VREME JE ZA “DECU KOZARE”

VREME JE ZA “DECU KOZARE”


Reagovanja na najavu Lordana Zafranovića da će snimati film „Deca Kozare” izazvala su veliku polemiku u regionu, uz nesumnjivu podršku Lordanu jer on apsolutno jeste čovek koji bi mogao da iznese taj zahtevan i veliki posao i napomenu da Srbima sluganstvo više pristaje od hrabrosti

Dugo se u Brozovoj Jugoslaviji šaputalo, ali isključivo među Srbima u BiH, da iz Potkozarja do 1965. na odsluženje vojnog roka nije otišlo nijedno srpsko dete. Nije ih bilo. Deca iz Potkozarja, muška i ženska, nestala su u nemačko-ustaškoj ofanzivi juna i jula 1942, ubijana su ili odvođena u zarobljeništvo u tri dečja fašistička logora, u Sisak, Jastrebarsko i Gornju Rijeku. Bili su to jedinstveni dečji logori u dotadašnjoj istoriji Evrope, logori kojih su se i Hitlerovi vojnici stideli. O tim zločinima u komunističkoj Jugoslaviji se šaputalo, zvanično nisu postojali, i što je apsolutno SRAMOTNO – Srbi su hrabro ćutali.

I danas bi ćutali da dvoje ljudi nije progovorilo, svako na svoj način. Najpre Dijana Budisavljević, rođena Obekser, Austrijanka, udata za Srbina Julija Budisavljevića, hirurga iz Zagreba, koja je za sobom ostavila dnevnik pisan na nemačkom, gde je do detalja opisala kako je sa stotinak saradnika izbavila iz ustaških logora 15.000 srpske dece iz Potkozarja i smestila ih u hraniteljske porodice u Zagrebu. Dijana je izvela iz logora još 3.000 mališana, ali oni su umrli tokom spasavanja zbog iscrpljenosti, gladi i povreda. Drugi glas iz opšteg srpskog kukavičluka bio je glas Dragoja Lukića, publiciste, koji je došao do Dijaninog dnevnika i početkom devedesetih prošlog veka u nekoliko knjiga objavio surovu istinu o neviđenom zločinu…

Deca kozare (2)Raduje me što će to raditi Lordan Zafranović i, ako mu zatreba moja pomoć bilo koje vrste, na usluzi sam mu. Ja sam emotivno vezan za tu temu jer u Prebilovcima su stradala 24 Mihića, među njima i moji najbliži rođaci

I najzad, pojavljuje se čovek pod imenom Lordan Zafranović, koga je velika srpska istorija čekala skoro 70 godina. Njegov intervju „Ekspresu”, u kojem najavljuje da se sprema da snimi film pod radnim naslovom „Deca Kozare”, u srpskoj javnosti, ali i u svim republikama bivše SFRJ, izazvao je pravu senzaciju. Naša redakcija doslovice je okupirana telefonskim pozivima podrške i oduševljenja Zafranovićevom najavom, a većina medija u Srbiji deli te stavove.

„Ekspres” je želeo da čuje i stavove ljudi iz sveta filma, pozorišta, pisce i istoričare iz regiona, iz očekivane radoznalosti da sazna njihovo mišljenje.

„NAJZAD!”, s neskrivenim oduševljenjem uzviknuo je poznati scenarista i pisac Gordan Mihić.

– Konačno je umrla ona porazna krilatica „nije vreme”, koju sam na tu temu čuo na više zvaničnih adresa i od ljudi koji su odlučivali o mnogo čemu u SFRJ i Srbiji. Raduje me da će to raditi Lordan Zafranović. On je svojim radom dokazao da može da se nosi s tim važnim istorijskim temama i poručujem, ako mu zatreba moja pomoć bilo koje vrste, na usluzi sam mu. Ja sam emotivno vezan za tu temu jer su u Prebilovcima stradala 24 Mihića, među njima i moji najbliži rođaci. O Prebilovcima je Zdravko Šotra napravio zaista izuzetan dokumentarni film, što znači da je to klupko počelo da se odmotava. Vidite, ja sam pre osam godina odveo u Radio-televiziju Srbije Hercegovca pod imenom Miša Cimirot. Miša ima temeljnu dokumentaciju o ustaškim zločinima, ne samo u Hercegovini. Dobili smo odgovor „nije vreme”. Došlo je najzad vreme da bude vreme, i uopšte mi nije jasno zbog čega do sada Srbi nisu pravili filmove o svim svojim stradanjima. Još jednom kažem, Lordan Zafranović može da odgovori tom velikom izazovu – zaključuje Gordan Mihić.

Danis Tanović, poznati filmski režiser iz BiH, bio je zatečen pričom o namerama Lordana Zafranovića, ali je brzo odgovorio:

– Može to da uradi Zafranović, jeste izazovna tema, ali on je svojim radom dokazao da se izvanredno nosi s teškim istorijskim događajima. Uostalom, svi smo mi voleli te njegove sjajne filmove, koji su uvek otvarali neke tajne koje je istorija od nas krila. Voleo bih da sam video scenario, mogao bih da pričam više na tu temu, ali ja sam za to da se pred lice javnosti iznesu istine o svim zločinima, pa naravno i o tom bestijalnom zločinu učenjenom nad decom Kozare – poručuje Tanović.

