom. Bilo je jasno da je potrebno doneti nov zakon, pa je Vladi konačno prihvatila takvu inicijativu Poverenika i formirala svoju radnu grupu s ciljem da pripremi nov zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Prvi rok da to uradi bio je maj 2013. Na­ žalost, zakon nemamo ni danas – ističe Šabić.

Jedno je sigurno. Kada bi vas pitali da li želite nekome da date svoje lične podatke, pa da ih on dalje prodaje ili skladišti – odgovor bi bio NE!

S druge strane, naše lične informacije nalaze se širom interneta, u masovnim bazama podataka, i vrlo im je lako pristupiti. To je bio razlog zbog kojeg je Evropska unija donela jednu od najkontroverznijih zakonskih regulativa – Opštu uredbu o zaštiti podataka o li­čnosti (GDPR), koja iz korena menja način poslovanja svih subjekata koji se bave prikupljanjem i obradom ličnih informacija. Ova uredba doneta je još 2016, ali usled neophodnog perioda prilagođavanja ona stupa na snagu tek 25. maja 2018. godine. Taj maj se približava…

Đorđe Krivokapić, docent Fakulteta organizacionih nauka i direktor SHARE fondacije kaže da će kazne za nepo­ štovanje ovog zakona će ići i do 20 miliona evra, ali nadle­ žne u Srbiji to nije nateralo da ubrzaju proces prilagođavanja, nego se vode principom „kako ćemo, lako ćemo“.

– Većina biznisa i javnih institucija obrađuje velike koli­ čine podataka o ličnosti, i do sada nisu imali svest i organizacione kapacitete da u potpunosti primene zakon i da se usklade s njim. S druge strane, problem predstavlja i loš sistem nadzora, ali tu ne mislim na kancelariju Poverenika, koja je dosta uradila, već na krivičnu odgovornost i druge vrste odgovornosti. Nadležni organi nisu bili efikasni, a kada nadzorni mehanizmi ne funkcionišu dobro, onda je i poštovanje zakona donekle sputano. Međutim, neki dramatični slu­čajevi poput curenja podataka 5.200.000 građana iz Agencije za privatizaciju pokazuju da država nije dovoljno brinula o privatnosti svog stanovništva. Iz državne institucije je procurio jedan tako značajan dokument s podacima svih punoletih građana, a kasnije je prekršajni postupak, koji je Poverenik pokrenuo u tom slučaju, zastareo. Očigledno postoji premalo brige na najvišem nivou – navodi Krivokapić.

Od trenutka kada je oblast zaštite ličnih podataka poslednji put regulisana na evropskom nivou, 1995. godine, svet se suočio sa ekspanzijom komunikacije i pojavom društvenih mreža, što je dodatno zakomplikovalo sam protok podataka o ličnosti. Samo Fejsbuk broji 1,3 milijarde korisnika na dnevnom nivou, a količina informacija koja se tim putem deli je nezamisliva. Ako u računicu dodamo i druge društvene mreže, informacije telekomunikacionih operatera o komunikaciji svojih korisnika, jasno je da se s našim ličnim podacima postupa kao s robom

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar