TRAJAĆE OKO DVA SATA: Stranci kupuju nemotirane delove filma "Vidimo se u čitulji"

Vojislav Tufegdžić, koautor kultnog dokumentarca o kriminalu devedesetih, potvrdio informaciju da postoji nemontirani materijal tog filma koji je i do četiri puta veći od do sada prikazanog

Uskoro će se navršiti četvrt veka od kada su dvojica preduzimljivih beogradskih novinara, Vojislav Tufegdžić i Aleksandar Knežević, napisali knjigu "Kriminal koji je izmenio Srbiju" i scenario filma "Vidimo se u čitulji", u režiji Janka Baljka. Ali je isto toliko i vremena prošlo da se otkrije da je od do sada prikazanih oko 35 minuta filma, u bunkeru ostalo još oko četiri puta više nemontiranog materijala!

Vojislav Tufegdžić, koautor knjige i scenarija filma, među kolegama slovi za korektnog profesionalca, ali i vrlo umerenog sagovornika koji često reči u svojim tekstovima i izjavama meri kao na apotekarskoj vagi. Ipak, i ovoga puta, Tufegdžić na direktno pitanje ne izbegava odgovor pa potvrđuje naše saznanje o skrivenoj tajni nemontiranog materijala najgledanijeg našeg dokumentarca svih vremena.

https://youtu.be/aa7KzBfwyqo

- Tačno je da smo za dve godine rada za potrebe filma snimili materijala koji je i do tri i četiri puta veći nego što je to publika do sada mogla da vidi. Prikazano je 35 minuta, što je inače forma kada pravite film koji će odlaziti na festivale. To je standard da biste ušli u konkurenciju, to jednostavno tako ide. Mi smo to radili na tadašnjim BETA trakama, pa je to onda prebacivano u elektronsku formu, u omeru jedan prema jedan, kako već to ide. E sad, znači, dobar deo materijala je ostao neiskorišćen za tu priliku - razložno objašnjava Tufegdžić, uz objašnjenje zašto našu znatiželju ne može zadovoljiti baš u potpunosti.

- Činjenica je da poznati zapadni producenti i te kako znaju da su naš "Vidimo se u čitulji" i igrani "Lepa sela, lepo gore" najgledaniji filmovi još od devedesetih ne samo u Srbiji, već u celom regionu. Veliki producentska kuća sa Zapada zainteresovana je da konačno oblikuje kompletan materijal koji postoji u našem radu. Razumljivo je onda zašto još nije trenutak da pričamo o konkretnim detaljima nemontiranog materijala iz tog vremena. To jednostavno ne bi bilo korektno prema njima, dokle god se ti pregovori ne završe - priča nam Voja Tufegdžić.

Sredinom devedesetih dokumentarac "Vidimo se u čitulji", koji priča o takozvanim momcima sa užarenog asfalta, prestupnicima koji otvoreno pričaju o svom životu i slikaju se sa svojim krimi ekipama, bio je prava senzacija gde god se pojavio po filmskim festivalima.

- Prvu nagradu smo dobili baš ovde u Beogradu, a onda su usledila i priznanja u Košicama, Bijaricu, Đeru... Ipak, najveći domet postignut je prikazivanjem na prestižnoj filmskoj smotri u Oberhauzenu 1996. godine, ali... Prestižna nagrada koju smo tamo osvojili nikada nam nije zvanično i dodeljena. To je danas teško objašnjivo, ali mi smo kao država bili sankcijama izopšteni iz međunarodne zajednice, pa je to koštalo čak i dodele - osvojene nagrade! - setno nam objašnjava Voja Tufegdžić.

A pisati i snimati u zemlji u kojoj kriminal, kao korov, prosto buja na sve strane, u ratnom okruženju i pod međunarodnom blokadom, bio je i te kako veliki izazov. Novinari su, međutim, tada sa policijom komunicirali čak manje i od formalnog, što na promociji Tufegdžićeve knjige možda najbolje ilustruje čuveni policajac Mile Novaković kad navodi primer kako se načelnik policije dogovara sa svojim pomoćnikom pred jednu od retkih konferencija za štampu. Načelnik tada kaže: Ova je taktika, ti ćuti, a ja im ionako neću ništa reći!

- Mi smo iz redakcija sa policijom komunicirali faks mašinama, a još ima onih koji pamte šta to znači. I sporo, i malo efikasno. Morali smo drugim putem, jedinim tad mogućim, pa smo ostvarili lične kontakte sa momcima iz tog sveta, neki su nas i odbijali a neki kao da su to jedva čekali. Onda je bilo preporuka, pa se taj krug širio. To je svakako strpljiv i mukotrpan dvogodišnji rad. I snimili smo mnogo toga, ali nije sve moglo u onu formu od samo 35 minuta.

Ja sam radio u časopisu "Intervju" a Saša Knežević u "Politici", pa smo sve slobodno vreme koristili baš za to. Ali neću da pravim famu od nečega čega nema, niko nama nije nešto pretio, podmeteo ili slično. Svako je tu radio svoj posao i verovao da radi pravu stvar - objašnjava nam Tufegdžić period stvaranja ovog materijala iz koga će nastati kultna knjiga i film.