Filip David, književnik, dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd i profesor dramaturgije na FDU u Beogradu, dobitnik NIN-ove nagrade za roman „Kuća zaborava i sećanja”, kaže da je tragična činjenica da se o jednom od najstrašnijih logora za vreme Drugog svetskog rata na ovom našem području ne snima film. Ali i da to ima svoja objašnjenja. Jer kako god snimili film o Jasenovcu, to će poslužiti za određenu zloupotrebu i manipulaciju, ili da se dokazuje da su svi Hrvati ustaše, što je apsolutno namera ovdašnjih vlasti, ili u Hrvatskoj da se negira da je Jasenovac uopšte postojao, što je opet namera dobrim delom hrvatske vlasti. Tako da, kako god, danas bi film o Jasenovcu bio zloupotrebljen i ne bi poslužio svojoj pravoj svrsi. A da treba snimiti takav film u nekim normalnim okolnostima, to je sigurno.

– Međutim, mi imamo i primer Starog sajmišta, o čemu sam ja dosta pisao, pa i u svojoj knjizi „Kuća zaborava i sećanja”, i Paskaljevićev film „Kad svane dan” je snimljen po jednom njenom delu, i znamo kako je ovde dočekan. Srpska ekstremna desnica tvrdi da je to antisrpski film samo zato što se govori o postojanju jednog logora maltene u centru Beograda, o kojem se gotovo ništa nije znalo. Znači, svi takvi filmovi i takve teme ovde, ili na nekoj drugoj strani, bivaju zloupotrebljeni. Očito nismo dovoljno zreli da objektivno i istinito pričamo o najužasnijim stratištima na području bivše Jugoslavije. Lordan Zafranović je jedan od malobrojnih kojima je stalo istovremeno da naprave značajan film, a da u osnovi toga bude istinit pristup. Iza takvog filma treba uvek da stane i država ili neki međunarodni fond, itd. Ali ja nemam poverenja ni u srpsku ni u hrvatsku državu da bi dale pare za tu vrstu filma, to može samo neko u inostranstvu. Čujem čak da postoji namera da se neko angažuje od vrhunskih filmskih stvaralaca iz sveta, tipa Spilberg i slično. I s Lustigom sam o tome razgovarao. On je zaista bio zainteresovan da snimi film o Jasenovcu, složili smo se da bi tako nešto trebalo da se uradi, ali zbog njegovih godina i zdravstvenog stanja, sve manje šanse ima da se to realizuje – priča David, i dodaje da takav film sigurno treba snimiti jednog dana, ali da bi za realizaciju takvog poduhvata i srpska i hrvatska strana morale da prihvate učešće.

– Ne može samo Srbija da snima film o Jasenovcu. Duboko sam uveren da se to mora raditi u koprodukciji s Hrvatskom. Ne mislim čak ni da bi Izrael trebalo da se u to meša, niti su oni jaka kinematografija, a mislim i da bi, ukoliko bi oni učestvovali, takođe došlo do manipulacija. Moraju da učestvuju srpska i hrvatska strana, obe pogođene. Jer ako se osvrnete na to šta se pisalo o Jasenovcu, u Srbiji se govori o 700.000, 800.000 žrtava, a u Hrvatskoj je Tuđman pisao o 15.000-20.000 žrtava. Ima i nekih hrvatskih kvazi istoričara koji tvrde da Jasenovac uopšte nije bio logor u kojem su ubijani ljudi, već da je to bio radni logor gde su umirali samo bolesni i iscrpljeni – kaže David. On nastavlja da je i nedavno preminuli istoričar Slavko Golštajn nekoliko knjiga o tome napisao, te da njegov sin Ivo upravo sprema jednu obimnu studiju o tome, a da se objektivni istoričari, i srpski i hrvatski, slažu da je broj žrtava nešto više od 100.000, što je užasna činjenica.

Vasilije Krestić, akademik istoričar, koji je svoj radni vek posvetio stradanju Srba i odnosima s Hrvatima, objašnjava da takav film nije realizovan zato što smo neprestano prikrivali istinu o zločinu. Krestić smatra da film apsolutno treba snimiti i da bez daljeg treba pričati o ustaškim zločinima da se ne zaborave i ne ponove, ali to, nažalost, ne činimo da ne bismo povredili braću. Sve može da se uradi, pa i film, činjenice su tu, brojni dokumenti, dokazi o zločinima te Krestić ne vidi zašto to ne bi moglo da se snimi ako postoji interesovanje.

– Jedan sam od retkih koji su se bavili tom temom. Kao istoričar pokušao sam da objasnim otkud genocid, ko i zašto ga stvara, koji su mu ciljevi i zadaci, koje su to društvene sredine u kojima nastaje, i doživljavao sam ne napade, nego brutalne obračune! Tabu treba da se skine s teme o stradanju Srba od NDH. Ranije nije bilo popularno baviti se time. Trebalo je zakopati teme o genocidu i graditi državu na temelju bratstva i jedinstva. Nisu slučajno zatrpane i zabetonirane jame i kosturnice. Nažalost, taj jaz nije nestao, oni koji su počinili zločine nisu se s tim činom suočili, niti im je lako to da urade. Pogotovo što opet oživljava ideologija ustaštva u Hrvatskoj. I ako hoćemo da činimo usluge i ustupke, da se mi njima izvinjavamo samo zato što pričamo o tome, onda je pitanje kakva je naša politika.

Krestić još ističe da ne možemo večito ćutati i trpeti prebacivanje da smo srbočetnici, da je rat izbio zbog velikosrpskih pretenzija, a čitava istorija sastoji se od njihovih težnji da se stvori velika i etnički čista rimokatolička Hrvatska.

NE PROPUSTITE:

SNIMIĆU FILM O STRADANJU SRPSKE DECE NA KOZARI

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar