POZOVI MUSTAFU RADI UBISTVA: Ruska verzija istorije o našem najpoznatijem agentu

Mustafa Golubić je bio tabu tema u Titovoj Jugoslaviji. Zašto, niko to nije znao. I naravno, niko nije smeo da pita. Za to pitanje u pogrešnim vremenima gubila se glava. Ali kada su se vremenom arhive otvorile, svet je počeo da saznaje ko je zapravo on bio

Kada sam pre desetak godina pročitao prvi tekst o Mustafi Golubiću, mislio sam da je reč o još jednoj tipično srpskoj, mitomanskoj priči. Još jedna u nizu bajki poput one o Teslinom tajnom oružju, Džejms Bond je Srbin i tome sličnim literarnim opusima. Musliman iz Bosne koji se izjašnjavao kao Srbin, pripadnik "Crne ruke", četnik vojvode Vuka, komandos, a potom agent sovjetske službe, ne zna se koliko je ljudi ubio, ne zna se koliko je žena prevrnuo, pritom najboljih riba iz svoje epohe, imao je 250 pasoša, lični Staljinov prijatelj zbog koga je ovaj pušio hercegovački duvan i slično. Sve to na jednom mestu deluje prilično neverovatno, priznaćete. Ijan Fleming je, da je znao da postoji Mustafa Golubić, mogao mnogo bolje da osmisli lik Džejmsa Bonda. Ne znam da li je Fleming znao, ali mi sigurno nismo znali.
Mustafa Golubić je bio tabu tema u Titovoj Jugoslaviji. Zašto, niko to nije znao. I naravno, nije ni smeo da pita. Za to pitanje u pogrešnim vremenima gubila se glava. Ali kada su se vremenom arhive otvorile, svet je počeo da saznaje ko je zapravo bio Mustafa Golubić. Na zaprepašćenje mnogih, sve ono što se o njemu pričalo i mnogo manje pisalo bilo je tačno. Saznalo se da je bio špijun Kominterne, da je učestvovao u likvidacijama Franca Ferdinanda i Lava Trockog, da je ušao u krevet Grete Garbo, a verovatno i Fride Kalo, da je sa Matom Vidakovićem digao 1941. godine u vazduh skladište oružja u Smederevu u kome je poginulo 2.500 ljudi, da je bio jedan od organizatora martovskih demonstracija 1941. godine, da je on taj po kome je Dobrica Ćosić zamislio lik Petra Bajevića, da su ga Nemci uhvatili i streljali 11. juna 1941. godine. Streljan je u sedećem položaju pošto mu je svaka kost u telu bila slomljena. Pored toga, jedino što je rekao pukovniku Helmu iz Gestapoa bilo je: "Ja sam Mustafa Golubić, falsifikator".
Kada je Beograd oslobođen oktobra 1944. godine, prva i jedina Staljinova naredba je bila da se kosti Mustafe Golubića iskopaju i odnesu u Moskvu. Od Mustafe u Beogradu je ostala samo ploča na Novom groblju na kojoj piše "Mustafa Golubić - Heroj Sovjetskog Saveza". I da, pokušao je da ubije voljenog vođu Josipa Broza Tita. Zbog toga su ga izgleda potkazali drugovi, da li Milovan Đilas ili Rodoljub Čolaković, nije do kraja utvrđeno.

Stolac
Mustafa Golubić je rođen 1889. godine u Stocu. Otac Mehmed je bio sitni trgovac, a majka Nura je vodila brigu o kući. Imao je starijeg brata Ahmeda i dve sestre. Završio je osnovnu školu u rodnom mestu kao najbolji đak i upisuje gimnaziju u Sarajevu gde dolazi u kontakt sa organizacijom "Mlada Bosna". Ključni momenat u njegovoj mladosti je aneksija Bosne i Hercegovine 1908. godine. Mustafa i njegov brat su se našli pred odlukom koja će im promeniti život.
Gledali su u mesto u kome su se rodili i odrasli. Ahmed Golubić i Mustafa. Stariji i mlađi brat. Događaj se prema svedočenju samog Mustafe zbio ubrzo pošto je Austrija anektirala Bosnu i Hercegovinu. Nakon što im je otac, sitan trgovac, preminuo, braća su razmišljala šta da rade. Stariji brat, vođen trgovačkom logikom, razmišljao je da treba da se odsele u Istanbul.
- Tamo ima mnogo ljudi, a gde ima mnogo ljudi, ima i para. Naći će se neki posao i neka trgovina i za nas - govorio je Ahmet.

Mustafa je imao drugačije stavove. Smatrao je da ne treba da idu u Tursku.
- Ima tamo para, Ahmete, ali nema za tebe i mene. Nije to naš svet. Nama je mesto u Srbiji, uskoro će početi borba u kojoj ćemo napraviti novu zemlju u kojoj će svi da žive, tamo je nama mesto i tamo je naša sreća - bio je izričit mlađi Golubić, Mustafa koji je tada bio u gimnaziji u Sarajevu.
Bratu je ushićeno pričao o mladićima koje je tamo upoznao, o njihovom druženju, o ideji Jugoslavije, zemlji u kojoj će svi Južni Sloveni živeti. Pričao je o "Mladoj Bosni", rekao je bratu da je spreman život dati za tu ideju. Ahmet ga je slušao, ali nije shvatao Mustafin žar. Rekao mu je da je sve tako, ali da neće da mu život prođe u tome, u borbi za nekakvu ideju. Pored velike ljubavi, braća se nisu razumela. Svako je otišao svojim putem.
Ovako je svedočio svojoj supruzi Eduardi Isakovnoj Eulešen. Kasnije će njegov brat zaista otići u Istanbul dok će on otići preko Drine. Ahmet se nije dugo zadržao u Istanbulu pošto su svi njegovi pokušaji da se bavi trgovinom bili bezuspešni. Jedva je skupio novac za brodsku kartu da se otisne u Novi svet. U Kanadu je otišao već 1910. godine, ali se već nakon nekoliko godina i par bezuspešnih poslovnih poduhvata vratio u Hercegovinu. Skrhan neuspesima, ubio se. Mustafa Golubić to sebi nikada nije oprostio. Odluka da ode u Srbiju bila je prva u nizu odluka u njegovom životu koji su od Mustafe Golubića načinili ono što je postao, jedan od najvećih obaveštajaca i špijuna u 20. veku u svetskim okvirima.

Nemci su ga uhvatili i streljali 11. juna 1941. godine. Streljan je u sedećem položaju pošto mu je svaka kost u telu bila slomljena. Pored toga, jedino što je rekao pukovniku Helmu iz Gestapoa bilo je: "Ja sam Mustafa Golubić, falsifikator"

Prelazak u Beograd
Mustafa sa grupom "mladobosanaca" prelazi u Srbiju i stiže u Beograd. Nastavlja školovanje i po kafanama u beogradskoj Savamali sa svojim drugarima, Čabrinovićem, Principom i ostalima susreće se sa nacionalno osvešćenim oficirima srpske vojske i saradnicima pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa, načelnika obaveštajnog odeljenja Generalštaba, tvorcem "Crne ruke" i najmoćnijim čovekom u Srbiji. U tim susretima upoznaće i Božina Simića, oficira i čoveka s kojim će ruku pod ruku proći trnovit put od "mladobosanca" i pripadnika "Crne ruke" do najboljeg agenta Kominterninog "Crvenog orkestra", obaveštajne grupe koja je "o jadu zabavila" nemačku, francusku i englesku obaveštajnu službu.
Ključni momenat u Mustafinom životu je bio, verovali ili ne, skok sa mosta. Ceo Beograd je gledao kako mladi Mustafa skače u Savu. Okupilo se, kažu, više stotina ljudi da gleda kako Stoćanin za opkladu skače u smrt. Kad je izronio iz Save, Golubića je dočekao frenetičan aplauz okupljene gomile i patrola žandarmerije, koje je htela da ga uhapsi zbog kršenja javnog reda i mira. Spasao ga je jedan narodni poslanik koji je bio među okupljenima, ili je tako bar Mustafa mislio. Ipak, predstavu je gledao i ruski vojni ataše Viktor Aleksejevič Artamonov, koji je bio ushićen hrabrošću mladića. Nije bio lenj, raspitao se o kome je reč. Kada je saznao da je u pitanju "mladobosanac", momak čvrstog karaktera zadojenog nacionalnom ideologijom, shvatio je da pred sobom ima nebrušeni dijamant.
Kažu da je kontaktu kumovao Božin Simić koji je već imao odnose sa ruskom carskom obaveštajnom službom "Ohranom", ali Golubić nikada nije bio do kraja siguran u to. Sreo se u jednoj kafani sa Artamonovom, koji mu je pričao o velikoj zemlji Južnih Slovena, o Carskoj Rusiji koja blagonaklono gleda na stvaranje ove države. Mustafa se slagao sa tim u potpunosti.
U jednom momentu, Artamonov ga je pitao da li bi bio spreman da pogine za ideju. Mustafa je bez razmišljanja rekao da je spreman: zatim je sledilo novo pitanje: "Da li si spreman, Mustafa, da ubiješ nekoga ko ti nikakvo zlo nije naneo? Nekoga nevinog potpuno? Ženu ili dete na primer?" Nije ni završio pitanje, Golubić je odgovorio: "Spreman sam. Uradiću sve i ubiću svakoga ko se ispreči pred naš cilj." Artamonov je bio zadovoljan, rekao mu je da je pred njim velika budućnost i da treba da razmišlja o svetu, a ne o Balkanu.

"Rođen si za velika dela", bila je rečenica kojom je Artamonov završio razgovor sa Golubićem. Dao je Mustafi novac i rekao mu da treba da se upiše na Pravni fakultet u Beogradu, da će sve on organizovati i da će ubuduće s njim biti na vezi i obučavati ga njegov zamenik Aleksandar Ivanovič Verhovskij.

Dvostruki agent
Artamonov u tom momentu nije znao da je Verhovskij bio dvostruki agent i da je istovremeno radio i za tajnu službu Ruske komunističke partije koja je radila iz egzila. Nije ni Mustafa znao da će upoznati jednog od najvećih ruskih i sovjetskih obaveštajaca, čoveka koji će potom postati i jedan od rukovodilaca elitne sovjetske bezbednosne akademije Feliks Đeržinski, koji će kasnije nestati u surovim Staljinovim čistkama. Mislio je da preko puta sebe ima ruskog carskog oficira odanog slovenskom cilju. Nije ni slutio da će ga na njegovu preporuku pod svoje okrilje uzeti čuveni general Berzin, tvorac "Crvenog kamernog orkestra", sovjetske špijunske grupe koja je operisala širom sveta i koja je bila temelj stvaranja ozbiljne obaveštajne agencije iz koje kasnije izrastaju GRU i KGB.
Svestan šta ima pred sobom, Verhovskij upućuje Golubića u sve tajne obaveštajnog zanata, ali mu uporedo preko veza na Pravnom fakultetu ispošljava stipendiju za dalje školovanje u Lozani u Švajcarskoj. Vođen rukom dvostrukog agenta Verhovskog, obavlja razne zadatke za svog šefa ne sluteći da zapravo radi za komunističku partiju. Princip obaveštajnog rada je vrlo jednostavan. Uvek radiš za onog iznad sebe, bespogovorno slušaš naređenja i ne postavljaš suvišna pitanja.
Vrlo zgodna situacija ukoliko dopadnete neprijatelju u ruku. Ni pod mukama nemate mnogo da mu ispričate osim imena direktnog pretpostavljenog. Tako svi oni iznad njega imaju vremena da izbegnu i spasu se.
Mustafa je radio na raznim poslovima u Evropi. Ruski izvori kažu da je na neki način bio umešan u zaveru u kojoj je izvršen atentat na ruskog predsednika vlade Petra Stolipina. U Švajcarskoj upoznaje i ljude iz komunističke partije, pa i samog Lenjina. Golubić se pokazao kao savršen izvršilac, nije mnogo pitao i bio je tačan, precizan i nadasve pouzdan.
Kada je započeo Prvi balkanski rat 1912. godine, Mustafa se vraća u Srbiju i stupa u četničke odrede pod komandom vojvode Vojina Tankosića Vuka. Učestvuje u borbama u Makedoniji iz koje je moskovskim poznanicima često pričao anegdotu o tome kako je spasao život Albancu blizu Skoplja. Srpski vojnik je zaustavio Albanca sa namerom da ga pretrese. Albanac mu je drsko odgovorio: "Da ja sad imam, ne pušku nego nož, ne bih mnogo razmišljao, zaklao bih te." Pošto su u tom periodu bili česti napadi Albanaca na srpske vojnike po Makedoniji, iz straha ili iz želje za nekakvom osvetom, vojnik je izvadio nož i rekao: "Zaklaću ja tebe". Mustafa se brecnuo na vojnika sa rečima: "Vrati nož, ubij ga kao čoveka, puškom. Nemoj da ga kolješ kao ovna". Kad se vojnik okrenuo i video četnika vojvode Vuka, ustuknuo je. "A onda ću ja da ubijem tebe, zato što si ubio nenaoružanog čoveka", smrtno ozbiljan bio je Golubić. Niko nije prolio krv, a Albanac je pao na kolena pred Mustafom i dao besu da će mu vratiti uslugu.

Susret sa Trockim
Nakon završetka Prvog balkanskog rata Golubić je bio tog leta u Beogradu. U isto vreme u srpskoj prestonici je boravio i Lav Trocki. Mustafa je kasnije svedočio da je jedne večeri upoznao Trockog, u to vreme novinara i poznatog levičara, u hotelu "Moskva". Upoznao ih je Nedeljko Gaćinović. Golubić je na to gledao kao na jedan od kurtoaznih susreta u to vreme. Nije ni slutio da će ih sudbina ponovo spojiti dve decenije kasnije.
Nije poznato po čijem tačno nalogu je Mustafa Golubić bio uključen u organizaciju ubistva Franca Ferdinanda, ali je sasvim sigurno da je radio po nalogu svog pretpostavljenog Verhovskog. Pravo pitanje je za koga je radio Verhovskij u tom trenutku, da li je postupao po nalogu "Ohrane" ili Komunističke partije. Mada postoje indicije, a koje je i sam Mustafa potvrđivao, da je uz pomoć određenih masonskih krugova sa Pravnog fakulteta u Beogradu dospeo u Švajcarsku, i da nikada do kraja nije bio siguran za koga on zapravo radi.
U svakom slučaju, sve svoje znanje i obaveštajno i vojno, kao i logističke resurse koje mu je na raspolaganje stavio Verhoskij, stavlja u funkciju pripreme atentata. Učestvuje u obuci zaverenika u rukovanju oružjem i bombama, obezbeđuje im lažna dokumenta, organizuje ljude sa obe strane Drine da prebace zaverenike. Pošto je istovremeno bio član "Crne ruke", koristi i ljude bliske ovoj organizaciji, uključuje u to i rukovodstvo ove organizacije, čak je Apis bio pod utiskom da je uključen u operaciju, ali ključnu stvar, izveštaje o toku i prave namere i ključne podatke Mustafa Golubić saopštava samo jednom čoveku. Svom pretpostavljenom - Verhovskom.

Mustafa je radio na raznim poslovima u Evropi. Ruski izvori kažu da je na neki način bio umešan u zaveru u kojoj je izvršen atentat na ruskog predsednika vlade Petra Stolipina

Zanimljivo je i kako je Mustafa zapravo postao član "Crne ruke". Bilo je to naravno na nagovor ruskog obaveštajca. Jednom prilikom sedeli su i razgovarali, Verhovskij ga je zapitikivao oko "Crne ruke". Golubić mu je odgovarao i nije krio da je zadivljen onim što su zaverenici napravili u Majskom prevratu 1903. godine. Golubić nije blagonaklono gledao na dinastiju Obrenovića, smatrao ih je privrženim Austrougarskoj i velikim neprijateljima ujedinjenja svih Slovena. Slagao se sa pripadnicima "Crne ruke" u pogledu mogućeg sukoba sa Habzburškom monarhijom i smatrao je da je neophodno zaratiti sa severnim susedom.
Verhovskij je bio uzdržan po ovom pitanju, otvoreno je rekao Mustafi da Srbija nema šanse u vojnom sukobu i da bi to bila greška. U jednom momentu ga je pitao da li je čuo da je osnovan nekakav list "Pijemont" u Beogradu i da li iza toga stoji Apis. Mustafa mu je odgovorio da je to vrlo izvesno pošto je od ljudi iz tog okruženja čuo da je "Crna ruka" uključena u taj projekat. Verhovskij mu je rekao da je njegova budućnost ipak negde van granica Srbije, ali da nije loše da održava vezu sa "Crnom rukom" i Apisom i da postane njihov član. Bila je to 1910. godina. U periodu koji dolazio niko od oficira iz "Crne ruke" nije znao da Verhovskij ima dvojicu agenata u ovoj organizaciji. Jedan je bio Mustafa Golubić, a drugi je bio Božin Simić. Iako je praktično bio strani špijun, Golubić je jako uvažavao pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa. Smataro ga je hrabrim i pametnim čovekom i kada je bio u Beogradu nije propuštao da provede vreme sa njim. Naravno, sva saznanja je prenosio pretpostavljenima, ali je nekako čudno i sumanuto bio spreman da pogine ili da učini bilo koju stvar za Apisa lično.
"Imao sam ogromno poštovanje prema njemu", govorio je o Apisu Golubić.
Postojalo je još nekoliko atentata na najvažnije nosioce austrijske vlasti u anektiranoj Bosni i Hercegovini. Prvo je student Žerajić pokušao da ubije austrijskog gubernatora, generala Marijana Varešanina, zatim je meta bio ministar finansija Leonida Bilinskog, a onda i carski namesnik Slavko Cuvaja. Sve ove akte počinili su pripadnici "Mlade Bosne", uz svesrdnu pomoć srpske "Crne ruke".

Sarajevski atentat
A onda se po nalogu Verhovskog u celu stvar po sopstvenom priznanju uključio Golubić, koji vrlo brzo preuzima kontrolu nad operacijom. Jednom prilikom je o tim događajima izjavio da bi prestolonaslednik Franc Ferdinand svakako bio ubijen, prepričavši razgovor koji je imao sa svojim ruskim mentorom. Jednom prilikom Verhovskij ga je pitao ume li da puca. Mustafa mu je odgovorio da ume i da je solidan strelac. Rus mu je odgovorio da ne sme biti solidan strelac, već vrhunski strelac: "Moraš da pogađaš mete. Nije bitno kako, bitno je da ne promašiš."
Mustafa je ozbiljno shvatio ovaj nauk, zaista je retko promašivao. Svega nekoliko puta, od kojih je možda i najznačajniji promašaj iz maja 1941. godine kada je dobio zadatak da likvidira Druga Valtera, tj. Josipa Broza Tita. Istine radi, pucao je na Valtera ispred kuće na beogradskom Bulevaru kralja Aleksandra, ali nije bio dovoljno precizan, što je spretnom Brozu ostavilo vremena da pobegne. Od pomoći Mustafi nisu bili ni agenti Gestapoa koji su obezbeđivali boravište Broza, koji su odgovorili na paljbu, ali je spretni Hercegovac ipak uspeo da pobegne.
U slučaju Franca Ferdinanda nije bilo greške. Do detalja je u svojim izveštajima Verhovskom opisivao pripreme za atentat. Opisivao je kako je došao do pušaka iz skladišta srpske vojske iz Kragujevca dok je bombe i pištolje dobio od vojvode Vuka lično. Opisivao je svoja putovanja u Bosnu u cilju pripreme prelaska grupe. Detaljno opisujući kako je našao i novcem podmitio seljake na bosanskoj strani uz čiju je pomoć pod okriljem noći trebalo preći reku Drinu. Izveštavao je Verhovskog da je prošao celu granicu uzduž i popreko i da je tek na nekoliko mesta utvrdio da postoji mogućnost da se neopaženo pređe reka Drina.

Posle Prvog balkanskog rata Golubić je u Beogradu, preko Nedeljka Gaćinovića, upoznao i Lava Trockog. Golubić je na to gledao kao na jedan od kurtoaznih susreta. Nije ni slutio da će ih sudbina ponovo spojiti dve decenije kasnije

Koristeći svoje veze sa "Crnom rukom" došao je do žandarmerijskog majora Popovića koji mu je mimo službe i pravila pomagao u tome, misleći da radi isključivo za "Crnu ruku". Pisao je o disciplini koju je postigao u okviru grupe, o pripremljenosti i rešenosti da izvrše zadatak.
Prepričao je događaj koji mu je preneo jedan od zaverenika iz grupe Danilo Ilić, u čijoj su se kući u okolini Sarajeva krili pre atentata. Gavrilo Princip je čekanje prekraćivao tako što je stalno išao na grob pokojnog Žerajića. Zasadio je tamo cveće, čak je i na do tada neobeleženom grobu na krstu upisao nožem ime i datum. Kada mu je to saopštio Ilić, Golubić je pobesneo i poručio im je da će ih sve obesiti na orah ispred Ilićeve kuće. Malo je reći da su se svi uplašili, znali su da Mustafa Golubić misli ozbiljno. Epilog je da preostale dane do zadatka Gavrilo Princip nije provodio na grobu Žerajića.
Golubić je s razlogom bio u velikom strahu da akcija ne uspe, jer je razložno bilo pretpostaviti da će policija pratiti onoga ko dolazi na Žerajićev grob, koji nakon dela koje je počinio nije smeo biti obeležen. Međutim, nakon što je shvatio da su ipak imali više sreće nego pameti, Golubić je odlučio da nastave sa zadatkom. Sve ostalo je istorija. Austrougarski istražni organi su uspeli da utvrde u toku procesa da je Mustafa Golubić imao ulogu u pripremi i pružanju pomoći počiniocima atentata, ali ništa više od toga.
Međutim, Prvi svetski rat je na krilima atentata iz Sarajeva zapalio Evropu. Mustafa Golubić se u činu podoficira srpske vojske borio na Ceru i Kolubari, čak je jedno vreme bio pisar u "Užičkoj vojsci", ali je već 1915. godine sa još trojicom ljudi poslat u Rusiju da tamo prikuplja dobrovoljce, Južne Slovene, da se pridruže srpskoj vojsci koja se razasula po grčkim ostrvima i Solunu. U tome nisu imali naročitog uspeha, prikupili su svega 321 dobrovoljca.
Odatle Golubić odlazi u Pariz gde radi kao novinar i dopisnik sarađujući sa nekoliko srpskih listova koji su izlazili u egzilu. Tu ga zatiče Solunski proces koji se vodi protiv njegovog velikog prijatelja Dragutina Dimitrijevića Apisa i njegovih prijatelja iz "Crne ruke". Ovu stvar Mustafa Golubić nikada nije oprostio kralju Aleksandru Karađorđeviću.

(Nastaviće se)