INTERVJU, GENERAL BANDIĆ: Srbija MIG-ovima nikoga ne ugrožava

INTERVJU, GENERAL BANDIĆ: Srbija MIG-ovima nikoga ne ugrožava


Lovački avion jeste defanzivno oružje, on štiti prostor i suverenitet teritorije. To je izgradnja sopstvenog kapaciteta kojim Srbija zaokružuje svoj identitet, a nikoga ne ugrožava. Kada nemate kapacitet, niko vas i ne zove u društvo

Brigadni general Predrag Bandić na mesto šefa Vojne misije Republike Srbije pri NATO-u i EU stupa 3. marta. U Brisel odlazi sa pozicije komandanta 204. vazduhoplovne brigade. U javnosti je prepoznatljiv još od trenutka kada je 2004. godine kao pilot “orla” učestvovao (i pobedio) u, prvi put u svetu na taj način organizovanoj, trci aviona, motocikla i automobila na aerodromu Batajnica.

Iako dugogodišnji komandant najvećih avijacijskih jedinica u Srbiji i Crnoj Gori, prvi operativac Komande RV i PVO, rukovodilac na dva međunarodna aeromitinga, vrhunac medijske prisutnosti generala Bandića ipak je povezan sa vanrednim situacijama, spasavanjima i, nažalost, ljudskim tragedijama. U trenutku kada je početkom 2014. godine, zajedno sa svojim kolegama, spasavao ljude iz snežnih nanosa i poplava, bio je ljubimac nacije.

– To je život. Da sam se plašio rizika svoje profesije, ne bi me bilo ni u Stajićevu, ni u Feketiću, ni u Tekiji, ni u Obrenovcu – kaže general Bandić za Ekspres, u prvom intervjuu koji je dao nakon tragedije helikoptera koja se dogodila 13. marta 2015. godine, za koju kaže da je najteži trenutak u njegovoj karijeri.

Da li Vam je žao što iz jedinice odlazite sada kada se očekuje dolazak i novih aviona, helikoptera…?

– Ima tuge, ali još više ponosa. S jedne strane, ostaje određeni žal. Pre svega zato što sam tri četvrtine profesionalne karijere proveo u avijacijskoj jedinici, na stajanci, među pilotima i mehaničarima. Nekako, nisam naučio da živim van buke motora i daleko od piste. Takođe, učesnik sam u izradi više studija i doktrinarnih dokumenata o opremanju, razvoju i upotrebi vazduhoplovnih snaga. Dao sam i svoj skromni lični doprinos u njihovoj izradi, ali i ostvarenju u praksi. Učestvovao sam i u pregovaračkim procesima. Očigledno je da će se ti poslovi operacionalizovati bez mog neposrednog prisustva u jedinici. S druge strane, međutim, veoma sam srećan i zadovoljan jer moja misija i nije bila da budem tu kada do tih događaja dođe. Moja misija je bila da sa svojim kolegama zaustavim dalje strmoglavo zarušavanje sposobnosti vojnog vazduhoplovstva i da zajedno obezbedimo uslove da se naše vizije i planovi za budućnost ostvare. Podizanjem svoje upotrebne vrednosti jedino smo mogli ubediti donosioce odluka da je poverenje u nas razložno, da razvoj ima svrhu, te da uverimo građane Srbije da je ulaganje u Vojsku opravdano. Rečju, misija je bila da omogućimo da jedinica preživi u jednom od najtežih perioda u istoriji srpskog vazduhoplovstva, da dočekamo trenutak kada će država imati dovoljnu ekonomsku moć i volju da se posveti i obnovi kapaciteta vojnog vazduhoplovstva. Za šest godina, koliko sam bio na Batajnici, nalet lovačke avijacije višestruko je povećan, osposobljenost ljudi takođe, promenjen je značajno izgled aerodroma, održana ispravnost raspoložive tehnike. U domenu školske avijacije nadoknađeni su zaostaci iz ranijih perioda kada nismo imali goriva, kada nismo imali uslova da letimo, pa su nam generacije pilota završavale Vojnu akademiju sa nedovoljno naleta i sposobnosti. Mnogo toga je urađeno. Pružili smo maksimum u svom svakodnevnom radu. Bile su to godine napretka, koje su nam donele veru u budućnost, a građanima Srbije mirno i sigurno nebo. Sada su pred nama bolji dani. Na spekulacije da li će biti pilota kada stignu novi avioni i helikopteri, odgovorno vam tvrdim da hoće. Potrebno je samo obučiti ih za letenje na novoj i savremenijoj tehnici.
Bandic (7)

Senzacionalistički napisi o trci u naoružanju nisu potrebni ni srpskom ni hrvatskom narodu. Niko među nama u ovom trenutku nije uveren u loše namere suseda, niti mi njima pokazujemo na bilo koji način da mi imamo loše namere

Sve to što je urađeno nije moglo bez političara, koji je trebalo da obezbede uslove da se sve to dogodi.

– Ne bih ulazio u domen politike. Sagledavam to s druge strane. Da ne bi bilo zabune, nalet jeste značajno povećan u obimu, ali taj obim još nije dovoljan. Suštinsko povećanje je u kvalitetu naleta. Ranije se sve svodilo na održavanje trenaže, puko zadržavanje zanatskog kod pilota. U poslednjih četiri-pet godina mi imamo respektivne međunarodne vežbe na Batajnici. Naši piloti lete širom sveta po međunarodnim standardima vazdušnog saobraćaja, pri čemu se komunikacija odvija na engleskom jeziku, sarađuje se i vežba sa susedima, raketira se u Bugarskoj u Šabli, pogađa se u Rusiji, vrše se uspešna presretanja noću i danju, pomogne se građanima u nevolji širom Srbije, onda se noću isprati predsednički avion iz Kine, dočeka prvi avion “Er Srbije”, pokaže se građanima moć na Paradi pobednika i uspešno organizuju međunarodni aeromitinzi. Time se potvrđuje uzdizanje naše sposobnosti i pored teških uslova za rad i mnogobrojnih ograničenja. Niko ne bi uputio posadu na zadatak a da nije sto odsto siguran da to može bezbedno da se izvrši i da to nije detaljno uvežbano kroz samopregorne sate obuke. Na tom putu uzdizanja nedostajalo nam je mnogo toga, ali nikada nije odlučnosti, toliko svojstvene vazduhoplovcima. Odlučnosti da sačuvamo postojeće i na njegovim temeljima izgradimo novo, bolje vazduhoplovstvo. Mi se nismo bavili niti se bavimo politikom, ali ne može se zaobići istina da danas, više nego ranije, ima sluha za potrebe vojnog vazduhoplovstva. Oni koji danas donose odluke važne za našu budućnost imaju odgovornost istorijskog trenutka, ali i nesporan potencijal u nama.

Radili ste na nabavci novih letelica, ali niste bili na prijemu kod načelnika Generalštaba organizovanom za pripadnike VS koji su bili uključeni u ovaj proces. Zašto?

– Ne, ovo su bile kolege koje su konačno operacionalizovale ceo posao na jedan odgovoran i profesionalan način. Oni je trebalo pre svih da budu tamo i zaslužuju sve pohvale. Iskreno im i ja odajem priznanje. Moje učešće vezuje se za početni period stvaranja ideja i vizija. Na primer, ideja i studija za nabavku višenamenskog borbenog aviona napisana je još 2008. godine i odbranjena pred nadležnim organizacijskim celinama Vojske. Studije za modernizaciju aviona G-4 i razvoj aviona “lasta” nešto ranije, a za nabavku helikoptera i obnovu transportnih kapaciteta kasnije. Tu je bila i dugoročna studija razvoja roda avijacije, doktrina upotrebe… I mnogo toga još. Od tada datira neka vrsta rada na uspostavljanju kontakta sa proizvođačima, sa zemljama koje prodaju letelice, na postizanju političkih dogovora… Radili smo u skromnim uslovima deleći ekonomski trenutak sa građanima Srbije i sanjali velike snove čekajući trenutak kada će nacionalna ekonomija biti sposobna da nas podrži. Kada je stvar dovoljno sazrela, onda su došli mlađi koji su uz nas predano radili i učili, koji su danas sposobniji i pametniji da to završe. Vojska je uvek imala tim eksperata koji se bavio navedenim poslom, pre svega da bi sagledali uslove i potrebe, izradili procene, ubedili donosioce odluka da je to svrsishodno i objasnili građanima Srbije da je to nešto u šta vredi ulagati. Najvažnije je da smo napravili spoj svojih vizija sa praksom. Zar mislite da danas neko u Obrenovcu, Feketiću, Lazarevcu, Valjevu, Ubu, Tekiji, Podrinju, Pomoravlju može da kaže da Srbiji ne trebaju helikopteri koji mogu da im pomognu kada se nađu u nevolji?

