Kolumna Nebojše Jevrića

Urbane legende: "Vera je preživela. Na svoj način."

žena, tužna žena, usamljena žena — Izvor: Shutterstock

Vera je pobegla iz doma za napuštenu decu u Zvečanskoj. Imala je crnu kosu, nemirnu, kao da joj ni pramenovi nisu hteli da budu mirni.

Oči su joj bile tamne, vesele, ali ne detinjasto – više kao da se podsmevaju životu koji ju je stalno udario, a nikad slomio. Nosila je belu majicu, već izbledelu i prljavu, i hodala je kao neko ko više ne oseća težinu svojih koraka.

Našao sam je jednog kasnog popodneva, kraj Kalemegdana. Samo je stajala, ne tražeći ništa, ne gledajući nikog. Rekao sam joj da pođe sa mnom. Nije pitala kuda.

Odveo sam je u malu sobu u Knez Mihailovoj, onu u kojoj sam tada stanovao. Dao sam joj čistu majicu. Bez reči ju je uzela, skinula tu staru preda mnom, kao da joj je svejedno, kao da joj je stid izgreban iz tela još u Zvečanskoj. Presvukla se kao da sam zid. Želeo sam je. Nije to bila obična želja, više potreba da je zaštitim, da učinim nešto dobro u svetu koji je nju pregazio. Ali sažaljenje je bilo jače. Ili možda nemoć. Ostao sam da ćutim dok je legla i zaspala.

Godinama je nisam video. Ponegde bi mi zaiskrilo njeno ime u glavi kad bih prošao pored doma, kad bih čuo smeh koji liči na njen. A onda – mnogo godina kasnije – noćna kafana, dim, alkohol, sećanja što pucketaju kao čaše koje konobari razbijaju u haosu.

Prišla mi je u skupoj bundi. Imala je crveni karmin i hod kao da je stala iznad svega, a ne ispod. Sela je za sto bez poziva, pogledala me pravo u oči.

"Pukla sam“, rekla je. "Karam se za lovu.“

To je sve. Nije bilo tuge u njenom glasu. Samo istina, ogoljena i hladna. Hteo sam da nešto kažem, da je zadržim, da joj kažem da mi je žao. Ali njen makro je već bio tu. Krupan, tetoviran, s očima koje ne gledaju, već procenjuju.

Kolumnista "Ekspresa" dobitnik "Velike nagrade Ivo Andrić"

Čestitamo!

Scena 12.06.2025. 21:05

Kolumnista "Ekspresa" dobitnik "Velike nagrade Ivo Andrić"

Video je odmah da nisam mušterija. Samo prošlost. Grubo ju je zgrabio i odvukao od stola kao da nosi prljav kaput, ne ženu. Nije se opirala. Samo je, dok je odlazila, pogledala još jednom preko ramena. Taj pogled me pratio godinama.

Kasnije sam saznao istinu. Jedne večeri nije donela pare. Kažu da nije htela. Kažu da jeste, ali mu je neko oteo. Njemu je bilo svejedno. Prislonio joj je brijač na obraz i povukao. Kažu da nije vrisnula. Samo ga je gledala, tiho, kao da prkosi čak i bolu.

Taj ožiljak više nije krvario, ali nikad nije nestao.

Prošlo je pedeset godina. Moj život se smanjio, ostao na navikama, starim pesmama i prećutanim stvarima. A onda ‒ železnička stanica, decembar, sneg koji se ne zadržava. Ve-ce sa smrdljivim vratima, i iza njih ‒ ona.

Vera. Sedi na stolici kraj lavaboa, sa maramom na glavi i istim tim ožiljkom koji je sada bled, ali tvrdoglavo prisutan. U rukama drži krpu. Na podu, plastična činija s kusurom. Niko je ne gleda. Niko ne zna da je nekad imala oči koje su se smejale i kad nije imala zašto.

Prepoznao sam je odmah. I ona mene.

Pogledali smo se. Samo toliko. Nije bilo suza, ni reči. Samo jedan klimoglav. Tih i dovoljan.

Vera je preživela. Na svoj način.

Urbane legende: Nikad više nisu tako napali Grbavicu...