NISAM UBIO SRĐA, SVE JE LAŽ

Milenko Kovač: S. R. je napao na pijaci Alena Glavovića, a Srđan ga je branio. Alen je pobegao, i pozivam ga da svi odemo na poligraf i ako se utvrdi da smo mu nas trojica prišli na 10 metara, javno ćemo se obesiti pod platanima u Trebinju

Trebalo je da prođe 14 godina da priča o stradanju Srđana Aleksića izađe iz okvira njegovog rodnog Trebinja, a skoro još toliko godina trebalo je da se oglasi jedan od okrivljenih za njegov smrt. Nije da nije hteo da priča, hteo je da kaže da je oko Srđove smrti stvoren lažni mit, pogotovo izmišljenom pričom Alena Glavovića, kao i filmom "Krugovi" Srdana Golubovića.

"Da smo nas četvorica nasrnuli na Alena Glavovića zato što je musliman, i da je pokojni Srđan skočio da ga brani, onda bi zaista zaslužio da bude heroj, ali to nije istina."

A šta je istina?

Milenko Kovač u ekskluzivnoj ispovesti za "Ekspres" govori o prohladnom subotnjem jutru u Trebinju  21. januaru 1993. godine i spletu nesrećnih okolnosti sa tragičnim ishodom.

- To je drama u dva čina. Hičkok da je režirao, ne bi napravio da se tog dana sve tako desi. To je samo sudbina mogla, zla sudbina... Da se razumemo, ne želim da branim ni sebe ni druge, ovde mi nismo važni, važan je Srđan i važna je istina. A istina je sasvim drugačija od onoga što se objavljuje u medijima, od onoga što priča Alen Glavović i što je prikazano u "Krugovima" - počinje isprekidanim glasom i rukama koje nekontrolisano drhte, valjda zato što prvi put priča sa novinarom.

Rekonstrukcijom, na osnovu njegove priče, ali pre svega sudskih spisa i presude, tvrdi, nije teško zaključiti da se godinama javnost u celom regionu obmanjuje konstrukcijama na osnovu kojih je Srđan Aleksić poginuo braneći komšiju Bošnjaka Glavovića od četvorice razularenih srpskih pijanih vojnika.

- Od toga je stvoren mit, ali lažni mit. Ja ću vam ispričati šta je i kako bilo. Ali, ne mora se meni verovati. Postoje sudski spisi, iskazi svedoka, i to ponajviše svedoka oštećene strane, postoji pravosnažna sudska presuda, i ko želi, a to do danas niko nije želeo da istraži, da pročita, pa će se videti da je u pitanju obmana javnosti koja se na sve to primila, a da niko ne kaže, čekaj da vidimo šta je i kako sud utvrdio, šta su rekli očevici, veštaci... Ko je to prvi potegao, zašto, kako, sve ću da objasnim, nego da se vratimo na taj ukleti dan, rekoh da je to drama u dva čina. Dakle, prvi čin je sukob Alena Glavovića i S. R. na pijaci u dva sata po podne, sa čime nas trojica apsolutno nemamo nikakve veze. Kad su se njih dvojica sukobili, mi smo bili u sasvim drugom delu grada, u Mokrim dolovima. Krenuo sam sa bratom kod jednog prijatelja muslimana pošto se počelo pričati po gradu da će muslimani organizovano napustiti Trebinje, pa da pitam mogu li se privremeno useliti u njegov stan dok se ne reši situacija, s obzirom na to da sam izbegao iz Dubrovnika. Na putu smo sreli ovog četvrtog D. U. koji je krenuo na ratište, pa nam se pridružio, jer je imao dva-tri sata do polaska na liniju. Zato je i poneo pušku sa sobom, a mi smo bili bez oružja. Pozvonimo na vrata ovog prijatelja, otvori njegova ćerka, kaže tata nije kod kuće, ali ne dade nam da odemo dok ne uđemo da nešto popijemo. Iznese pred nas flašu onog albanskog konjaka, udarismo u priču, jednu po jednu, popismo onu flašu. Reče nam da nigde neće da idu, i mi odatle sedosmo u moj "jugo" i pravac stanica policije da se raspitamo za nužni smeštaj kod načelnika...