Govorite o mestima koja su bila pogođena poplavama i snežnim vejavicama.

– Da je izostala akcija Vojske ili da je bila diskreditujuća i neuspešna, zar bi neko sada rekao da je nama potreban novi helikopter? Građani sebi kupuju sredstva, ne kupuju Vojsci. Kupuju nešto što će nama biti dato na upotrebu nakon što se uvere da smo sposobni da time profesionalno i odgovorno upravljamo u korist svih.

Dosta se čekalo ne te nabavke. Možda bi neke stvari bile drugačije da smo imali te helikoptere ranije?

– Treba biti realan i pragmatičan. Sa Batajnice je u vreme poplave u Obrenovcu poletalo devet helikoptera, što je u tom trenutku bilo minimalno dovoljno da se uz dobru organizaciju pruži respektivna pomoć. I to je najvažnije. Stvar je samo u tome što nacionalna ekonomija tada nije imala mogućnosti da kupi više. Da li je do tada bilo nebrige i nerazumevanja, procenite sami. Mi smo pokazali da sa onim što nam država da u ruke možemo da izvučemo maksimum, a ako nam omogući više, mi ćemo uraditi još bolje i uzvratiti više.

Šta će biti Vaši konkretni zadaci u Briselu?

– Generalno je ceo svet ušao u turbulentan bezbednosni period. NATO i EU su značajni činioci svetske bezbednosti i sasvim je logično da u jednom kooperativnom razgovoru i Srbija stvara uslove za zaštitu svojih interesa. Naša misija tamo pre svega služi da zaštiti interese Republike Srbije, da ostvari direktan i kooperativan odnos sa jednom od najvećih vojno-političkih organizacija na svetu kako bi se predupredile bilo kakvi bezbednosni rizici i procenili trendovi. Drugo, mi često zanemarujemo da KFOR jeste NATO, kao i da sve zemlje članice nemaju isti pristup prema samoproglašenju kosovske nezavisnosti. Stoga, u interesu Republike Srbije moramo imati konstruktivan dijalog, bez obzira na opterećujuću prošlost. Naše vojno predstavništvo u Briselu nadležno je za zastupanje interesa Republike Srbije u NATO-u i Evropskoj uniji. To naglašavam zato što će u narednom periodu sigurno dobijati sve veći značaj ono “Evropska unija”. Mi predstavljamo telo koje će omogućiti političarima i rukovodiocima da kooperativno razgovaraju, da pomognemo u radu na uspostavljanju, učvršćivanju i održavanju mira, pre svega, na prostoru Balkana.

Često se spekuliše o tome kako NATO gleda na to što Srbija ponovo nabavlja avione iz Rusije, što vežba sa Rusima…

– Izgradnja sopstvenih kapaciteta pre svega je pitanje građana Srbije. Ostali mogu da komentarišu, da iskazuju svoje stavove, ali dokle god Srbija misli da je nešto potrebno u interesu mira i prosperiteta, onda ima razloga da se na tome radi. Sopstvena bezbednost je vrhunski interes. Podjednako predano, odgovorno i svrsishodno vežbamo i sa drugim zemljama u interesu unapređenja sopstvenih kapaciteta. Prijatelje stvaramo svuda gde je to moguće. Sve što nam je korisno u domenu obuke, to je i opravdano. Takođe, mi nijednog trenutka ne govorimo o bilo kakvom ofanzivnom naoružanju, i nikoga ne ugrožavamo. Lovački avion je defanzivno oružje, on štiti prostor i suverenitet teritorije. To jeste izgradnja sopstvenog kapaciteta kojim Republika Srbija zaokružuje svoj identitet na ovom prostoru, a istovremeno nikoga ne ugrožava. Kada nemate nikakav kapacitet, niko vas i ne zove u društvo. Kad izgradite svoj identitet i svoje kapacitete, poželjan ste sagovornik. Srbija samo podiže na noge nešto što je bezopasno, što je u ovom trenutku usmereno samo ka zaštiti svog prostora. Kad sam malopre pomenuo helikoptere, rekao sam da su za to da pomognu građanima Srbije, nisam nijednog trenutka rekao da bi oni izašli negde i nekoga napali.

Ne očekujete da će neko u Briselu da Vas pita: “Zašto vi vežbate sa Rusima, zašto kupujete njihove avione?” Jer, razmatrale su se opcije kupovine zapadnih aviona.

– Siguran sam da će me pitati. I njima ću isto da odgovorim što sam i vama. Drugo, kao član tima koji je pregovarao sa mnogim državnim predstavnicima i proizvođačima naoružanja, veoma dobro znam ko nam je šta i pod kojim uslovima nudio, i šta je u tom trenutku najviše odgovaralo našoj ekonomskoj moći i vojno neutralnoj politici. Nisam u mogućnosti da vam to objašnjavam, ali znam razloge zašto je rešeno ovako kako je rešeno. Znaju i oni to isto, tako da su nekad ta pitanja suvišna.

Usavršavali ste se i u inostranstvu i tamo ste stekli kontakte sa ljudima koji su danas na bitnim pozicijama.

– Imao sam tu čast da predstavljam svoju zemlju i svoju vojsku u više prestižnih međunarodnih obrazovnih institucija. Ipak, naglašavam da sam jedan od oficira koji je školovan i u zemlji i u inostranstvu. Često se to zaboravlja i neki su voleli da komentarišu samo tu stranu da sam školovan u inostranstvu. Jesam. Ali pre toga sam završio i Generalštabnu školu Vojske Jugoslavije i imao sam respektivno iskustvo komandanta vazduhoplovne brigade. Naravno da je bila čast biti prvi srpski oficir u istoriji koji je kročio u Nacionalni ratni koledž SAD. Mi smo tih godinu dana imali reprezenta Vojske Srbije i Republike Srbije u krugu ljudi koji se školuju na najvišoj vojno-političkoj školi u svetu. Bio sam ponosan na to što su mi predavali i Henri Kisindžer i Brent Skoukroft i mnogi drugi velikani svetske vojne teorije i diplomatske prakse. Hteo bih da naglasim da, pored toga što sam pažljivo slušao svoje predavače u Vašingtonu, isto tako sam pažljivo slušao svoje predavače iz Moskve i predavače sa Baltičkog koledža odbrane i one u Francuskoj, i u Velikoj Britaniji, gde god sam bio. Smatram da je moje školovanje zaokruženo jednim multinacionalnim okvirom, gde mogu da sagledam sve aspekte savremenog bezbednosnog konteksta. Moj zamenik na Batajnici jedno vreme je bio oficir koji je završio najviše vojne škole u Moskvi. Komandanti eskadrila kojima sam komandovao završili su vojne škole kako u zemlji, tako i u Velikoj Britaniji, SAD, Nemačkoj, Rusiji… Mi smo generacija koja je nakon dugog perioda izolacije bila sa namerom upućena u inostranstvo da bi stekla multifunkcionalno znanje o pitanjima odbrane, da sa razumevanjem sagleda znanje i iskustvo drugih. Međutim, uvek sam bio borac protiv onih koji su nekritički kopirali tuđa rešenja. Mi imamo svoje autentične vrednosti, specifičnosti, iskustvo i istorijsko nasleđe. Svoj zadatak shvatio sam da poštujući svoje, treba da sagledam poglede drugih, globalni kontekst i strategijske tendencije u oblasti bezbednosti i predložim ideje za budućnost. Usmeravao sam svoj rad ka tome da usavršim ono što mi imamo i radimo, ne da ga ukinem ili promenim na način koji bi bio puko kopiranje nečijeg tuđeg. Stekao sam zvanje mastera u oblasti strategije nacionalne bezbednosti. Sa mnom su završili školovanje i civili i vojnici koji se danas nalaze na visokim dužnostima u svetu.
Bandic (1)

Neosporno je da je pad helikoptera i gubitak četvorice bliskih prijatelja, saradnika, na kraju krajeva i rođaka, bio moj najteži trenutak u karijeri. Kao komandant jedinice osećao sam punu moralnu i profesionalnu odgovornost. I tada i sada

Navedite neke.

-Ima ih od rukovodilaca u velikim svetskim kompanijama koje su od interesa za odbranu, vojno-političkih savetnika, karijernih ambasadora, do generala koji su trenutno na visokim vojnim položajima, poput načelnika generalštabova, komandanata vidova ili čak komandanata respektivnih snaga za hitno reagovanje u NATO-u. Na primer, moj kolega bio je i doskorašnji načelnik Generalštaba Vojske Slovenije, komandant Kopnene vojske Finske… Ove neformalne veze do sada nisu imale većeg značaja, a sad bi svakako mogle imati.

Kako gledate na česte tekstove u novinama o trci u naoružavanju između Hrvatske i Srbije?

– Mislim da su ti napisi senzacionalistički i nepotrebni i jednom i drugom narodu. Stvarni odnos između dve zemlje ne uspostavlja se kroz novine, već kroz diplomatiju, međusobnu ekonomsku i kulturnu saradnju i vojne odnose. Niko među nama u ovom trenutku nije uveren u loše namere suseda, niti mi njima pokazujemo na bilo koji način da mi imamo loše namere. Populizam je, budimo realni, u poslednje vreme sve moderniji u Evropi i u svetu usled bezbednosne turbulencije i nesigurnosti koja opterećuje građane.

Hoće li Vam nedostajati letenje?

– Kako da ne.

Hoćete li imati mogućnost da makar povremeno dođete do Beograda da letite ili ćete možda u Briselu to moći da radite?

– Novi posao nosi mnogo obaveza, vidite i sami aktuelna dešavanja. Teško će se sada tu naći vremena za letenje. Realno, ovo je negde kraj moje letačke karijere. Ali naravno, potrudiću se gde god se ponovo stvori mogućnost da sednem u kabinu aviona. Ko kaže da se možda neću vratiti u vazduhoplovstvo kada mi mandat istekne? Jednom vazduhoplovac, celog života vazduhoplovac, to je neka vrsta zavisnosti.

Da li planirate možda i nešto van toga, politiku?

– Ne, ne.

Popularni ste među ljudima.

– Zavisi šta znači taj termin popularan. Prijalo bi mi da to znači da sam pouzdana ličnost kojoj građani u Srbiji veruju da će sa onim kapacitetima koji su mu povereni uraditi nešto dobro.

Za takve ima mesta i u politici.

– Nikada o tome nisam razmišljao.

PAD HELIKOPTERA I IZGUBLJENI ŽIVOTI – NAJTEŽE U KARIJERI

Da li je pad helikoptera kod Aerodroma Beograd i pogibija ljudi najteži trenutak u Vašoj karijeri?

– Neosporno je da je pad helikoptera i gubitak četvorice bliskih prijatelja, saradnika, na kraju krajeva i rođaka, bio moj najteži trenutak u karijeri. Kao komandant jedinice osećao sam punu moralnu i profesionalnu odgovornost. I tada i sada. Vojno-disciplinski proces ide dalje. Kada bude završen, zaključci će, uveren sam, biti dostupni javnosti. Proces mora da zaštiti dostojanstvo ljudi i dostojanstvo vojne organizacije. I ne bih o toj temi zasad više razgovarao.document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);

3 komentara

Dodajte komentar
  1. 1
    Fipa

    Da postoji pravda, trebalo bi da bude u zatvoru. Šlihtajući se ministru, preskočio je lanac komande i poslao u smrt posadu.

    • 2
      Bockyro

      Eh sad, Fipo, ti si odlichno informisan… Kad vech uzimash u oosta prawdoo, kome se shleahtash? Steadea se…

+ Ostavite komentar