Brejking
05.05.2018. 11:03
Natalija Ginić, R. E., Foto: Nemanja Jovanović

ŠAUL LADANI, BEOGRAĐANIN KOJI JE TRI PUTA PREVARIO SMRT

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.net

Izraelac Šaul Ladani (82), rođeni Beograđanin, preživeo je nacističko bombardovanje porodične kuće, ozloglašeni logor Bergen-Belzen i minhenski masakr na Olimpijadi 1972. Uz sve to postao je svetski rekorder na prepešačenih 50 milja i dvostruki olimpijski šampion. Ovaj profesor je posle 70 godina posetio srpsku prestonicu, a u razgovoru za „Ekspres“ priča o svom uzbudljivom životu

Izraelac od 82 godine do­ šetao je u košulji, pantalonama i neobičnim crnim patikama do svoje rodne kuće na Senjaku. Neupadljivog je izgleda i pona­šanja, ali već na prvi pogled jasno je da nije u pitanju čovek obične biografije. Ovaj rođeni Beograđanin za svog života preživeo je nacističko bombardovanje porodične vile 1941. godine, potom ozloglašeni logor Bergen-Belzen i minhenski teroristički masakr tokom Olimpijade 1972. Uz sve to postao je svetski rekorder na prepeša­ čenih 50 milja i dvostruki olimpijski šampion u brzom hodanju i maratonu, profesor na izraelskom univerzitetu „Ben Gurion“, poliglota koji govori osam jezika. Otac je i ponosni deda tri unuke.

Sada je, nakon 70 godina, ponovo ispred svog doma u Ulici Petra Mrkonjića 4. Kaže da nije bio mnogo emotivan kada je stigao u Beograd. Sve do ovog trenutka, jer oseća tugu i žal za oduzetim

Šaul Ladani u intervjuu za „Ekspres“ govori o svojoj uglednoj jevrejskoj porodici i uzbudljivom životu, u kojem mu, kako je jednom sam priznao, nikada nije bilo dosadno:

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
Šansa je statistika. Ako uzmete mnogo loptica i pustite ih da padnu na isti način, svaka će pasti drugačije. I reći ćete da je to sreća, ali nije

- Bio sam u jednoj kratkoj poseti Beogradu pre 53 godine, ali samo u prolazu, kada sam putovao u SAD. Kuću nikada nismo prodali, ali ona danas nije u našem vlasništvu jer je Tito 1948. uslovio Jevreje koji su želeli da emigriraju u Izrael da svu svoju imovinu predaju državi bez ikakve kompenzacije. Naši roditelji su posle svih patnji i Holokausta prepustili državi imovinu vrednu nekoliko miliona evra. Otišli smo u Izrael samo s ličnim prtljagom. Kada se naša ekonomska situacija stabilizovala, posle šest godina, otac je bio oduševljen jer je za novu kuću pronašao arhitektu koji je dizajnirao i našu nekadašnju kuću u Beogradu. Moj otac je inače bio hemijski inženjer i počasni član Inženjerske komore Jugoslavije. Imao je i hemijsku fabriku, a moj ujak farmaceutsku kompaniju, čuvenu „Plivu“. Nju su posle uzeli Hrvati, a pre 15 godina ju je kupila izraelska kompanija za malu sumu od 2,5 milijardi dolara. Moja porodica nije dobila ni dinara...

U domu koji mu je Tito uzeo, Ladani je proživeo stra­šne trenutke tokom nacistič­kog bombardovanja Beograda 1941. godine.

- Sećam se skoro svakog momenta, a tada sam imao samo pet godina. Prvo, kada su Nemci počeli s bombardovanjem, 6. aprila 1941, porodica, rodbina moje majke, baba i deda, sluškinja i dadilja, svi smo ušli u podrum gde smo imali perionicu veša i garažu. Otac je bio na albanskom frontu i gradio je pontonske mostove. Na­ ša kuća je bila jaka, izgrađena od armiranog betona, pa su se i naše komšije sakrile s nama. Najednom smo čuli užasnu buku. Bomba je uletela sa zadnje strane kuće i kroz prvi sprat upala u podrum. Odmah pored prostorije u kojoj smo se krili! Sve se treslo i podigla se velika prašina. Nekoliko komšija je poginulo, a moja baka je legla na mene kako bi me zaštitila. Od detonacije su iz ragastoa ispala gvozdena vrata i pala na nju. Srećom, nije joj se ništa ozbiljno dogodilo, osim što je bila ugruvana. Nemci su bombardovali strateški važna mesta i zato ne znam zašto su ga­ đali baš našu kuću. Možda je to bila greška ili piloti nisu želeli da rizikuju da ih pogodi vazdu­šna protivodbrana pa su bacali bombe gde god su stigli. Pobegli smo čim je to bilo moguće - navodi Ladani, koji je preživeo i zloglasni nacistički kamp Bergen-Belzen kad je imao samo osam godina. On kaže da je to bio koncentracioni logor, a ne logor smrti, i da je u tom paklu nastradalo 60.000 Jevreja. Njegova sećanja su i dalje vrlo živa, ali nije siguran da li ga je sigurne smrti spaslo to što se jedna od gasnih komora pokvarila.

- Ne sećam se toga, ali ono što znam jeste da smo na putu za Bergen-Belzen stali u Lincu, u Austriji. Tamo su nas odveli u neku javnu kuću i moj otac, koji je bio hemijski inženjer i naviknut na miris hemikalija, rekao je da oseća miris gasova. Nešto je posumnjao. Posle toga su nas vodili u prostorije s tuševima. Tuširali smo se i iza­ šli odatle živi. Nije bilo gasova. Ali ono što su Nemci radili u Aušvicu, Helmnu i drugim logorima je već tada bilo poznato iako nije objavljivano u novinama. Dva slovačka Jevrejina su pobegla iz Aušvica, vratili su se u Slovačku i tamo napisali detaljan izveštaj o tome šta se događa u logorima. Te istine su potom stigle do vođa u Mađarskoj, čak i do Amerike. Svi su znali! Mnogi koji su to čuli poriču šta se desilo. Ljudi jednostavno nisu hteli da veruju u to naglašava jedan od najpoznatijih izraelskih atletičara Prema njegovim rečima, ono što je dobro u toj velikoj tragediji jeste to što su modeni Nemci prihvatili svoju istorijsku krivicu i buduće generaciji učili da su totalitarni režimi opasni i ekstremni:

- Želeli su da nauče svoju decu šta može da se dogodi kad se napusti demokratija. Zato su veoma dugo pomagali Izraelu. Oni su to učinili nasuprot mnogim zemljama, koje ne samo da su sarađivale s nacistima tokom rata već su im i aktivno pomagale. Učestvovale su u tim zlodelima samoinicijativno. Tako je bilo s Mađarskom, s višijevskom Francuskom, Austrijom, koja ima naviku da ono što je dobro prisvoji, a da za loše ne preuzima odgovornost. Isti je slučaj i s Poljacima, Baltičkim zemljama. Ali ne i sa Srbijom. Nikada nisam čuo od roditelja da su imali problema sa antisemitizmom u Srbiji, čak ni ranije. U Hrvatskoj je priča bila drugačija. Tamo je uvek postojao jak antisemitizam. Pogledajte ko je bio u partizanima Titov čovek od poverenja, Moše Pijade. Bilo je mnogo Jevreja u partizanima, ali ne i među ustašama.

Hrabri Izraelac gledao je smrti u oči i mnogo posle Drugog svetskog rata, u Minhenu 1972, kada su palestinski teroristi ubili 11 njegovih zemljaka.

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
Nikada nisam čuo od roditelja da su imali problema sa antisemitizmom u Srbiji. U Hrvatskoj je priča bila drugačija

- Mi smo, kao reprezentacija, bili smešteni u pet koliba, od kojih je svaka bila na dva sprata. U prvom apartmanu su bili treneri, u drugom nas šest sportista, u trećem ostali učesnici, u četvrtom doktor, a u petom šef misije. Teroristi su napali prvu i treću kuću. Mi smo bili u sendviču a da nismo ni znali šta se dešava. Slučajno je jedan učesnik iz našeg apartmana video kroz prozor da se nešto događa. Došao je da me probudi i rekao mi da su jednog trenera ubili Arapi. Onako, u pidžami, obuo sam cipele i bez razmišljanja izašao is spavaće sobe, otišao do prednjih ulaznih vrata, otvorio ih i izašao napolje. Video sam na ulazu prvog apartmana čoveka tamne kože, kompletno obu­čenog, sa šeširom. Ispred njega, na možda petnaest metara, stajala su četiri čuvara olimpijskog sela bez oružja, a među njima i dve žene. Stajao sam tamo kao ukopan, ali me taj čovek nije video. Jedna žena je vikala da dopuste Crvenom krstu da prođe i pomogne ljudima, apelovala je da bude human. Međutim, on nije želeo da posluša i odgovorio je: „Ni Jevreji nisu humani!“

Povukao se u apartman i zaključao vrata za sobom. Popeo se uz spiralne stepenice, a gore u sobi okupio se ostatak tima, njih petorica.

Jedan je sklonio zavesu s prozora i pokazao mi dole ka apartmanu broj jedan, gde se na podu pred vratima nalazila tamna fleka od krvi. Neko je rekao da će Arapi možda poku­šati da uhvate i nas. Svi smo sišli niz stepenice i ušli u moju sobu, koja je gledala na zadnje dvorište. Jedan od cimera je pomerio klizna vrata i izašao na tri metra dugačku terasu, koja je od kuće u kojoj se desio masakr bila odvojena samo zidom. Hodao je do kraja tog pregradnog zida, a onda pretrčao travnjak. Dok sam oblačio trenerku preko pidžame, već su svi pobegli na isti način. Međutim, umesto da i sam napustim zgradu, odlučio sam da upozorim šefa misije u kući broj pet, iako nismo bili u najboljim odnosima. Hodao sam uz zadnji zid zgrade dok nisam stigao do apartmana. Pokucao sam na vrata i on mi je otvorio. Bez mnogo okolišanja, pitao sam ga: „Je l’ znaš?“. Rekao je: „Da, uđi“. Posle smo izašli i brzo pretrčali preko travnjaka. Već na pola puta smo videli policiju iza stubova i oni su nas uputili ka olimpijskom štabu...

Na pitanje da li misli da ima anđela čuvara, on navodi da ne veruje u anđele, već samo u nauku.

- Ja sam čovek matematike. Za mene je šansa statistika. Ako uzmete mnogo loptica i pustite ih da padnu na isti način, svaka će pasti drugačije. Neko bi rekao da je to sreća, ali nije.

 

Arapi ne propuštaju priliku da propuste priliku

Izrael i Palestina decenijama pokušavaju da reše svoje nesuglasice i da spreče novi sukob. U tom klinču su, kako tvrdi Ladani, Izraelci mnogo spremniji na kompromis:

- Ne mrzim Arape i ne mrzim Palestince. Ne kažem da ih volim, ali ih ne mrzim, a to je ogromna razlika. Većina Izraelaca i ja smo spremni, i bili smo spremni, da predamo mnogo više teritorije za pravi mir. Ali za to je potrebno da druga strana prihvati postojanje izraelske države. Oni za to nisu spremni ni sada. Postoji jedan citat najboljeg govornika u istoriji. On je bio ne samo reprezentativac SAD već i izraelski ministar spoljnih poslova, Aba Eban. Skovao je izreku pedesetih ili šezdesetih godina: „Arapi nikada ne propuštaju priliku da propuste priliku“. To je ta priča. Većina stanovništva bi rado prihvatila promene granica samo da bi imala pravi mir. Aktuelni izraelski ministar odbrane je rekao da je spreman da preda jedan deo Izraela u kojem je velika koncentracija Arapa koji su građani Izraela da to postane palestinska država. Ako sebe nazivate Palestincima, budite građani Palestine i daćemo vam dobar komad zemlje.

Najbrži jerusalimski inženjer

Ladani je sa 18 godina počeo da vežba brzo hodanje, a mediji su iz nedelje u nedelju izveštavali o njegovim uspesima. Čak su ga prozvali najbržim jerusalimskim inženjerom.

- Kad smo se preselili u Izrael, u početku je život bio težak. Prvih godinu i po dana nisam išao u školu, a sa 14 godina su me primili u gimnaziju iako nisam imao diplomu osnovnog obrazovanja. U gimnaziji se učilo na hebrejskom jeziku, koji sam jedva govorio. S druge strane, s matematikom, fizikom i hemijom nisam imao problema. Išao sam posle toga i u vojsku i tamo sam otkrio da imam odličnu kondiciju. Jednom sam spasao čoveka koji je doživeo srčani udar dok smo bili na 20 kilometara od baze. Pošto nije bilo načina za komunikaciju, dobrovoljno sam se prijavio da odem po prvu pomoć. Tada sam rekreativno počeo da treniram trčanje. Učestvovao sam 1956. na prvom izraelskom maratonu, a tada se takmičilo samo nas desetoro. Tokom studentskih dana u Tehnionu, trčao sam redovno kratka rastojanja, dok nisu počele četvorodnevni marševi. I na njima sam bio najbolji, a štampa mi je dala nadimak „najbrži jerusalimski inženjer“. Neko mi je rekao da bi trebalo da se takmičim u brzom hodanju jer sam verovatno brži i od tadašnjeg izraelskog šampiona. Studentski sportski klub čiji sam bio član organizovao je takmičenje brzog hodanja na 3.000 metara. Pobedio sam i od tada sam po- čeo da se bavim tim sportom - napominje on.

 

 

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
13°C
28.02.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve