DUBOKA DRŽAVA NEĆE JASENOVAC, NEĆE " DECU KOZARE"

Duboka država su oni koji su navodno izgubili vlast posle 2008, a ostali su na vlasti i stoje na vlasti od 2000. Od Đinđića. Ja ih zovem duboka država, pošto oni nisu zvanično u vlasti, ali oni vladaju pre svega televizijom. Drugo, vladaju Ministarstvom kulture, a Ministarstvo kulture vlada Filmskim centrom Srbije, koji je njihov direktni eksponent. U tom Filmskom centru Srbije postoji lobi koji je žestoko ideološki obojen, koji vode drugosrbijanci, njihovi poslušnici, uglavnom deca ili unuci komunizma, koji lako dobijaju svoje filmove

U nedavnom intervjuu za naš list jugoslovenski i hrvatski reditelj Lordan Zafranović otkrio je da će posle trideset godina čekanja i spoticanja možda uspeti da sa RTS-om postigne dogovor da snimi film „Deca Kozare“ o stradanju srpske nejači u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, posle čega je „Ekspres“ u narednih nekoliko brojeva razgovarao sa rediteljima, istoričarima, dramaturzima na samo jednu temu - zašto nikada nismo snimili film o kozarač­ koj deci? Da li smo se plašili, stideli, da li smo vredni stradanja?

O tome su pričali filmski stvaraoci Filip David, Goran Paskaljević, ali i Zdravko Šotra i Gordan Mihić, čiji su brojni članovi porodice 1941. bačeni u hercegovačke jame.

Dramaturg Božidar Zečević dao je veoma ozbiljnu analizu ne samo našeg ćutanja o stradanju, već i o stanju u filmu i kulturi uopšte „kojom upravlja duboka država, koja neće Jasenovac zbog toga što podseća ovaj narod na to da naši računi sa istorijom još uvek nisu izravnati“.

- Radio je Lordan Zafranović film „Krv i pepeo Jasenovca“ i on ima jednu ideju, već dugo živi sa njom, da snimi „Decu Kozare“. Da sam ja neko ko može da mu pomogne u Srbiji, sigurno bih bio za to da se njemu na svaki način pomogne i pruži podrška da napravi taj film ili te filmove, jer je to nešto što smo ostali dužni i našoj istoriji i žrtvama. Ali bojim se da u ovoj situaciji to nije moguće zbog toga što drugosrbijanska koterija ima spisak svojih tema i ima spisak zabranjenih tema. Štaviše, ima i spisak zabranjenih ljudi. Lordan je jedan od njih i on nije zabranjen samo u Hrvatskoj, on nije rado viđen ni u Srbiji od strane te drugosrbijanske linije na vlasti.

Objasnite nam to.

- To vam je devedeset posto onih koji odlučuju o filmu u Srbiji. Ne samo o filmu. O kulturi uopšte. To su oni koji su navodno izgubili vlast posle 2008, a ostali na vlasti i stoje na vlasti od 2000, od Đinđića. Ja ih zovem duboka država, pošto oni nisu zvanično u vlasti, ali oni vladaju pre svega televizijom. Drugo, vladaju Ministarstvom kulture, a Ministarstvo kulture vlada Filmskim centrom Srbije, koji je njihov direktni eksponent.

U tom Filmskom centru Srbije postoji lobi koji je ideološki obojen, koji vode drugosrbijanci, koje vode njihovi poslušnici, uglavnom deca ili unuci komunizma, koja lako dobijaju svoje filmove, ne znaju ništa o filmu i za to što ne znaju hoće odmah da dobiju lovu lagodno. Ministar se hvali novim sredstvima za film iako on dobro zna da je para oduvek bilo. Para za srpski film ima i to dovoljno. Nema svesti o tome šta je srpski film, šta on treba da radi i kakva mu je programska politika, kakva mu je fizionomija i koji ljudi treba da rade filmove.

Na koje autore mislite?

- Pa kažite jednog koji nije. Uzmite sve autore u zrelom dobu, pa i one koji su mlađi od njih. Nijedan nije skoro radio film. Koji je poslednji autor od ovih naših značajnijih nešto skoro radio, ako se izuzme Šotra. Njega ne možemo da računamo jer on radi komercijalne filmove i serije i on će ih uvek raditi. Ali uzmite Šijana. On je u svakom slučaju autor koji zaslužuje pre svih da dobije svoj film, a on se isto tako muči već dve-tri godine. Ali zato uzmite rezultate ovogodišnjeg konkursa za film pa pogledajte. To su uglavnom anonimni ljudi. Interesantno je što su anonimne i teme, koje nikog ne bole. To tako prolazi, troši se ogroman novac, oni sjajno žive i ne pomera se ništa. Srpski film je gotovo dvadesetu godinu u potpunom nokdaunu. Nikada nije bilo gore. Evo, sad završavam „Istoriju srpskog filma“ koju pišem negdesa zlatnim dobom našeg filma, a to je bio naš autorski film do kraja sedamdesetih godina prošlog veka. Posle toga više nemamo film, već apsolutno beznačajnu kinematografiju.

To je ozbiljan problem. Je l’ to i do naše države? Zašto mi bežimo od stradanja Srba u Jasenovcu?

- Kad kažem duboka država, mislim na onu državu koja je ostala od Đinđićevog doba, od 5. oktobra, i koja još uvek vlada ovom kulturom. Ništa se nije promenilo sa promenom vlasti. Ne znam da li ste gledali Paskaljevićev film „Kad svane dan“? To je film o Starom sajmištu. To je otprilike dokle ide srpska duboka država. Ako su u pitanju Jevreji, tj. Holokaust, onda može. Ako se pritom još i Srbi optuže da su i oni učestvovali u tome, utoliko bolje, iako je to jedna
neistina, jedna apsolutna laž da su Srbi učestvovali u tome. To je bio nemački logor, jedna grupa gestapovaca, zvali su se Ajnzarc grupa, bila je specijalizovana za istrebljivanje Jevreja i tamo su bili prvo istrebljivani Jevreji, a zatim i Srbi. Ne zaboravite da je u tom logoru stradalo otprilike isto toliko Srba koliko i Jevreja. Medutim, o tome se ne govori. Govori se samo o Jevrejima. Dotle može da ide srpska priča o Holokaustu. Što se tiče naših žrtava, a njih je bilo sigurno oko milion, o tome se ne može govoriti zbog toga što to budi nacionalno osećanje Srba, a to je nešto što duboka država zabranjuje. Srbija ne sme imati nikakvu tradiciju. Nikakvu kulturu.

„Mi smo jedan zločesti narod koji ima zlu ćud i koji je tu zlu ćud pokazao u istoriji i što se pre zatre bilo kakva prošlost srpskog naroda, to bolje po njega“, kaže Druga Srbija. Ta ideologija je nametnuta od strane Vatikana pre svega, koji je i EU danas i SAD koje su bile naš saveznik u oba rata, a sad rade za njih.

To znači da tzv. duboka država neće Jasenovac?

- Duboka država u Srbiji neće Jasenovac zbog toga što podseća ovaj narod na to da naši računi sa istorijom još uvek nisu izravnati. Mi treba da izravnamo račune sa sopstvenom istorijom. Danas mi ne znamo koliko je ljudi ubijeno u Jasenovcu, što se može utvrditi. Postojao je neki institut koji se time bavio, koji je vodio Milan Bulajić i ne bih da ulazim u cifre, nisam ni sam siguran šta smem da kažem, šta ne, ali to je sigurno mnogo više od onoga što se priznaje. Takav jedan film podstakao bi na mnoga vrlo neugodna pitanja. Ako bi to učinio Lordan Zafranović, to bi bilo još teže zato što on nije Srbin. Zato ga treba pomoći u njegovim namerama, međutim, on nema pomoć. Ne verujem da će on u Srbiji pod ovim okolnostima uspeti da snimi taj film o „Deci Kozare“.

Lordan pregovora sa RTS-om. Sledeće jeseni bi trebalo da se realizuje njegov projekat.

- Hajde da se nadamo, ali vidite šta radi RTS. Pogledajte ove srije koje pravi RTS. To je sve duboka država, ta Druga Srbija. To sve nije ono što je zaista bitno za nas. Mada, možda će iz razloga da bude mira u kući Lordan i uspeti nešto da uradi, ali proći će kroz kalvariju, videćete.

Mislite li da bi neko od naših filmskih autora bio kadar da se nosi sa tematikom Jasenovca?

- Kako da ne. Ima ih, ali zašto da tražimo dalje od Zafranovića? On je prvi koji je pokazao direktan interes za to i treba ga u tome podržati.

Svakako, ali je pitanje zašto se Srbi ne uhvate u koštac sa svojim stradanjima u Jasenovcu i ne snime film o tome?

- Dao sam vam primer „Kad svane dan“. Paskaljević, nekada naš najbolji reditelj, neće da radi to zbog toga što pripada dubokoj državi. Oni hoće da rade sve drugo samo ne to. Dakle, ako prave priču o Holokaustu, prave je samo o Jevrejima, pošto se to isplati. Ako biste pravili film o stradanju Srba, imali biste sve protiv tog projekta.

Interesantno je da su Jevreji napravili filmove o svim svojim stradanjima osim o Jasenovcu. Branko Lustig je 2011. imao tu ideju kad se vratio iz Amerike. Čak je naveo i Gorana Paskaljevića kao možda jedinog reditelja sa kojim bi radio.

- Tačno, hteo je i Lustig čija je porodica stradala u Jasenovcu.

Paskaljević pak tvrdi da bez dobrog scenarija u to ne sme da se ulazi i da bi takav film mnogo koštao.

- Dakle, sve razlozi za ne. Nije Paskaljević imao scenario, već deo knjige Filipa Davida, koji je bedan papirni, pamfletski scenario, kada je ušao u snimanje filma „Kad svane dan“. Taj film nije koštao mnogo. To je kamerni film, u kome ukupno ima petnaest uloga. Šta je to? Ne. To su lažni izgovori. Pitajte ga zašto neće to da radi. A ja znam zašto ne želi. Neće mu doneti simpatije duboke države i onih koji stoje iza njega. On je bio najbolji srpski reditelj u vreme kada je radio „Tango Argentino“ i takve filmove, ali je onda osetio trend i gde će dobiti više novca i otišao je za tim trendom i izgubio svoju autorsku ličnost.

A neko drugi?

- Srdan Dragojević bi mogao. On ima jednu veliku energiju. Ja nisam njegov obožavalac. Znate ko bi još mogao od mladih ovih ljudi, to je Goran Radovanović, radio je „Enklavu“. On bi, recimo, mogao da uđe u takvu jednu stvar. Eto, pomenuli smo nekoliko imena licitirajući. Opet kažem, to je sad sve spekulacija. Međutim, zašto ne Lordan?

Lordan svakako. On radi „Decu Kozare“?

- Pa i „Decu Kozare“ i film o Jasenovcu. Jasenovac je njegova tema. Lordan je dolazio početkom 1990. sa, sada već pokojnim rediteljem Vojdragom Berčićem u Filmske novosti kad je radio „Testament - Zalazak stoleća“ istražujući dokumentaciju za taj svoj film. Jer su Filmske novosti nasledile ustaški arhiv. Ceo ustaški arhiv se nalazio u Filmskim novostima, a ne u Kinoteci. U Kinoteci je deo koji su Filmske novosti dale Kinoteci, ali to je nekad stajalo u arhivu Udbe, koja nije imala poverenja u Kinoteku. Tamo nisu bili njeni ljudi, dok u Filmskim novostima jesu. Već sam vam rekao da je to bila režimska ustanova i onda su osetljive materijale davali Filmskim novostima, pa i sav zaplenjen ustaški materijal. Bila su dva preduzeća koja su taj materijal proizvodila, jedan se zvao „Ustaški slikopis“, a drugi se zvao „Hrvatska u slici i riječi“. Oba su bila zaplenjena i Zagrebu i doneta su u Beograd i oba su i dan-danas kod nas.