Za to vreme, kaže, na pijaci je već kulminirao sukob između Alena Glavovića i S. R. u koji se umešao i pokojni Aleksić. Negde oko dva po podne S. R. krenuo je u policiju da traži smeštaj za sebe i maloletne blizance sa kojima je prvo izbegao iz Dubrovnika, a onda i iz porodične seoske kuće na selu koju je hrvatska vojska u međuvremenu spalila.

- Prošao je pijacom, stao na tezgu na kojoj je Glavović prodavao garderobu, i tražio ispod ruke dve kutije cigara koje nije hteo da plati, jer verovatno nije imao, rekavši Alenu "neka ti plati Božidar Vučurević". Došlo je do svađe, S. R. mu je rekao "dok ja branim grad Trebinje, vi švercujete robu i zarađujete". Reč po reč, neko sa okolnih tezgi dobaci da je Alen musliman, S. R. izvadi nož i poče juriti ovog momka po pijaci. Umešala se policija, oduzela nož, šta je tu sve bilo, uglavnom, S. R. je rekao Alenu da mu je bolje da ga tu ne zatekne kad se vrati. Po priči, Srđanu koji sedi u jednom kafiću u Starom gradu neko je javio da je Alen napadnut, i on odlazi na pijacu da vidi šta se dogodilo, jer je to, navodno, bila Srđanova roba. Negde oko tri sata S. R. se vratio i video da je Alen sa još jednim momkom za tezgom. Ponovo izbija tuča. Mi tad stižemo pred policiju, koja se nalazi tik uz pijacu. Izlazimo, vidim neku gužvu, da se dvojica rvu na pločniku, jedan u farmericama i vojničkoj košulji, a da je drugi vojnik, a da treći vuče i udara ovog u uniformi, pokušavajući da ih razdvoji. Nisam video da je taj u uniformi S. R., bio je na zemlji, okrenut leđima, znao sam ga iz Dubrovnika, a da sam znao da je on, pitanje je da li bih se umešao u sukob jer sam znao da voli kavgu, znao se sa trojicom potući... Dok smo ulazili u SUP neko je doviknuo "muslimani ubiše vojnika", mi se okrenusmo, zagalamismo "ko će da bije srpskog borca", i u tom trenutku Alen je uspeo nekako da se odvoji od S. R. i da pobegne. Znači, niko od nas trojice nije mu prišao ne na pet, nego ni na deset metara, a on priča kako smo ga tukli, i kako je Srđan skočio da ga od nas brani. Evo, zarad istine i samo istine, na leto kad Glavović dođe u Trebinje, neka i njega i nas trojicu stave na poligraf, na ispitivanje, i sve svedoke, i da svi budemo pod zakletvom, i ako se utvrdi da on govori istinu sva trojica ćemo se javno obesiti nasred Trebinja, pod platanima.

Svađa između ove dvojice nastavljena je i nakon što je Glavović umakao. Tek tad je video da je u pitanju S. R. Tad se i sam umešao u sukob, kako je objasnio, odvojio je Srđana od S. R., poveo ga pored vrata policije, govoreći mu "beži, prebiće te".

- Pokojni Srđan mi je na te reči uzvratio "hoće kurac, ko vas jebe". Ja sam ga onda otvorenom šakom u lice odgurnuo da ide, da beži, nije hteo, da bi se i ostala dvojica umešala. D. U. je zamahnuo nogom na Srđana, ali je promašio i mene direktno udario u oko. Od bola sam rukama prekrio lice, to je trajalo možda dvadesetak sekundi, i kad sam ponovo progledao video sam da Srđan leži i da mu S. R. zadaje udarac u zatiok. Umešala se policija, stavili su Srđana u auto i odvezli. Ne znajući ništa, nastavili smo svojim putem misleći da je to bila tuča ko tuča, ništa ozbiljno. Ljudi prođu torture po zatvorima i logorima pa prežive, ni na kraj pameti da se nešto ovako moglo dogoditi. Sudbina je htela da ga udari gde ne treba, da od jednog ili par udaraca strada. To je istina, a sve ostalo su laži i konstrukcije. Da  je onako kako je prikazano u "Krugovima", da smo mi legitimisali i izveli Alena iz kafane, da smo ga sva četvorica tukli, pa da je Srđan skočio da ga brani, onda bi bio heroj. U filmu prikazuju da ga bijemo kundacima, a samo je jedan imao pušku, prikazuju Aleksića u uniformi, a on je već tad napustio vojsku. Boračka organizacija je osudila film kao antisrpski i antitrebinjski, u kome se srpski borac prikazuje kao uličar. Videli ste na filmu vojnike da mokre na ulici usred bela dana, pa nismo mi divljaci, živeli smo u Dubrovniku gde je kultura malo viša. Čisto ponižavanje srpskog borca... I da je Alen radio u trafici, čista laž, prava istina je da je prodavao Srđanovu robu na pijačnoj tezgi i da je on kasnije došao da ga zaštiti. Mediji pišu da su Srđana napala četvorica dugokosih, bradatih, valjda da nas prikažu ko četnike, a niko od nas nije imao ni bradu ni kosu...

Pita se šta bi bilo da se krene priča, da su Alen i Srđan napali srpskog borca, a da su njih trojica došli da zaštite vojnika. Po njegovim rečima, lažnu priču "o Srđanu koji je stradao braneći komšiju Bošnjaka" prvi je plasirao Srđan Dizdarević iz sarajevskog Helsinškog odbora za ljudska prava, a onda Glavović preko "svojih kanala", preko sarajevskih i beogradskih medija, i tako je u javnost otišla "potpuno lažna priča", koja je, kako tvrdi, preko para koje su dali Čeda Jovanović i Boris Tadić dignuta do najviših krugova. Iz ovih razloga, kaže, Srđan ni dan-danas nema svoju ulicu u Trebinju, niti spomenik, jer Trebinjci znaju pravi razlog kako je Srđo stradao.

Nakon tragedije, sva četvorica su privedena u vojnu policiju, odatle u istražni zatvor u Foču u kome su sačekali kraj suđenja.

- Proveli smo petnaest meseci dok se nije završila istraga i suđenje na kome smo nas trojica osuđeni na po dve godine i šest meseci, dok je četvrti dobio dve godine. Moram da kažem da je Srđanov otac Rade i tokom suđenja i svih ovih godina bio korektan. I u kasnijim izjavama on je govorio da je sve to bila igra slučaja, nesrećnih okolnosti, jedna ratna psihoza. Po meni, on je više zamerao policiji što se nije ranije umešala i sprečila tragediju, nego nama. Rade bolje od nas zna šta je bilo preko Alena, uostalom, on nikada nije rekao za svog sina da je heroj već da je vršio svoju građansku dužnost.

Na pitanje da li se izvinio Srđanovom ocu Radu, odgovara da ne može da se izvinjava za nešto što nije napravio.

- Rade je jednom prilikom rekao da mu se jedino S. R. izvinio, a ja sam prvi rekao žao mi je što je momak bespotrebno nastradao, a šta se ja imam izvinjavati za ono što nisam uradio. Ja znam da od mog dela Srđan ni minuta ne bi bio u bolnici, a kamoli pod crnom zemljom, i šta se onda imam izvinjavati... Bio sam svestan onoga što se dogodilo, da momak bespotrebno leži pod zemljom, da je uludo izgubio glavu, i onda se pomiriš sa sudbinom, kad može on pod zemljom, i ti trpi u zatvoru... Sasvim nešto deseto od onoga što se prikazuje i plasira...

Aleksić je bio omiljen u gradu, i kaže da je na početku bilo pretnji od Srđanovih drugova, ali da su
to više bile priče nego konkretne poruke na linč.

- Nije to bilo ništa značajno, a kako je Rade bio korektan, verovatno mimo njegove volje niko nije hteo nešto da napravi. Njemu je više bilo do toga da se ova priča izdigne na neki viši nivo, nego da se mi osudimo. Pravo da vam kažem, Radu je poginuo jedan sin, pa onda Srđan, zatvorila mu se kuća, i ne bih mu zamerio da je sina osvetio, da je nekom od nas presudio, da ne čeka šta će ko na sudu reći i da li će se utvrditi čiji je udarac usmrtio njegovog sina. Draže bi mi bilo to nego priča Alena i novinara.

NE PROPUSTITE:

SRĐAN I DRUGE PRIČE

DOSIJE “SRĐAN ALEKSIĆ”: Upotreba zločina