Elem, u javnosti se, ipak, oko ovog filma godinama posebno plela fama oko činjenice da je Vojin kolega i koautor Aleksandar Knežević izvesno vreme posle velikog uspeha knjige i filma, ne samo otišao iz novinarstva, već se i zamonašio u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Boljeg sagovornika od Tufegdžića, kao njegovog bliskog kolege i drugara, i na ovu temu, takođe, teško da ima. Dakle, pričalo se da je Knežević u monaštvo otišao zbog nekog iznenadnog straha, pa i zbog spora oko baš nekih neprikazanih delova iz famoznog nemontiranog materijala ili još nekog tek nepoznatog razloga za javnost...

- Da, to je paralelna urbana legenda koja ide uz knjigu i film. Istina je ipak nešto drugo, a to je da je Sašu Kneževića oduvek zanimao taj duhovni život, on je bio izraženo umetnički tip, završio je i svetsku književnost. Imao je tu misiju u novinarstvu, želeo je nesumnjivo najbolje, ali ga to očigledno nije ispunilo onoliko koliko je on želeo. Otišao je onim putem za koji je on možda i bio predodređen, našao je sebe, on je, koliko znam, sada ispunjen čovek. Nema tu neke posebne tajne, zato se mora jednostavno poštovati odluka čoveka koji je otišao putem za koji je bio uveren da treba. Sve ostalo nije korektno pričati, ma koliko neke teorije zavere primamljivo zvučale - razjašnjava nam i ove dileme Voja Tufegdžić.

Kao odličnog verziranog novinara nadzemnog ali i podzemnog Beograda, Voju Tufegdžića svakako ne treba propustiti pitati da li je moguće danas snimiti  - "Vidimo se u čitulji drugi deo".

- To samo izgleda kao teško pitanje, a odgovor je vrlo jednostavan - to uopšte nije realno ako mislimo da bar malo podseća na to. Ovaj i onaj kriminal, pa to uopšte nije isto, nema dodirnih tačaka. Pa gledajte, evo, samo tehnološki. Tada nije postojao ni mobilni telefon, ni internet. Pa akteri tog filma su komunicirali fiksnim telefonima ili pejdžerima. Neko ti pošalje poruku a ti onda tražiš fiksni telefon da mu se tamo negde javiš. Nema više trenerke i patike, sad su skupa elegantna odela. Nema više ništa u kafićima, već kabineti i susreti u inostranstvu. Dugo bi trajalo nabrajanje zašto ne bi imalo smisla snimati takav film u ovom vremenu. Neke druge filmove svakako da, ali ovo ne bi imalo nikakvog smisla - priča nam Vojislav Tufegdžić, koautor knjige i filma koji su bili zaštitni znak jednog vremena.
Vreme devedesetih na našim prostorima malo ko pamti po dobrom, zato je vredno što imamo ta dva književna i filmska belega da nas povremeno podsete da smo ipak nešto i naučili. Ako jesmo. A možda se moglo još na tome nešto i zaraditi, ali i to ćemo prepustiti strancima, kao i mnogo puta pre toga.

PRIZNANJE HOLIVUDA I HRVATA

Malo je poznato da je sada legendarni dokumentarac "Vidimo se u čitulji" prikazan na Hrvatskoj radio-televiziji čak i pre uspostavljanja diplomatskih odnosa Hrvatske i tadašnje SR Jugoslavije. Naišao je na veliki odjek, a pamti se da je hrvatska javnost bila, u stvari, nepodeljeno ljuta i oštra u komentarima što niko od njihovih novinara nije imao umeća i hrabrosti da ovekoveči njihov kriminal toga vremena.
Takođe, svojevrsni pečat "Čitulji" dala je čak i velika produkcija u Holivudu. Naime, u filmu "Abduction" iz 2011. godine, zapaženom trileru Džona Singltona, jedan od glavnih junaka jasno pokazuje tetovažu na svojim grudima - "Vidimo se u čitulji"! Šta reći?!

ALHEMIČAR I KRIMINAL

Knjige "Kriminal koji je izmenio Srbiju" i svetski hit "Alhemičar" Paula Koelja su prema procenama naših knjižara ubedljivo najfalsifikovanije knjige od devedesetih godina do danas. Prema tim izvorima postoji i priča da je jedan bivši sportista iz Niša, sredinom devedesetih kupio štampariju u kojoj je samo falsifikovao ove dve knjige i puštao ih na ulične tezge po Srbiji, ali i u Crnu Goru, Hrvatsku, BiH... Kažu da je od tog crnog biznisa okrenuo baš veliki novac, ali je kasnije zbog nekog drugog dela ipak završio na robiji. Slična je priča i sa desetinama hiljada lažnih kopija najgledanijeg filma "Vidimo se u čitulji", ali to su, kažu, radili neki ljudi bliski političarima, pa je njihovo krimi delo ostalo neotkriveno.