Lordan je tada uspeo da vrati tu dokumentaciju u Hrvatsku?

- Dobio je sve. Ne, delom je to vraćeno u sporazumu o sukcesiji. Posle ovih ratova je bila neka sukcesija i Hrvatska je dobila najveći deo tih materijala. To je u redu. To je njihovo. Mi imamo originale, oni sada imaju kopije. To je njihovo vlasništvo i treba da ga imaju. To kako će da ga koriste, to je drugo pitanje. Dakle, Lordan je sav materijal koji mu
je bio potreban dobio u Beogradu. Pregledao sam taj materijal o „Deci Kozare“. To je fantastičan dokument i ako se gleda očima poznavaoca, on može da govori mnogo.

Neupitno je da li to treba da radi Lordan. Pitanje je što ovde nijedan srpski autor neće da radi stradanje Srba u NDH?

- Možda Kusturicu treba pitati.

Ovih dana je Kusturica nedostupan.

- On je nedostupan istorijski, civilizacijski. On radi samo stvari koje se njemu isplate i ne možeš da dođeš do njega, ne možeš ništa. On filmove ne radi već dosta dugo. Radi sve drugo samo ne film. Pravi opere, rok koncerte, institute, diže gradove i tako dalje, ali film ne radi. A ono što bi on mogao da radi to je sigurno Jasenovac. On bi po svomgabaritu i senzibilitetu sigurno trebalo da uzme jedan takav veliki film.

Mislite li da bi takav film trebalo da finansira država?

- Naravno, nema drugih novaca. Država finansira srpski film stoprocentno ili dvestaprocentno. Ne postoje više producenti. To jeste televizija koju opet finansira država. Prema tome, država je ona koja stoji iza svakog projekta u Srbiji. Ako država ne da pare, tog projekta onda nema, jer nema nikakvih privatnih para.

Ne bojite se da bi samim tim mogla da se politizuje čitava ta priča?

- Pa bojim se, zato što ona i jeste ispolitizovana. To što se ne radi takav film već vam je odgovor na pitanje da je reč o politizaciji te teme. I da srpska država neće time da se bavi. Tvrdi kako hoće, kako, eto, bilo bi jako dobro, ovo-ono, ali se ništa ne dešava.

Proletos su predsednici Dodik i Vučić rekli da država treba da se bavi time i da će na raspolaganje da stave svu dokumentaciju.

- Lako je naći dokumentaciju. Dokumentacija nije sporna. Nema šta da se čekaju filmski autori. Ako hoće Dodik, on može da pozove bilo koga od ovih koje smo imenovali i kaže: „Je l’ hoćeš ti da radiš ovaj film? Imam za tebe toliko i toliko para, možeš li ti to da uradiš?“ Ja sam siguran da je to moguće. Oni će naći pare. To nisu nemoguće pare. Više para se troši i baca u Beogradu na gluposti nego što košta takav jedan film.

Koliko može da košta takav film?

- Teško je govoriti unapred. Mora da se zna šta se hoće od tog filma.

Paskaljević je rekao oko dvadeset pet miliona evra.

- To je mnogo. E pa sad, eto imate minimum milion,maksimum dvadeset pet. Deset, petnaest sigurno.

Tika Stanić već 10 godina priča da želi da snimi film na temu Jasenovca, ali da nema finansijsku podršku.

- Eto. Ali on nije reditelj. On je glumac, producent. Znate, kod tih novokomponovanih producenata, poslednja stvar o kojoj oni misle u režiji je scenario. Zato nam se i događa da nam je scenario najgora stvar u filmu, a trebalo bi da je najbitnija. Kaže jedan naš reditelj koga ste malopre pomenuli, neću da ga imenujem, donese mi svoj scenario i pošto mu je partner bio Grk, a i ja sam malo Grk poreklom i dosta dobro znam grčki jezik, i kaže „hajde da vidimo šta da uradimo sa ovim, nešto nije u redu, nejasan je, potpuno je konfuzan, Grci mi vraćaju“... Onda ja to pročitam i kažem: Slušaj, ne samo Grci, nego ne znam ni ja o čemu se radi...

Je l’ to govorite i kada je reditelj ujedno i producent?

- Da. Dakle, oni sve rade, samo ne film. Ne studiraju svoj film. Treba da ga znaju napamet. Treba da imaju odgovor na svako pitanje... Taj ko se uhvati Jasenovca treba da ima tu piramidu koju Lordan ima u glavi, da mu je kristalno jasno kakav film želi. Nije to film o milion srpskih žrtava u Jasenovcu, nego je pitanje kako pristupiti tome. Pristupiti tome možeš samo dubinski. Ključ Jasenovca je u Zagrebu, ne u Jasenovcu, i moraš napraviti anatomiju jednog režima, anatomiju jedne civilizacijske konstrukcije, ako tako mogu da kažem, da bi uopšte došao do Jasenovca. Odakle njima ideja o logoru uništenja za jedan narod. To je nešto dubinski. To je nešto duboko što moraš prvo razrešiti. Mislim da to Lordan zna i da mu zato i ne daju da to radi, a da to ovi ovde u Beogradu ne znaju. Ne znaju jer se nisu time bavili. Jednostavno, to ih ne zanima. Vidite sva ova obeležavanja datuma na hrvatskoj strani. Uvek se dogodi nešto što u Zagrebu smisle, da bi umanjili, da bi redefinisali, da bi našli neki razlog zašto ne Jasenovac...

Zašto im Evropa to dozvoljava?

- Dobro pitanje. To se i ja pitam. Evropa je nekad bila katolička, sad više nije ništa. Sad je to jedna propala banda koja je navijala za katoličku stranu jer nikad nije mogla da prihvati da su katolici za nešto krivi, i za stogodišnji rat i za sve njihove sprdnje. I na albanske zločine na Kosovu će i dalje žmuriti, iako nije ni muslimanska EU. EU će biti protiv svega što je Srbija uvek, zbog toga što je Srbija alternativa tom svetu.

I Rusija?

- Pravoslavlje i Rusija, to je direktni neprijatelj Zapada. Šta god da se dogodi ona neće izmeniti svog neprijatelja. Amerika i dalje ima jednu suludu fiksaciju da je Rusija neprijatelj, iako se Tramp sam vodi izvanrednom primitivnom logikom, on je primitivac, za njega se ne može reći da je neki sofisticiran tip, već je jedna sirovina, ali sirovina koja dobro i pošteno misli. Ja, koji sebe smatram Evropljaninom, na kraju krajeva, i jednim prozapadnim tipom, cela moja kultura je prozapadna. Ja sam se obrazovao na Zapadu, u Americi i Ameriku smatram svojom drugom državom, ja sam neka raspolućena ličnost. Medutim, znam da ovo što se danas zove Evropska unija nije Evropa, niti će ikada biti.

Izazov liberalnog kapitalizma?

- Liberalni kapitalizam i još nešto. U noći kad su se dešavali izbori u Americi bila je proslava velike pobede Hilari Klinton u Beogradu, koji je Hilari Klinton bombardovala. Ona je tražila od svog muža da što pre bombarduje Srbiju i radila je sve protiv Srbije. Taj grad, ta druga država, proslavljala je u hotelu „Crowne Plaza“, odnosno „Interkon- tinental“, njenu pobedu. Vidite, nisu bili samo Amerikanci. Ko su ti Srbi? To je duboka država, koja je ili plaćena od Amerike, dakle korumpirana, ili teži da bude plaćena ili kompradorska. Znate ko su kompradori, to su oni koji dušom i srcem pripadaju narodu koji kolonizuju.

NE PROPUSTITE:

SNIMIĆU FILM O STRADANJU SRPSKE DECE NA KOZARI

VREME JE ZA “DECU KOZARE”

I ĆUTANJE O ZLOČINU JE ZLOČIN